Ludi Grk koji je postao veći od života: Remek delo prvi put na srpskom jeziku
© Foto : Skrinšot, Jutjub
Pratite nas
Imao je hrabrost da se ruga svojoj sopstvenoj duši, imao je divlji, gromki smeh koji je dolazio iz dubokog izvora, dubljeg od ljudske utrobe koji je mogao da uništi sve ograde – moral, religiju, patriotizam… A kada bi ga osećanja preplavila, skakao bi na krupnom šljunku obale, i igrao…
VAŽNO OBAVEŠTENJE
Zbog učestalih hakerskih napada i ometanja sajta Sputnjik Srbija i naših kanala na Fejsbuku i Jutjubu, sve vesti pratite i na kanalu Sputnjik Srbija na Telegramu i preko mobilne aplikacije koja radi neometano, a koju možete preuzeti sa ovog linka, a video sadržaj na platformi „Odisi“ (odysee.com), kao i na platformi „Rambl“ (rumble.com).
Ovako pisac Nikos Kazancakis u uvodnim stranicama svog remek dela skicira lice i narav svog znamenitog junaka kojem je posvetio jedan od najvećih romana 20. veka – Grka Zorbu. Delo koje je ovih dana prvi put sa originala prevedeno na srpski jezik prilika je da se i domaći čitaoci uvere koliko ni antologijski film (sa Entonijem Kvinom u naslovnoj ulozi) nije uspeo da zahvati sve rukavce, nijanse i dubine ove raskošne Kazancakisove pripovesti.
Zorba, književni junak veći od života
Kako je nastao lik tog čoveka koji je „star, uspravan, koščat, sa glavom zabačenom unazad, s malim okruglim očima kao u ptice, koji igra i podvriskuje udarajući krupnim stopalima po obali“? Ko je bio taj starac koji je „imao ono što je trebalo jednom piscu da se spase“? Kakav je to književni junak za koga kažu da je - veći od života?
Za Aleksandra Šurbatovića, urednika u kući „Dereta“ koja je objavila ovaj roman, u stvaranju Zorbe srećno su se poklopile dve stvari.
„Prva je da je ovu priču u svoje ruke uzeo veliki Nikos Kazancakis, majstor pera i jedan od najvećih svetskih pisaca 20. veka, a druga je činjenica da je Aleksis Zorba, odnosno Georgos Zorba zaista postojao i da ga je pisac upoznao na Atosu“ otkriva urednik knjige.
Bio je to čudan spoj dvojice avanturista, dodaje Šurbatović, s tim što je Zorba bio još veći i životniji od samog Kazancakisa. Posle njihovog poznanstva uputili su se na južni Peloponez, u pokrajinu Mani da zajedno rade kao rudari.
„Kazancakis je bio fasciniran Zorbom i odlučio je da će kad-tad napisati roman o njemu, što je posle dvadesetak godina i uradio.“
Ono što je posebno zanimljivo za nas jeste podatak da je Zorba živeo u današnjoj Makedoniji i da mu je ćerka bila udata za biznismena iz Beograda. Čovek po kome je nastao jedan od najosobenijih književnih junaka sahranjen je na groblju u predgrađu Skoplja, a njegova ćerka je do kraja života živela u Beogradu.
„Prekasno sam se sreo sa ovim starcem koji je, umesto da postane životni model, spao na to da postane književna tema“, piše Kazancakis. Aleksandar Šurbatović objašnjava šta je ovog 65-godišnjeg starca lišenog bilo kakvih spoljašnjih znakova izuzetnosti činilo tako jedinstvenim.
„U pitanju je životna energija koja od početka do kraja slavi postojanje. Reč je o nekom filozofskom hedonizmu u kome polupismeni Zorba duboko promišlja i religiju i društvo i okruženje. Glavni postulat njegove filozofije je da život treba živeti sad, ovog trenutka, u svom njegovom mogućem potencijalu. Upravo ta luda životna energija koja se otvara prema svetu, koja upije taj svet u sebe i koja daje sebe tom svetu bez zadrške, kao i pobuna protiv svih društvenih normi učinila ga je jedinstvenim“, smatra Šurbatović.
Kazancakisov neukrotivi i od društvenih pravila oslobođeni junak za koga santur nije bio samo muzički instrument već pogled na svet, taj od života sazdani Zorba koji se nije plašio Boga, ali se zato plašio žena, bio je u stalnom sukobu sa društvenim autoritetima.
„Zorba je kao i sam pisac bio stalno u sukobu sa `stubovima društva` i zapravo je iz tih sukoba i varnica stvoren Zorbin duh, odnosno Kazancakisov roman“, napominje urednik knjige.
On dodaje da je reč o prometejskom duhu koji preispituje sve, i društvene konvencije i predrasude. Zorba to radi iz samog života, neposredno i iskreno, onako kako to radi čovek velikog i jakog srca, uveren da se ne glavnom nego `krvlju i kostima` može razumeti drugi čovek.
„Teško je definisati šta je tu Kazancakis a šta Zorba, jer je u jednom trenutku sam pisac doživeo veliko poistovećenje sa Zorbinom filozofijom iz koje je dosta toga uzeo. S jedne strane, imate njegovu akademsku tradiciju, doktorat na Ničeu, a s druge imate jednog autentičnog Grka, epitoma grčke države i tradicije kakav je Zorba.“
A da bi ovaj ludi starac koji igra uz more bio što uverljiviji, pisac Kazancakis je odlučio da roman o njemu piše narodnim jezikom.
„Zamislite kakav bi to bio Zorba da priča nekim uštogljenim akademskim stilizovanim jezikom. Pa, ne bismo mu poverovali na reč. Zato je pisac otišao tamo gde je jezik živ, gde tinja vatra jezika- među običan narod, da se ogreje na toj vatrici“, podseća Šurbatović.
Muzika se vratila kući
Za Zorbino sviranje i pevanje, kao i za stihove u romanu kaže da su poveznica sa drevnom Grčkom u kojoj se sve pevalo uz liru, od Homerovih epova na dalje.
„Čini mi se da se ovim romanom muzika vratila kući, mislim na muziku u književnosti, ne na note, čak ne ni na onu književnost koja se peva uz muziku. To je unutrašnja muzika, onaj unutrašnji ritam od kojeg vrca `Grk Zorba`. Treba reći da su upravo to muzičko svojstvo dobro prepoznali scenaristi i reditelj filma i dodatno ga pojačali Teodorakisovom muzikom. Znali su da iz te Kazancakisove unutrašnje muzike izvire čitava arhitektura `Grka Zorbe`: na nju se oslanja i filozofija, i priča, i karakterologija, sve ono čime veliki pisac - čvrstom rukom i sigurnim perom - vodi priču od prve do poslednje stranice.“
Sloboda i istina sinonimi Zorbinog karaktera
Podsetivši da je za pisca Zorba, osim što je „ženskaroš i protuva“, istovremeno i „najšira duša i najslobodniji uzvik“, Šurbatović ističe da su upravo sloboda i istina suštinski pojmovi ove knjige.
„ Oni su sinonimi Zorbinog karaktera. Mora da je i Kazancakis u susretu sa Zorbom pomislio `Bože, koliko je ovaj čovek blizak istini, i koliko je u toj istinitosti svojoj slobodan`. A to je projekcija onoga čemu svi mi, svesno ili nesvesno, u našim životima težimo: da na taj način i toliko budemo slobodni. Prigrliti slobodu čak i po cenu toga da budemo i protiv sveta i protiv svega što bi moglo da poremeti naš život – u tome je sva lepota i primamljivost Zorbinog karaktera.“
Na pitanje koliko Zorba po svojoj životnoj filozofiji može biti blizak savremenom čoveku koji deluje kao njegov antipod, Aleksandar Šurbatović kaže da to, konačno, nije ni bitno.
Ne mora se pobediti, ali se mora boriti
„ Zorba takav nikada nije ni bio moguć. Mislim da slobodu u onoj meri u kojoj je Kazancakis projektuje kroz Zorbu nikada nećemo imati. Mi jednostavno ne bismo znali šta da radimo s njom, raspali bismo se od tolike slobode. Ali je zato draž i knjige i ovakvog karaktera u tome što je on veći od života. On je projekcija naših želja, težnji i dok god imamo prema čemu da se merimo i sravnjujemo - to je dobro, znači da idemo napred, krećemo se, ne stajemo. Verujem da je to glavna Zorbina poruka: ne mirite se sa sudbinom, ne mirite se sa svetom koji vas okružuje, ne mirite se sa lancima u koje vas društvo baca. Ne morate da pobedite, ali budite uvek buntovni i borite se. U toj borbi je jedna od glavnih stvari zbog kojih vredi živeti.“
