Bio je vitez u borbi protiv neumoljivog zaborava, časni borac za srpsku istoriju i kulturu
14:34 22.03.2022 (Osveženo: 14:40 22.03.2022)
Pratite nas
Od politike i od narodalija Milovan se viteški borio protiv neumoljivog zaborava, a svoj nadimak Vitez časno je priložio na oltar srpske istorije i kulture, kaže na vest o odlasku Milovana Vitezovića njegov kolega i prijatelj Ljubivoje Ršumović.
Govoreći o odlasku jednog od najznačajnijih srpskih stvaralaca, iza kojeg je ostalo oko pedeset knjiga objavljenih u više od dvesta izdanja, pesnik Ršumović podseća da je Milovan Vitezović počeo sa humorom i aforizmima, da bi potom postao i pesnik za decu.
Za decu i osetljive
„Njegova poznata i veoma čitana knjiga 'Ja i klinci ko pesnici' jedno vreme bila je upoređivana sa čuvenom knjigom 'Olovka piše srcem'. I nismo samo bili kolege po pisanju, sarađivali smo i u pozorištu. Naručio sam od njega tekst o Svetom Savi koji je potom Milan Karadžić režirao i to je bila veoma lepa i popularna predstava u pozorištu „Boško Buha“, kaže Ršumović.
Uz podsećanje da je jednu dvotomnu pesničku antologiju pripeđivač Vitezović naslovio „Poezija za decu i osetljive“, Ršumović kaže da ona odražava i senzibilitet samog pesnika i priređivača.
„Ja nikad nisam pisao za decu, uvek sam pisao za mlade ljude, držeći se onoga što mi je davno uputio Duško Radović rečima „Ti ne znaš za koga pišeš“. Pretpostavljam da su to ti Vitezovićevi „osetljivi“.
Vuk i Milovan su se podudarili
Ršumović napominje da se iako je reč o književniku koji je uradio mnogo i na mnogim poljima, ipak jedan naslov nameće kao - životno delo:
„Mislim da je to televizijska serija 'Vuk Karadžić' koja mu je donela i Evropsku nagradu za televiziju i koja je na jedan nov način pristupila važnoj ličnosti naše istorije ali i samoj istoriji. Uvek sam smatrao da su se tu Vuk i Milovan nekako podudarili.“
Za književnika i aforističara Aleksandra Čotrića odlazak Milovana Vitezovića veliki je gubitak za srpsku književnost i kulturu, a naročito za srpsku aforistiku.
„Bio je velika figura, stvaralac koji je na tolikim poljima ostavio značajan trag. Upoznao sam ga kao desetogodišnji dečak kad je gostovao u mojoj školi i predstavio svoju tek objaljenu knjigu 'Đačko doba'. To su zapravo bili aforizmi namenjeni mladima i deci koje je sjajno ilustrovao Radomir Stević Ras i mislim da je to i mene opredelilo da postanem aforističar“, seća se Čotrić i dodaje da se taj utisak opčinjenošću aforizmom nije promenio ni kasnije kada je pročitao Vitezovićevu knjigu „Srce me je otkucalo“.
Laka im bila crna otadžbina
„Vitezović je zapravo bio jedan od prvih posleratnih srpskih aforističara koji je sa samo 25 godina objavio ovu knjigu koja je skrenula pažnju čitalačke javnosti na tog mladog a zrelog i formiranog satiričara. Ta je knjiga bila zabranjena, tužilac je u njoj pronašao desetak aforizama koji su ugrožavali neprikosnoveni kult ličnosti Josipa Broza Tita, bratstvo i jedinstvo i socijalistički poredak. A neki od tih zabranjenih aforizama su 'Laka im bila crna otadžbina', 'Mislim, dakle, sumnjam da postojim', ili 'U mračnim vremenima hrabrost je biti svitac'. Milovan Vitezović je upravo bio svitac u tim i takvim vremenima“, kaže Čotrić.
Insert iz filma "Lajanje na zvezde"
© Foto : JPSlužbeniGlasnik, Jutjub / Insert iz filma "Lajanje na zvezde"
On podseća da su Vitezovićeve knjige štampane u tiražima od po 15.000 primeraka u samo jednom izdanju.
„Bio je izuzetno čitan i popularan i na Zapadu i na Istoku. U Nemačkoj su mu objavljivane knjige, 'Štern' je redovno objavljivao njegove aforizme. Istovtremeno, u tadašnjem Sovjetskom savezu čitali su ga u moskovskom časopisu 'Nedelja' kao i u znamenitom 'Krokodilu' koji je dostizao tiraž od sedam miliona primeraka. Na ruskom jezičkom prostoru bio je i poznat i priznat. I ne samo ruskom, evo nedavno se u Pragu pojavila njegova knjiga 'Čoveče ne ljuti se' na češkom jeziku“.
Predano brinuo o svoje četvoro dece
Na pitanje šta je preporučivalo Vitezovića za takvu i toliku popularnost, Čotrić kaže da je to pre svega njegova neverovatna energija.
„Ta energija je učinila da Vitezović ne bude onaj asketa koji se potpuno predaje stvaralaštvu, jer on je pre svega bio porodičan čovek, otac četvoro dece o kojima je predano brinuo. I sam je govorio da je između njega i Vuka Karadžića bilo mnogo sličnosti, pre svega u tome što su obojica imala mnogo dece, ali i iz drugih razloga. I Vuk imao probleme sa nogom, govorio je Milovan koji se posle saobraćajne nesreće i povrede noge koristio štapom, a i živeo je u Ulici Vuka Karadžića, što je još jedna koincidencija.“
Vitezovićev kolega i aforističar podseća da smo izgubili jednog od najboljih poznavalaca života i dela Vuka Karadžića, ali i mnogih znamenitih ličnosti srpske istorije.
„Vitezović je bio i jedan od najboljih poznavalaca 18. i 19. veka u srpskoj književnosti. Njegova su znanja ali i aktivnosti bila mnogo razuđena. Uvek nas je impresioniralo kako uspeva sve te obaveze, i privatne i stvaralačke, i profesuru i aktivnosti kao predsednika UKS, da uskladi i da za sve nađe vremena. S razlogom je bio uzor mnogim, naročito mladim autorima i još za života postao i velikan i klasik“ zaključuje Čotrić.
