Srpski kamiondžija na putu za Beograd: Kako sam izvukao živu glavu iz Ukrajine
© Foto : Sputnjiku ustupio Aleksandar Dražić
Pratite nas
Ne mogu da vam kažem kako izgleda Ukrajina, evakuisali su me nekim alternativnim putevima, preko njiva, jer su mostovi srušeni. Zahvalnost dugujem kolegi Belorusu i njegovoj državi, oni su sve organizovali, a naši su se priključili akciji. Evo me u Varšavi, gledam ljude na ulici, život. Laknulo mi je, konačno idem kući, u moju Srbiju.
VAŽNO OBAVEŠTENJE
Zbog učestalih hakerskih napada i ometanja sajta Sputnjik Srbija i naših kanala na Fejsbuku i Jutjubu, sve vesti pratite i na kanalu Sputnjik Srbija na Telegramu i preko mobilne aplikacije koja radi neometano, a koju možete preuzeti sa ovog linka, a video sadržaj na platformi „Odisi“ (odysee.com), kao i na platformi „Rambl“ (rumble.com).
Ovo za Sputnjik kaže Aleksandar Dražić, vozač iz Jagodine koji je od početaka ruske operacije u Ukrajini bio zaglavljen na parkingu u Semipolki, tridesetak kilometara severno od Kijeva.
On je 49 dana proveo u skloništu sa kolegom iz Belorusije. Kaže da mu je on sada prijatelj, jer iskustvo koje su podelili pod bombama i u strahu od naoružanog lokalnog stanovništva dovoljno je da veže ljude za ceo život.
„Belorusi su organizovali evakuaciju, zvali su kolegu iz njihove ambasade u Kijevu. Ujutro rano došao je ukrajinski auto po nas. Pošli smo, prošli smo Kijev, Žitomir. Tu smo pokupili još dva Belorusa koji su ostali bez kamiona i polako do granice Poljske. Malo sam šta video od Ukrajine, išli smo nekakvim obilaznicama, jer su mostovi uglavnom porušeni. Išli smo preko njiva, preko polja, preko sela, alternativnim putevima. Iskreno, ne znam ni sam kuda smo prošli“.
Pomoć konzula iz Poljske
Plan evakuacije uz pomoć Belorusije Dražić je javio ljudima iz Privredne komore Srbije, sa kojima je sve vreme bio na vezi. Oni su kontaktirali našu ambasadu u Poljskoj, pa ga je na granici sačekala Jelena Cvijanović, konzul, i vozač naše ambasade u Poljskoj.
„Oni su me čekali na drugoj strani granice, a do tamo nas je odvezao volonter Crvenog krsta, Ukrajinac. Granicu smo prešli pešice. Gospođa Cvijić me je odvezla do hotela u Varšavi, sada čekam poziv, da me kola odvezu do aerodroma“, kaže Dražić i dodaje da će do Beograda preko Frankfurta.
Druge veze nema, a njemu se sada nigde ne žuri, najvažnije je da se izvukao iz pakla. Konačno mu je laknulo.
„Generalno, mnogo mi je lakše, mada ja u principu nisam neki paničar, ali jeste laknulo, normalno. Vidiš život, narod, šetaju ulicama, pune ulice ljudi, a tamo nigde nikog nema. Supruga još ništa ne govori, šta može da kaže, sve ću da vidim kad odem kući“, kaže uz osmeh ovaj vozač kamiona koji ni jednog trenutka nije gubio nadu da će otići kući pre kraja ruske operacije u Ukrajini.
Dodaje da se jutros čuo sa kolegom Belorusom. I on je konačno ušao u svoju zemlju, sada čeka prevoz sa beloruske granice do Gomelja, do kuće.
Prvo na dijetu
Upitan šta će prvo učiniti kada konačno dođe kući, kaže;
„Prvo moram da skinem ovih 30 kila viška što sam dobio u ovih četrdeset i nešto dana. Spavaš i jedeš, nemaš gde da prošetaš, bili smo sve vreme u skloništu. Videću kad stignem šta ću, ne žurim sad nigde. Firma ima razumevanja, uvek kada bih došao sa ture, sam sam određivao koliko ću da pauziram, ako mi treba novac, idem odmah dalje. Sada bih vozio malo po Evropi, Španija, možda Turska“.
Dražić žali samo zbog jedne stvari, kući nije vratio firmin kamion. Pre dva dana pojavili su se pripadnici Vojske Ukrajine i zaplenili ga.
„Nisam mogao ništa, bitna je glava. Došla je vojska, uzela, nema šta da se kaže. Pomeri se, daj ključeve i idi! Tako je bilo, dva dana pre nego što sam trebao da pođem. Možda je i gazda parkinga čuo da mi treba da idemo, pa je nazvao vojsku, ko zna šta se tu desilo“, kaže Dražić na kraju razgovora za Sputnjik.
