Kad politika probuši loptu prijateljstva
© Sputnik / Lola Đorđević
Pratite nas
Decenijama unazad Srbija i Litvanija, čak i sa različitim nazivima država, slove za zemlje košarke, za zemlje u kojima je sport između obruča gotovo nacionalna religija i nešto oko čega se ujedinjuje, nešto što se slavi. Poslednja gostovanja srpskih timova u Litvaniji ukazuju da su se stvari promenile – sve zbog politike.
VAŽNO OBAVEŠTENJE
Zbog učestalih hakerskih napada i ometanja sajta Sputnjik Srbija i naših kanala na Fejsbuku i Jutjubu, sve vesti pratite i na kanalu Sputnjik Srbija na Telegramu i preko mobilne aplikacije koja radi neometano, a koju možete preuzeti sa ovog linka, a video sadržaj na platformi „Odisi“ (odysee.com), kao i na platformi „Rambl“ (rumble.com).
Epski su bili dueli litvanskih i srpskih klubova, jednako kao i reprezentacija, još od čuvene 1995. godine i zakucavanja Predraga Danilovića preko Arvidasa Sabonisa, pa spektakularnih duela ekipa poput Žalgirisa, Lijetuvos Ritasa, pa i Lijetkabelisa sa jedne, a Partizana, Crvene zvezde i nekada FMP sa druge strane.
Svega je tu bilo kroz istoriju – svega, ali najviše košarke i ničega drugog. Sve do 2022. godine kada se u sve umešala politika.
Dešavanja u Ukrajini su razlog svemu, odnosno reakcije na to i nametnuta nužnost da se stvari gledaju jednostrano, onako kako Zapad želi i sve sa namerom da ukoliko se na ceo taj pogleda postavi jedno „ali“, dolazi do munjevite reakcije sa željom da se upotrebi najnoviji proizvod zapadnjačkih političkih i medijskih „magova“ – princip „poništavanja“.
U aktuelnoj ukrajinskoj krizi prva i najlakša meta postali su ruski klubovi i sportisti i to je najočiglednije u košarci odlukom Evrolige da praktično poništi sve rezultate ruskih klubova u tekućoj takmičarskoj godini.
Namera je, valjda, bila da se pomogne u rešavanju sukoba u Ukrajini, ali – da li je sličan princip sproveden početkom '90. godina prema jugoslovenskim sportistima doneo prekid rata u bivšoj Jugoslaviji? Ne, to je doneo Dejtonski sporazum, a sportistima su uništene karijere.
Posredno, u aktuelnim okolnostima, princip sankcionisanja „kolateralnih šteta“, preliva se na sve moguće sfere, ukidaju se ruski klasici, brišu se ruski kompozitori, verovatno postoji ideja da se uništi i Mendeljejev periodni sistem...
Kao „kolateral“, u želji stvaranja jednoumlja i zauzimanja strana, svi su meta pitanja i želja da se dobije „ili-ili“ odgovor, na šta ne mogu da ostanu imuni ni sportisti iz zemalja koje nisu zaraćene.
Najlakša meta, za ceo zapadni svet, uvek je bila – Srbija, a kroz nju i njeni predstavnici, od koji se očekuje savezništvo u jednostranom osuđivanju Rusije i pružanje bezrezervne podrške Ukrajini, odnosno svrstavanje na „poželjnu stranu“.
Sa time se, u gostima kod prijatelja, najpre suočio Željko Obradović, najtrofejniji evropski trener i čovek koji je kroz svoj višedecenijski rad u sportu između obruča dokazao sve što se dokazati može i demonstrirao da je košarka ono što njega zanima i čime želi da se bavi.
Ali, na gostovanju Lijetkabelisu u Evrokupu, kao trener košarkaša Partizana, Obradović je smešten u situaciju da mora da se bavi temom koja nema veze sa košarkom – nametnuto mu je pitanje o dešavanjima u Ukrajini,s idejom da bude naveden na situaciju „ako nisi sa nama – onda si protiv“.
„Ovo se ne dešava prvi put. Imam 62 godine i pamtim mnogo stvari u životu. Ne mogu da se setim da su ljudi pričali ranije o tome. Moja država je bila bombardovana 1999. godine i nisam video da su ljudi pričali o tome. Takođe i u Iraku, Siriji, Avganistanu... Naravno, ja sam protiv bilo kakvog rata i strašno mi je da i jedna osoba umre zbog rata“, rekao je Obradović.
Jasan i zdravorazumski odgovor čoveka koji je 1999. godine bio, zajedno sa sportistima „male Jugoslavije“ usamljen u apelovanju na razum, mir i prestanak agresije 19 država članica NATO pakta na jednu državu.
Ali, litvanskim prijateljima nije to bilo dovoljno. Za novu rundu „dokazivanja vernosti Zapadu“, izabran je evroligaški duel protiv Crvene zvezde, sa idejom da svi košarkaši na terenu ponesu transparent sa ukrajinskom zastavom, uz istovremeno prisutne NATO zastave na tribinama.
„Da li danas 2022. godine onda treba da se upitamo zašto 1999.godine u toku NATO agresije i ubijanja hiljada nevinih civila i dece, dok su osvajali ovo takmičenje košarkaši Žalgirisa nisu nosili baner „Zaustavite agresiju na Jugoslaviju“? Da li po ugledu na jučerašnje događaje, sada KK Crvena zvezda sa istim pravom može da zahteva od svih aktera utakmica u Beogradu da nose transparent „Kosovo je Srbija“ kako bi još više internacionalizovali problem pokušaja otimanja naše južne pokrajine i 17 posto dela teritorije Republike Srbije?“, navedeno je u saopštenju kluba.
I te 1999. godine i danas, srpski sportisti su u svim mogućim momentima prikazivali ideju prijateljstva i sportskog duha, dolascima naših timova radovali su se svi rivali širom Evrope, kao što su i njihovi igrači jedva čekali da dođu u Beograd da bi igrali pred najboljom atmosferom na Starom kontinentu.
Sve to dok u igru, ne ni sa klupe, niti sa tribina, već iz kancelarija onih koji odlučuju o životu i smrti, kako te 1999. godine, tako i 2022, nije uvedena politika, kao višak, kao element koji kvari sve, kao začin na već presoljenu čorbu koju smo svi primorani da kusamo, hteli to ili ne, na ovaj ili onaj način.
Prijatelji, zato ako su zaista prijatelji, treba da se odupru tome i da edukuju svoje o razlozima za odluke koje su ovakve ili onakve. Empatija je princip koji mora da bude dvosmeran i ne nasilan, ucenjivački niti isključujući. Ako smo već prijatelji.
