https://lat.sputnikportal.rs/20220222/u-ovom-trenu-stotine-hiljada-njih-gnezdi-se-duboko-u-porama-ko-su-sicusni-stanari-ljudskih-lica-1134504367.html
U ovom trenu stotine hiljada njih gnezdi se duboko u porama: Ko su sićušni stanari ljudskih lica
U ovom trenu stotine hiljada njih gnezdi se duboko u porama: Ko su sićušni stanari ljudskih lica
Sputnik Srbija
U ovom trenu stotine hiljada sićušnih osmonogih životinja gnezdi se duboko u porama naših lica – mog lica, vašeg lica, lica vašeg najboljeg prijatelja i praktično... 22.02.2022, Sputnik Srbija
2022-02-22T11:00+0100
2022-02-22T11:00+0100
2022-02-22T11:00+0100
nauka i tehnologija
magazin
živi svet i genetika
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e6/02/13/1134521424_0:0:1920:1080_1920x0_80_0_0_5b7518267a3124886079001e0fef4117.jpg
Te životinje su grinje – sićušni arahnidi, u srodstvu s paucima i krpeljima. Previše su sitne da bi se mogle videti golim okom i da bi se osetilo njihovo kretanje. Premda se mnogo i ne kreću: grinje na licu ekstremne su usamljenice, koje verovatno veći deo svog života provode glave zabijene u jednu jedinu poru. Zapravo, njihova telašca oblikovana su tako da se uklope u poru, evolucijom svedena na uske čepiće sa osam apsurdno sićušnih nogu.Ruku pod ruku - evolucija čoveka i grinjaGrinje na licu otkrivene su 1841. godine u ljudskom ušnom kanalu; ubrzo potom su otkrivene i u obrvama i trepavicama. Od tada smo saznali da žive ne samo u visokim šumama obrva i trepavica već i u savanama kratkih, nežnih dlaka svugde po našem telu, osim na bezdlakim dlanovima i stopalima. Pore koje proizvode prirodno telesno ulje, a u kojima rastu dlake, naročito su gusto prisutne na licu – kao i grinje koje žive u njima.Ono što možda više iznenađuje jeste da su naše pore dom bar dve različite vrste grinja, obe iz roda demodeh. Kraća i zdepastija od ove dve jeste d. brevis; njen oblik podseća na toljagu koju nosi pećinski čovek u crtaćima, a obično se gnezdi duboko u lojnim žlezdama. Druga je d. folliculorum, koja je duža i uža, a boravi u folikulima dlaka, bliže površini kože.Mimo toga, što se tiče grinja na licu, uglavnom lutamo po mraku. Pretpostavljamo da jedu mrtve ćelije kože i sebum, ali nikome nisu poznati detalji njihove ishrane. Znamo da imaju seksualni život, ali detalji su magloviti.Pošto su ove grinje toliko skrovite, većina nas nikada ih neće videti.Međutim, biolog Rob Dan i njegove kolege načinili su prodor na planu otkrivanja novih činjenica pa su 2014. godine objavili dokaz da su grinje na licu prisutne kod svih ljudi. Dalje istraživanje DNK otkrilo je da su grinje na licu evoluirale u toj meri jednako sa svojim ljudskim domaćinima da bar četiri različite loze grinja odslikavaju naše sopstvene – i to one evropskog, azijskog, latinoameričkog i afričkog porekla.Jedna od Danovih koleginica, Mišel Trautvajn s Kalifornijske akademije nauka, nastavlja da proučava njihovu raznolikost. Pošto je prikupila uzorke grinja od ljudi iz više od 90 država, ona se nada da će sekvencionirati čitav genom grinje na licu i otvoriti nove puteve istraživanja.Mogli bismo da saznamo kako su grinje evoluirale zajedno s nama, kaže ona, a uvid u njihove gene mogao bi da nam pomogne u razumevanju njihove fiziologije uprkos teškoćama pri njihovom uzgoju u laboratoriji.Mit ili istina o štetočinamaNaučnici koji su u 19.veku otkrili da grinje demodeh žive na ljudima, videli su ih kao potencijalne štetočine koje mogu da izazovu zdravstvene probleme, a taj stav je opstao duže od jednog veka. (S obzirom na to da je ustanovljeno da je kod ljudi s rozaceom – stanjem kože koje izaziva crvenilo lica – grinja demodeh prisutna u većem broju, neki dermatolozi su pretpostavili da su grinje uzrok takvog stanja).Sada se, ipak, naše viđenje grinja na licu menja. Ako ih praktično svi imaju, ili smo svi zaraženi ili to nije prava reč za opisivanje njihovog prisustva. Čak i njihova veza s rozaceom možda nije onakva kako je to prvobitno izgledalo, sugeriše Tomsova: Šta ako rozacea izaziva povećano prisustvo grinja? Možda upala i povišen protok krvi povezan s rozaceom stvara stanje koje pogoduje grinjama na licu. Drugim rečima, uvećane populacije grinja na licu mogle bi da budu simptom, a ne uzrok rozacee.Štaviše, kako nauka sada sagledava ljudsko telo kao uzajamno povezan ekosistem – dom raznovrsne mikroskopske flore i faune – nije jasno da li bi grinje demodeh i dalje trebalo smatrati štetnim parazitima. Moglo bi da se ispostavi da nam grinje čak pomažu poput „dobrih“ mikroba koji žive u našim crevima; možda one jedu štetne bakterije u našim porama, uz mrtvu kožu i sebum, ili luče antimikrobska jedinjenja. Možda smo s našim grinjama u simbiotičkom odnosu: mi njih hranimo nečistoćom iz pora, one nama pomažu tako što čiste kožu, prenela je Nacionalna geografija iz teksta Erike Engelhaupt.
https://lat.sputnikportal.rs/20220214/fleke-na-kozi-kako-nastaju-sta-znace-i-kako-ih-se-resiti-video-1134332474.html
https://lat.sputnikportal.rs/20220219/misterija-akni-naucnici-na-pragu-jednog-od-resenja-1134514063.html
https://lat.sputnikportal.rs/20220127/sta-se-dogadja-ako-jedete-grejpfrut-jednom-nedeljno-1133706152.html
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2022
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
magazin, živi svet i genetika
magazin, živi svet i genetika
U ovom trenu stotine hiljada njih gnezdi se duboko u porama: Ko su sićušni stanari ljudskih lica
U ovom trenu stotine hiljada sićušnih osmonogih životinja gnezdi se duboko u porama naših lica – mog lica, vašeg lica, lica vašeg najboljeg prijatelja i praktično svih drugih lica koje poznajete ili volite. U izvesnom smislu, one su naši najbliskiji pratioci.
Te životinje su grinje – sićušni arahnidi, u srodstvu s paucima i krpeljima. Previše su sitne da bi se mogle videti golim okom i da bi se osetilo njihovo kretanje. Premda se mnogo i ne kreću: grinje na licu ekstremne su usamljenice, koje verovatno veći deo svog života provode glave zabijene u jednu jedinu poru. Zapravo, njihova telašca oblikovana su tako da se uklope u poru, evolucijom svedena na uske čepiće sa osam apsurdno sićušnih nogu.
Ruku pod ruku - evolucija čoveka i grinja
Grinje na licu otkrivene su 1841. godine u ljudskom ušnom kanalu; ubrzo potom su otkrivene i u obrvama i trepavicama. Od tada smo saznali da žive ne samo u visokim šumama obrva i trepavica već i u savanama kratkih, nežnih dlaka svugde po našem telu, osim na bezdlakim dlanovima i stopalima. Pore koje proizvode prirodno telesno ulje, a u kojima rastu dlake, naročito su gusto prisutne na licu – kao i grinje koje žive u njima.
Ono što možda više iznenađuje jeste da su naše pore dom bar dve različite vrste grinja, obe iz roda demodeh. Kraća i zdepastija od ove dve jeste d. brevis; njen oblik podseća na toljagu koju nosi pećinski čovek u crtaćima, a obično se gnezdi duboko u lojnim žlezdama. Druga je d. folliculorum, koja je duža i uža, a boravi u folikulima dlaka, bliže površini kože.
Obe vrste grinja toliko vole svoja staništa da naučnici imaju muke da ih prouče, bilo kada ih s lica uklone higijenskim štapićem radi proučavanja ili kad borave u divljinama ljudskog lica. Posledica toga jeste da malo šta znamo o njihovom životu. Biolozi su prilično sigurni u vezi s nekoliko stvari: grinje na licu su osetljive na svetlost. Ne poseduju anus, prema tome ne mogu da vrše nuždu. A praktično čitav život provedu na našoj koži.
Mimo toga, što se tiče grinja na licu, uglavnom lutamo po mraku. Pretpostavljamo da jedu mrtve ćelije kože i sebum, ali nikome nisu poznati detalji njihove ishrane. Znamo da imaju seksualni život, ali detalji su magloviti.
Pošto su ove grinje toliko skrovite, većina nas nikada ih neće videti.
Međutim, biolog Rob Dan i njegove kolege načinili su prodor na planu otkrivanja novih činjenica pa su 2014. godine objavili dokaz da su grinje na licu prisutne kod svih ljudi. Dalje istraživanje DNK otkrilo je da su grinje na licu evoluirale u toj meri jednako sa svojim ljudskim domaćinima da bar četiri različite loze grinja odslikavaju naše sopstvene – i to one evropskog, azijskog, latinoameričkog i afričkog porekla.
Jedna od Danovih koleginica, Mišel Trautvajn s Kalifornijske akademije nauka, nastavlja da proučava njihovu raznolikost. Pošto je prikupila uzorke grinja od ljudi iz više od 90 država, ona se nada da će sekvencionirati čitav genom grinje na licu i otvoriti nove puteve istraživanja.
Mogli bismo da saznamo kako su grinje evoluirale zajedno s nama, kaže ona, a uvid u njihove gene mogao bi da nam pomogne u razumevanju njihove fiziologije uprkos teškoćama pri njihovom uzgoju u laboratoriji.
Mit ili istina o štetočinama
Naučnici koji su u 19.veku otkrili da grinje demodeh žive na ljudima, videli su ih kao potencijalne štetočine koje mogu da izazovu zdravstvene probleme, a taj stav je opstao duže od jednog veka. (S obzirom na to da je ustanovljeno da je kod ljudi s rozaceom – stanjem kože koje izaziva crvenilo lica – grinja demodeh prisutna u većem broju, neki dermatolozi su pretpostavili da su grinje uzrok takvog stanja).
Sada se, ipak, naše viđenje grinja na licu menja. Ako ih praktično svi imaju, ili smo svi zaraženi ili to nije prava reč za opisivanje njihovog prisustva. Čak i njihova veza s rozaceom možda nije onakva kako je to prvobitno izgledalo, sugeriše Tomsova: Šta ako rozacea izaziva povećano prisustvo grinja? Možda upala i povišen protok krvi povezan s rozaceom stvara stanje koje pogoduje grinjama na licu. Drugim rečima, uvećane populacije grinja na licu mogle bi da budu simptom, a ne uzrok rozacee.
Štaviše, kako nauka sada sagledava ljudsko telo kao uzajamno povezan ekosistem – dom raznovrsne mikroskopske flore i faune – nije jasno da li bi grinje demodeh i dalje trebalo smatrati štetnim parazitima.
Moglo bi da se ispostavi da nam grinje čak pomažu poput „dobrih“ mikroba koji žive u našim crevima; možda one jedu štetne bakterije u našim porama, uz mrtvu kožu i sebum, ili luče antimikrobska jedinjenja. Možda smo s našim grinjama u simbiotičkom odnosu: mi njih hranimo nečistoćom iz pora, one nama pomažu tako što čiste kožu,
prenela je Nacionalna geografija iz teksta Erike Engelhaupt.
