Igor Mandić, Matijin sabrat, časni čovek u zlim vremenima koji je prozreo fašističku Evropu
Pratite nas
Igora Mandića, jednog od najpoznatijih i najvoljenijih intelektualaca bivše Jugoslavije koji je preminuo u 82. godini u Zagrebu, pamtićemo kao vrhunskog polemičara i časnog čoveka u zlim vremenima koji je davno rekao da je današnja Evropa fašističkija od Hrvatske.
OBAVEŠTENJE ZA ČITAOCE
Zbog učestalih hakerskih napada i ometanja sajta Sputnjik Srbija i naših kanala na Fejsbuku i Jutjubu, sve vesti pratite i na kanalu Sputnjik Srbija na Telegramu, a sve video sadržaje na platformi „Odisi“ (odysee.com).
Novinar, književni kritičar i kolumnista Igor Mandić preminuo je juče u 82. godini u Zagrebu. Važio je za jednog od najpoznatijih i najžešćih polemičara bivše Jugoslavije koji se nije ustručavao da javno kaže stavove suprotne dominantnim.
„Ustaški koljački mentalitet još stoluje u hrvatskom narodu“
Tako je Igor Mandić u emisiji „Nedeljom u dva“ na HRT-u svojevremeno izjavio da je Domovinski rat bio građanski i da se nije radilo o agresiji nego o regresiji, jer je bilo normalno očekivati pobunu Srba na stanje u Hrvatskoj. Smatrao je da su Srbi i Hrvati „dva plemena istoga naroda“.
Na komemoraciji u Jadovnom 26. jula 2011. rekao je: „Ustaški koljački mentalitet još stoluje u hrvatskom narodu i to mogu vikati s nebodera na zagrebačkom Trgu Republike... Dok god postoje zloćudni povici na stadionima i grafiti, a iza toga mržnja i iracionalno bjesnilo potpomognuti politikom, neće biti sreće. Što je najgore, iza svega se krije i interes cijele fašističke Europe“.
Matija Bećković: Moj sabrat Igor Mandić
Igor Mandić bio je među prvim hrvatskim intelektualcima koji su se posle ratova za jugoslovensko nasleđe „vratili u Beograd“. Ponovo je počeo da piše za NIN, a krajem devedesetih u tekstovima je oštro osuđivao NATO agresiju na SRJ.
Od Igora Mandića se, izjavom za Sputnjik, oprostio akademik Matija Bećković.
„Igor Mandić je sabrat moje sabraće Arsena Dedića i Mome Kapora, pa preko njih i moj. Po onom aksiomu da su dve stvari jednake trećoj, jednake i među sobom. Raskošni dar srpskohrvatskog jezika, mladost je proveo u krležijanskom a zrelost u antikrležijanskom verbalnom delirijumu. Nije preboleo raspad Jugoslavije, ni raskol u jeziku, nit' je okrenuo glavu od Beograda koji se odmah poklonio njegovom daru. A čijem daru se Beograd nije poklonio, taj nije ni postojao, ne samo u književnosti. Blago tebi Igore Mandiću, pozdravi Arsena i Momu Kapora.“
Beskrajno častan u zlim vremenima
Pesnik, esejista i pisac Đorđe Matić kaže da mu gubitak Igora Mandića još ne ulazi u glavu jer je toliko veliki da ni kultura, ni „mi koji smo ga znali lično nismo shvatili o čemu se radi, bez obzira na to što je godinama pisao svoje markesovske hronike najavljene smrti“.
Igor Mandić bio je jedna od retkih figura kojima je nestanak Jugoslavije učinio to da njegova matična republika – Hrvatska, „postane mnogo premalena“ a jedan od razloga zašto je rado dolazio u Beograd, pored njegove otvorene i deklarisane srbofilije, upravo je bilo to smanjenje.
Matić podseća da su Igora Mandića doživljavali kao čoveka pobune devedesetih u Hrvatskoj, a u Srbiji kao prvog Hrvata od važnijih intelektualaca koji je došao na „onu stranu“ i da je tada naslov u NIN-u bio „Čuveni Hrvat u Beogradu“.
„Kad su vremena postala loša onda se pokazalo koliko je on bio beskrajno časna osoba. Ako ga je išta osim velikog znanja i širokog interesovanja - jer on se zaista razumeo u mnogo stvari - karakterisalo, to je neprevodiva reč dišpet, a to je onaj inat, prkos na neki način koji je autentični, tipično dalmatinski i splitski. On je čovek koji se inatio i bio je beskrajno hrabar u tom smislu. Sa svojim jakim nastupom i izuzetnom teatralnošću, svojom provokativnošću odavao je utisak čoveka beskrajno sigurnog u sebe i svi su mislili da je arogantan. Ja mogu potvrditi, i tako ću ga pamtiti, da je on 'jedan na jedan' bio stidljiv čovek“, otkriva Matić.
Igor Mandić je zaista jedan od spomenika jednog većeg i važnijeg vremena a i časni, moralni podsetnik, moralna vertikala koja nije na tome zarađivala u vremenima kad je to bilo najteže. Svoju hrabrost je relativizovao i, za razliku od drugih, nije je nosio kao medalju, zaključio je Matić.
Antički mislilac kome je Evropa fašističkija od Hrvatske
Bivši glavni i odgovorni urednik NIN-a Slobodan Reljić podseća da je Igor Mandić bio član NIN-ovog žirija sedamdesetih i osamdesetih godina „na obostrano zadovoljstvo“ i da je uvek kad je dolazio u Beograd, dolazio i u NIN. Mandić je čak i u vreme ratova dolazio u Beograd na različite načine, dodaje Reljić.
Kad se danas kaže za Igora Mandića da je novinar i književni kritičar, to ni iz daleka ne može da opiše ni njegovu ulogu ni njegovu ličnost, a malo je za njega da se kaže i da je bio intelektualac jer je to „tako ograničena uloga“, smatra Reljić.
Igor Mandić je uvek ličio na one grčke mislioce, ljude koji su svesni sopstvene uloge, sopstvenog značaja i sopstvenog znanja i moći, ističe Reljić i to ilustruje pričom kad Aleksandar Makedonski dođe kod Diogena iz Sinope i kaže mu: Evo došao je vladar sveta, šta hoćeš da ti dam, a Diogen mu odgovara: Zaklanjaš mi sunce.
„To je bio čovek koji je bio iznad dnevne politike i dnevnih opažanja i prosto nije bio čovek gomile. Bio je netalentovan da bude deo gomile. On je bio polemički duh, ali u svakom slučaju nadpolitički. Jedna od najvećih njegovih ostavština je bila kad ga je pre nekoliko godina neko od novinara pitao a zašto Evropa ne zaustavi širenje fašizma u Hrvatskoj, a Igor Mandić je odgovorio: 'Kakva Evropa, Evropa vam je danas fašističkija od Hrvatske'. To je bio prvi put da na našim prostorima čujete smisao evropskih kretanja, dubinski smisao, koji se u ovom vremenu kad Igor odlazi pokazuje u svom najjačem i najuverljivijem obliku“, zaključio je Reljić.
Igor Mandić je autor 34 knjige, među kojima su „Zbogom dragi Krleža“, „Oklop od papira“, „Predsmrtni dnevnik“, „Sebi pod kožu“...
„Sve što sam imao originalno reći, zapisao sam u svojim knjigama“, rekao je svojevremeno Igor Mandić.
