Milovan Bojić: Zašto je srce mitski organ zbog koga smo veliki
© Sputnik
Pratite nas
U emisiji „Dok anđeli spavaju“ koju uređuje i vodi Marina Rajević Savić, direktor Instituta za kardiovaskularne bolesti Dedinje, prof. dr Milovan Bojić govorio je o važnosti poznavanja književnosti, druženju sa poznatim srpskim intelektualcima, borbi da se u Srbiju uvedu tehnike transplantacije srca. Ali i zašto je srce mitski organ.
VAŽNO OBAVEŠTENJE
Zbog učestalih hakerskih napada i ometanja sajta Sputnjik Srbija i naših kanala na Fejsbuku i Jutjubu, sve vesti pratite i na kanalu Sputnjik Srbija na Telegramu i preko mobilne aplikacije koja radi neometano, a koju možete preuzeti sa ovog linka, a video sadržaj na platformi „Odisi“ (odysee.com), kao i na platformi „Rambl“ (rumble.com).
Životni put prof. dr Milovana Bojića počeo je u selu Lipovu kod Kolašina, gde je rođen i završio osnovnu školu i gimnaziju, preko Beograda, gde je završio medicinski fakultet, ali i Norveške, u kojoj je radio magistarske studije. Doktorirao je na Medicinskom fakultetu u Beogradu.
Srce je mitski organ
Bojić je u emisiji, između ostalog, pričao i o borbi da Institut Dedinje počne da radi transplantacije srca, što je devedesetih godina, u uslovima sankcija i opšte nemaštine, bio veoma težak poduhvat. Vrhunac priznanja Institutu bila je poseta najvećeg svetskog kardiohirurga Dentona Artura Kulija, koji je posetio institut i izvršio jubilarnu dvehiljaditu operaciju.
Od Kulija je, kaže, naučio da je srce mitski organ.
„Ja sam ga pitao zašto je kardiohirurgija tako uzvišena. On je rekao da je srce mitski organ. Pitao sam ga šta je tu našao jer ga je otvarao toliko puta. Odgovorio mi je da se to ne da opipati, da je to negde na dnu, da to ne hvataju ultrazvukovi, skeneri, dijagnostika i tako dalje. Ali, upravo zbog tog mitskog organa i mi smo veliki. Veliki smo gotovo kao bogovi, ali nismo bogovi“, objašnjava Bojić.
Kažu da je srce neiscrpno za tugu – jedna ili dve sreće ga preplave, ali mnogo tuge može da se nastani u srcu. Za srce se vezuju najveće pesme i romani. Srce je, ne samo najsavršenija mehanička pumpa, već na dnu srca stanuje ljubav, kaže Bojić.
Književnost nas uči životu
Bojić je želeo da studira književnost, ali je po želji roditelja upisao medicinu. Ipak, književnost mu je ostala jedna od ljubavi, još od detinjstva. Čitanje je, kaže, osnova svega.
„Književnost je ta koja vas uči i podučava. Taj saznajni i vaspitni efekat iz nekog književnog dela koje podstičete u sebi samom, ti likovi iz književnih dela koje prelamate kroz prizmu svoje unutrašnje ličnosti, oni vas bruse, kale, doteruju vašu reč“, kaže Bojić.
Književnik Miodrag Bulatović poklonio je čitavu biblioteku kolašinskoj gimnaziji i Bojić je pročitao sve što se tu moglo naći.
„Ja sam bukvalno jeo tu literaturu, a imao sam i dobru memoriju, pa sam ono što mi se dopadalo čitao po više puta. To upamćivanje pročitanog i, posle toga, njegova upotreba kroz svakodnevni život, koji posle toga nije bio nimalo lak, jer svaki pravi život nije nimalo lak, uticalo je na mene da povedem računa o svom izrazu“, ističe Bojić.
Svađa sa mitropolitom Amfilohijem oko Dostojevskog
Imao je, kako kaže, da druguje, razgovara i diskutuje sa najvećim srpskim piscima, ali omiljeni pisac mu je Dostojevski o kome je više puta razgovarao sa pokojnim mitropolitom crnogorsko-primorskim Amfilohijem. Često su razgovarali o književnosti ili filozofiji. Te su rasprave umele da traju dugo.
Međutim, jedna od njih trajala je celu noć. Otišli su u jedan beogradski restoran na večeru.
„Ja sam citirao Dostojevskog, on mi je odgovorio citatom. Ja sam dodao još jedan, on je opet odgovorio. Bio sam malo bezobrazan, rekao sam: „Đed se ne predaje“. To je njega još više razjarilo i počela je rasprava. Mi smo se toliko svađali, sve samo oko Dostojevskog i sve samo o Dostojevskom, da je to baš trajalo. U jednom momentu, okrenem se ka kelneru i zovem da nas usluži. On kaže da za večeru nema ništa jer su svi otišli kući. Osvrnem se i vidim da u restoranu nema nikoga, samo smo mi ostali. Svađa je trajala šest i po sati i nije nam bila prva, ali možda bila najduža“, seća se Bojić.
Prema njegovim rečima, nije važno samo čitati Dostojevskog, već ga čitati na vreme. Za njega je, kako kaže, to bila gimnazija.
Treba emitovati samo dobro, makar vas smatrali naivnim
Ljudi su nepravilni glagoli i treba ih razumeti, kaže Bojić kada priča o mržnji – svojim dželatima sam oprostio, nisam im se svetio i čak sam učinio i poneko dobro, kaže. Da bi čovek uspeo, mora da ima prijatelje, ali i neprijatelje, rekao je Bojić prisećajući se govora koji je održao prilikom preuzimanja dužnosti direktora Instituta za kardiovaskularne bolesti Dedinje 2017.
„Ja moje neprijatelje negujem jer su oni najverniji zapisničari mojih uspeha. Moje drugo geslo je da osveta donosi zadovoljstvo samo za jedan dan, a oproštaj za ceo život“, kaže Bojić.
Do takvog stanja dolazi se kroz literaturu, ali i kroz životno iskustvo. To je poluosovina koja prolazi kroz moj život i, makar me smatrali naivnim, ja ću samo emitovati dobro, dodaje Bojić.
