https://lat.sputnikportal.rs/20220120/svi-koji-su-ga-poznavali-osecaju-se-danas-kao-licno-opustoseni-1133499048.html
Svi koji su ga poznavali osećaju se danas kao lično opustošeni
Svi koji su ga poznavali osećaju se danas kao lično opustošeni
Sputnik Srbija
Imao sam privilegiju da iz blizine pratim rad Radovana Belog Belog Markovića, da se uverim do koje mere je tom radu bio posvećen i koliko se monaški odnosio... 20.01.2022, Sputnik Srbija
2022-01-20T17:53+0100
2022-01-20T17:53+0100
2022-01-24T14:50+0100
kultura
radovan beli marković
književnost
kultura
kultura – intervjui i analitika
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e6/01/13/1133474008_0:31:1060:627_1920x0_80_0_0_329a1bebbc5147b049be6e1bc2f5b547.png
Ovaj književni kritičar i tumač koji je Markovićevom delu posvetio nekoliko studija, veruje da je bio privilegovan time što je iz blizine mogao da prati nastanak jedne izuzetne književne tvorevine.„Naše poznanstvo je trajalo 50 godina. Imao sam privilegiju da iz blizine pratim njegov rad. Davao je sve od sebe da bi ostvario ono što je bio njegov životni i umetnički san“, kaže dr Mikić.Za lajkovačkog pisca tvrdi da je bio jedan od najblagorodnijih ljudi koje je upoznao.Jedan od najblagorodnijih na književnj sceni„Bio je posebno jedan od najblagorodnijih na našoj književnoj sceni. Nije se moglo dogoditi da neko od kolega pisaca, pesnika, bilo koje vrste književnih poslenika ima neki značajan poduhvat, da dobije nagradu, a da mu se Beli Marković ne javi, da mu ne čestita ili pruži neku vrstu podrške. Bio je oslobođen svake vrste sujete, surevnjivosti, zlobe, pakosti“.Ono što je takođe važno kad su naše prilike u pitanju, jeste da Beli ne samo što je bio veliki pisac, nego je bio i jedan od najvećih čitalaca koje je poznavao, napominje profesor Mikić.„Čitao je ne samo klasike i književnu periodiku nego sve što pišu naši savremeni pisci. Bio je jedan od najvećih poklonika savremene srpske poezije i među pesnicima je imao velike prijatelje, poput Milosava Tešića. Voleo je da pročita sve novo što bi se pojavilo i da pozdravi svaki književni tekst, i sve to sa vrstom one radosti kao kada bi sam nešto napisao i objavio. Iako je bio neko kome su nanošene nekad i vrlo velike nepravde, to nikada nije koristio na onaj naopak način koji bi doveo do toga da nekog omrzne. Narotiv, tada bi nastojao da još više produbi tu humanističku dimenziju svoje prirode“, tvrdi Radivoje Mikić.Književnost sa velikim slovom „k“Uprkos statusu jednog od najoriginalijih savremenih srpskih pisaca, pripovedača čiji se jedinstveni književni svet ne može lako porediti sa drugim, neke najvažnije nagrade su ga mimoilazile. Ipak, nikad gorćinom nije punio zbog toga svoj svet, podseća naš sagovornik.„U pitanju je bio čovek koji je voleo književnost, ona je za njega uvek imala veliko slovo 'k', u njoj je uvek video nešto što je sveto, nešto čemu treba služiti i dati sve što se može dati. Na drugoj strani, on je i biografski gledano bio neko ko je iz specifične životne pozicije ušao u književnost: vrlo rano je izgubio oca, a u srpskoj književnosti, u kulturi, u našem pamćenju postoji neka predstava o siročetu koje se uvek sa mnogo više teškoća kreće kroz život, teže ostavaruje neku vrstu uspeha. Beli Marković je zaista imao uspeha, bez obzira što je morao proći kroz neku vrstu surevnjivosti i kažnjavanja od kojih su neka bila jako bolna. Nosio se s tim sam i nikad nije dozvolio da to prodre u javnost ili da zbog toga postane nezadovoljan, mrgodan čovek“.Trenutak Markovićevog odlaska, u kom se zatvara poslednja stranica njegovog života, za profesora Mikića je trenutak u kome se celokupno delo ovog velikog pisca može sagledati iz one perspektive iz koje se gledaju ostvareni, celoviti, završeni opusi pojedinih autora.Podigao spomenik srpskom jeziku„Beli Marković je od početaka, od ranih 70-ih godina bio pre svega odan prozi: celog života je pisao pripovetke, odnosno romane. I učinio je ono najviše što jedan pisac može nastojanjem da roman dovede do novog oblika koji pre toga nije postojao u našoj književnosti. Njegovi romani razlikuju se od svih romana naših savremenih pisaca po neobičnoj mozaičkoj kompoziciji, ali i po jeziku. Radovan Beli Marković je u svoju prozu uneo sve jezičke elemente koji su kroz srpsku književnost prošli od srednjeg veka do danas, od usmene književnosti do savremenih govora. Zbog toga je ona pravi jezički mozaik u kojem se vidi sva raskoš srpskog jezika koji je on kao pisac stavio u službu pričanja priča. Nije hteo da bude pisac koji govori samo o jednom podneblju u geografskom smislu, iako se sva ta proza koncentriše na prostor Kolubare i valjevskog kraja jer je to, kako je govorio, njegova ekumena. Zbog toga je u svoju prozu uvodio Belo Valjevo – ne Valjevo sa geografske karte nego ono koje je on stvorio i izmaštao – i time pokazao da književnost može da se zasnuje tako što će biti odavanje počasti velikim prethodnicima. Otuda u njoj toliki značaj i prisustvo Milovana Glišića, Stevana Sremca, Iva Andrića, Crnjanskog, Dostojevskog, Tomasa Mana. S jedne strane njegovo delo predstavlja veliki spomenik srpskom jeziku, njegovoj moći da bude izražajan. Istovremeno, kao neko ko je nastojao da u svojim delima istražuje i pomera granice izraza, ostaće upamćen i kao veliki književni inovator“, objašnjava dr Mikić.Ispunio je svoju sudbinuNa pitanje da li je ovaj „mnimi literata“ koji je odavno postao junak sopstvenih knjiga ipak otišao zadovoljan i „namiren“, profesor Mikić bez dileme odgovara:„Radovan i ja smo voleli jednu knjigu koju je pred sam kraj života napisao Pavle Ugrinov, njen naslov je 'Pogled preko svega'. To je onaj pogled koji dolazi na kraju. Verujem da je Beli Marković u jednom takvom osvrtu na sve što je učinio otišao kao ostvaren pisac svestan svoga značaja, ugleda i svega što je postalo sastavni deo njegove književne sudbine. Bilo je tu i nekih bodlji u srcu sa kojima odlazi sa ovog sveta, ali mislim da i on kao Crnjanski može da kaže : 'Ispunio sam svoju sudbinu'“.
https://lat.sputnikportal.rs/20220120/ode-beli-lajkovackom-prugom--u-vecnost-1133483662.html
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2022
Dejana Vuković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112080/49/1120804928_498:-1:2546:2048_100x100_80_0_0_a7f91b3b6cdd8e6cc3fa0ab4ddfa0832.jpg
Dejana Vuković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112080/49/1120804928_498:-1:2546:2048_100x100_80_0_0_a7f91b3b6cdd8e6cc3fa0ab4ddfa0832.jpg
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Dejana Vuković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112080/49/1120804928_498:-1:2546:2048_100x100_80_0_0_a7f91b3b6cdd8e6cc3fa0ab4ddfa0832.jpg
kultura, radovan beli marković, književnost, kultura – intervjui i analitika
kultura, radovan beli marković, književnost, kultura – intervjui i analitika
Svi koji su ga poznavali osećaju se danas kao lično opustošeni
17:53 20.01.2022 (Osveženo: 14:50 24.01.2022) Imao sam privilegiju da iz blizine pratim rad Radovana Belog Belog Markovića, da se uverim do koje mere je tom radu bio posvećen i koliko se monaški odnosio prema svom književnom pozivu. Svi koji su ga poznavali danas se osećaju kao ljudi koji su lično opustošeni, kaže o odlasku pisca Radovana Belog Markovića prof. dr Radivoje Mikić.
Ovaj književni kritičar i tumač koji je Markovićevom delu posvetio nekoliko studija, veruje da je bio privilegovan time što je iz blizine mogao da prati nastanak jedne izuzetne književne tvorevine.
„Naše poznanstvo je trajalo 50 godina. Imao sam privilegiju da iz blizine pratim njegov rad. Davao je sve od sebe da bi ostvario ono što je bio njegov životni i umetnički san“, kaže dr Mikić.
Za lajkovačkog pisca tvrdi da je bio jedan od najblagorodnijih ljudi koje je upoznao.
Jedan od najblagorodnijih na književnj sceni
„Bio je posebno jedan od najblagorodnijih na našoj književnoj sceni. Nije se moglo dogoditi da neko od kolega pisaca, pesnika, bilo koje vrste književnih poslenika ima neki značajan poduhvat, da dobije nagradu, a da mu se Beli Marković ne javi, da mu ne čestita ili pruži neku vrstu podrške. Bio je oslobođen svake vrste sujete, surevnjivosti, zlobe, pakosti“.
Ono što je takođe važno kad su naše prilike u pitanju, jeste da Beli ne samo što je bio veliki pisac, nego je bio i jedan od najvećih čitalaca koje je poznavao, napominje profesor Mikić.
„Čitao je ne samo klasike i književnu periodiku nego sve što pišu naši savremeni pisci. Bio je jedan od najvećih poklonika savremene srpske poezije i među pesnicima je imao velike prijatelje, poput Milosava Tešića. Voleo je da pročita sve novo što bi se pojavilo i da pozdravi svaki književni tekst, i sve to sa vrstom one radosti kao kada bi sam nešto napisao i objavio. Iako je bio neko kome su nanošene nekad i vrlo velike nepravde, to nikada nije koristio na onaj naopak način koji bi doveo do toga da nekog omrzne. Narotiv, tada bi nastojao da još više produbi tu humanističku dimenziju svoje prirode“, tvrdi Radivoje Mikić.
Književnost sa velikim slovom „k“
Uprkos statusu jednog od najoriginalijih savremenih srpskih pisaca, pripovedača čiji se jedinstveni književni svet ne može lako porediti sa drugim, neke najvažnije nagrade su ga mimoilazile. Ipak, nikad gorćinom nije punio zbog toga svoj svet, podseća naš sagovornik.
„U pitanju je bio čovek koji je voleo književnost, ona je za njega uvek imala veliko slovo 'k', u njoj je uvek video nešto što je sveto, nešto čemu treba služiti i dati sve što se može dati. Na drugoj strani, on je i biografski gledano bio neko ko je iz specifične životne pozicije ušao u književnost: vrlo rano je izgubio oca, a u srpskoj književnosti, u kulturi, u našem pamćenju postoji neka predstava o siročetu koje se uvek sa mnogo više teškoća kreće kroz život, teže ostavaruje neku vrstu uspeha. Beli Marković je zaista imao uspeha, bez obzira što je morao proći kroz neku vrstu surevnjivosti i kažnjavanja od kojih su neka bila jako bolna. Nosio se s tim sam i nikad nije dozvolio da to prodre u javnost ili da zbog toga postane nezadovoljan, mrgodan čovek“.
Trenutak Markovićevog odlaska, u kom se zatvara poslednja stranica njegovog života, za profesora Mikića je trenutak u kome se celokupno delo ovog velikog pisca može sagledati iz one perspektive iz koje se gledaju ostvareni, celoviti, završeni opusi pojedinih autora.
Podigao spomenik srpskom jeziku
„Beli Marković je od početaka, od ranih 70-ih godina bio pre svega odan prozi: celog života je pisao pripovetke, odnosno romane. I učinio je ono najviše što jedan pisac može nastojanjem da roman dovede do novog oblika koji pre toga nije postojao u našoj književnosti. Njegovi romani razlikuju se od svih romana naših savremenih pisaca po neobičnoj mozaičkoj kompoziciji, ali i po jeziku. Radovan Beli Marković je u svoju prozu uneo sve jezičke elemente koji su kroz srpsku književnost prošli od srednjeg veka do danas, od usmene književnosti do savremenih govora. Zbog toga je ona pravi jezički mozaik u kojem se vidi sva raskoš srpskog jezika koji je on kao pisac stavio u službu pričanja priča. Nije hteo da bude pisac koji govori samo o jednom podneblju u geografskom smislu, iako se sva ta proza koncentriše na prostor Kolubare i valjevskog kraja jer je to, kako je govorio, njegova ekumena. Zbog toga je u svoju prozu uvodio Belo Valjevo – ne Valjevo sa geografske karte nego ono koje je on stvorio i izmaštao – i time pokazao da književnost može da se zasnuje tako što će biti odavanje počasti velikim prethodnicima. Otuda u njoj toliki značaj i prisustvo Milovana Glišića, Stevana Sremca, Iva Andrića, Crnjanskog, Dostojevskog, Tomasa Mana. S jedne strane njegovo delo predstavlja veliki spomenik srpskom jeziku, njegovoj moći da bude izražajan. Istovremeno, kao neko ko je nastojao da u svojim delima istražuje i pomera granice izraza, ostaće upamćen i kao veliki književni inovator“, objašnjava dr Mikić.
Na pitanje da li je ovaj „mnimi literata“ koji je odavno postao junak sopstvenih knjiga ipak otišao zadovoljan i „namiren“, profesor Mikić bez dileme odgovara:
„Radovan i ja smo voleli jednu knjigu koju je pred sam kraj života napisao Pavle Ugrinov, njen naslov je 'Pogled preko svega'. To je onaj pogled koji dolazi na kraju. Verujem da je Beli Marković u jednom takvom osvrtu na sve što je učinio otišao kao ostvaren pisac svestan svoga značaja, ugleda i svega što je postalo sastavni deo njegove književne sudbine. Bilo je tu i nekih bodlji u srcu sa kojima odlazi sa ovog sveta, ali mislim da i on kao Crnjanski može da kaže : 'Ispunio sam svoju sudbinu'“.
