„Bajka o mrtvoj carevoj kćeri“ na sceni i 17 godina posle premijere
© Foto : Kilyan Sockalingum/Unsplash
Pratite nas
Ansambl Knjaževsko-srpskog teatra izvešće danas predstavu „Bajka o mrtvoj carevoj kćeri“ i time obeležiti 17 godina od premijernog izvođenje i najdugovečnije predstave koja se zadržala na repertoaru Knjaževsko-srpskog teatra.
VAŽNO OBAVEŠTENJE
Zbog učestalih hakerskih napada i ometanja sajta Sputnjik Srbija i naših kanala na Fejsbuku i Jutjubu, sve vesti pratite i na kanalu Sputnjik Srbija na Telegramu i preko mobilne aplikacije koja radi neometano, a koju možete preuzeti sa ovog linka, a video sadržaj na platformi „Odisi“ (odysee.com), kao i na platformi „Rambl“ (rumble.com).
Predstava „Bajka o mrtvoj carevoj kćeri“ je nastala u aprilu 2005. godine po tekstu Nikolaja Koljade, u režiji Boška Dimitrijevića i od tada je imala više od 130 izvođenja. Učestvovala je na brojnim festivalima, kako u Srbiji tako i u inostranstvu.
U predstavi igraju Sanja Matejić, Nenad Vulević, Dušan Stanikić i Ana Todorović Dialo.
Za glavnu ulogu Rime u ovoj dugovečnoj predstavi, glumica Sanja Matejić višestruko je nagrađivana. Nagrade za najbolju ulogu dobila na Međunarodnom festivalu malih scena „Davila studio interfest“ u Piteštiju (Rumunija), na Međunarodnom festivalu malih scena u gradu Vraca (Bugarska), na Međunarodnom festivalu ruske drame „Most prijateljstva“ u gradu Joškar Ola (Rusija), kao i kolektivnu Godišnju nagradu Knjaževsko-srpskog teatra za ulogu u ovoj predstavi 2011. godine.
Dramaturg Marija Soldatović navodi da jeKoljadin teatar ogledalo odvažno da odrazi karakterističnu težnju ka stvarnosti koja odbacuje svaku stilizaciju i sve duhovne činioce. On svet čulnih pojava shvata kao svet sa stanovišta prirodnih pojava: nasleđa, sredine, istorijske situacije. Njegov metod eksperimenta dovodi instikte, navike i ponašanja likova poput klasifikacija iz prirodnih nauka.
„Umetnost je deo prirode viđen kroz nečiji temperament“.
Jedna evolucija ljudske sudbine u veku prevrata i „konačnih odluka“. Koljadino utočište u svetu naturalizma, višestruko je žestoko i bolno. Bez klišea on dovodi svoje likove do ivice samoubilačkih tendencija dozvoljavajući da se pretope iz hladne i surove realnosti u šizofreni iskrivljeni svet mrtvozvanika koji postoje samo dati u određenom natprirodnom svetu bola, razočarenja i otpadništva. On taj svet bez ozarenja ljudske dobrote vidi kao tamničenje ružno, prljavo i zlo dovođenje u stanje surove realnosti koja zablista u bajku.
„Kada čitalac uzme u ruku ovu dramu, čija je radnja smeštena u prljavo veterinarsko odeljenje za prekraćivanje muka osakaćenim domaćim mezimcima i nesrećno ružnoj Rimi, mora da se zapita kako će dramski pisac uspeti da se uznese do bajke“.
Tužna bajka Rime, Nine, Maksima i Vitalija zida svoju građevinu na antropološkom zlu u čoveku, kolektivnom iskustvu koje iz kovitlaca Oktobra vodi ka ljudskoj težnji ka lepom, dobrom i pametnom kroz ovo bajkovito pozorišno štivo koje nam u jednom dahu predaje svu gorčinu i zagađenost ljudske duše da bi je dovelo kroz tegobne trenutke u stanje kojim se uzdiže do neba i zvezda bez premca, navodi Marija Soldatović.
