https://lat.sputnikportal.rs/20220120/ode-beli-lajkovackom-prugom--u-vecnost-1133483662.html
Ode Beli lajkovačkom prugom – u večnost
Ode Beli lajkovačkom prugom – u večnost
Sputnik Srbija
Ode Beli lajkovačkom prugom – u večnost
2022-01-20T13:01+0100
2022-01-20T13:01+0100
2022-01-24T14:53+0100
kultura
radovan beli marković
književnost
kultura
kultura – intervjui i analitika
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e6/01/13/1133474008_0:31:1060:627_1920x0_80_0_0_329a1bebbc5147b049be6e1bc2f5b547.png
Na vest o odlasku znamenitog lajkovačkog literate mnogi će zastati. I skinuti kapu.Zbog toga što se i on, baš kao i stari napušteni uski kolosek, od danas seli tamo odakle i za života nikad nije odlazio: u književnost i njenu večnost.Od prvog „crnog slova“ koje je napisao, Beli je kao i njegovo Belo Valjevo više bio književna nego činjenica života. Odavno „uknjiževljen“ svojim i tuđim delima stekao je pravo da se smatra duhovnim veleposednikom Kolubare i brda, stvarnih predela rodne grude kojima su šetali izmišljeni ljudi. Ni od koga zavisan i bez književnog duga, svoj jedini posed naseljavao je onima koje je birao po svojoj mašti i volji – knezom Miškinom, Hansom Kastorpom, Setembrinijem, Savom Savanovićem... Kako i ne bi kad je do samoga kraja tvrdio da izvan književnosti nema života, da ne postoji ništa.Ništa izvan književnosti„Izvan književnosti je uglavnom neka tužna, obična realnost. Svaki veliki doživljaj u takozvanoj stvarnosti, ukoliko ga čovek doživi punom dušom, punim srcem, već je uknjiževljen, iako nije u knjizi“, govorio je Radovan Beli Marković.Ovaj po izrazu i mašti najneobičniji pripovedač u savremenoj književnosti nije krio da je ponosan što postoji u svom jeziku.Ovaj Kolubarac šumadijskog soja koji je od sela Ćelije u kojem je rođen, Valjeva u kojem mu, kako je govorio, najveći deo duše obitava i Kolubare, najslavnije srpske reke, stvorio jedinstven literarni svet, pred kraj je oko svog književnog poseda podigao „ogradu“ i postavio „Plavu kapiju“. Iza te ograde smestila se velika teskoba i prilično mračno osećanje sveta, ali ne bez humora, ironije i onog prepoznatljivog belimarkovićevskog zvukovima i sokovima natopljenog jezika.Biće Srba dok ima srpskog slovaVoleo je Srbiju, njen jezik, istoriju, pismo. Negodovao je što svi njenu budućnost sameravamo svojim vekom, smatrao da je budućnost Srbije budućnost njenog duha i onoga što je čini takvom kakva jeste.Iako jedan od najautentičnijih glasova srpske proze, osobenog stila i postupka, od velikih priznanja često je bio udaljen, baš kao i Lajkovac od „stonog Beograda“. Ali, nije se žalio, nije negodovao, naprotiv.„Milošću tvorca, moj vek književni bio mi je štedro, s osobite ruke darovan. Ja sam ipak premašio sedamdesetu godinu. Uspeo sam da, onoliko koliko je u mojoj duši bilo poznanje ovoga sveta, to na svoj književni način izrazim. Sa te strane, ja sam namiren. Čovek u svom veku mora uvek da pođe od toga da će jednog dana, jednog časa nestati, neće ga biti ovde i da će tvorac neba i zemlje brzo na mesto njega drugog nekog dati. Prednost književnosti i umetnosti uopšte jeste u tome što će se neko vreme posle tog nestanka manje primećivati da si nestao. Andrić, Crnjanski, Desanka, Meša … neće se izgubiti nikada iz našeg pamćenja. U tome je velika stvar, što pisci žive i preko groba“.
https://lat.sputnikportal.rs/20210728/vetrenjaca-na-starom-kolubarskom-mostu-predstavljena-knjiga-radovana-belog-markovica-1127842125.html
https://lat.sputnikportal.rs/20180712/Beli-Radovan-Markovic-pisac--1116488149.html
https://lat.sputnikportal.rs/20180902/radovan-belli-markovic-intervju-reportaza-1117052727.html
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
2022
Dejana Vuković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112080/49/1120804928_498:-1:2546:2048_100x100_80_0_0_a7f91b3b6cdd8e6cc3fa0ab4ddfa0832.jpg
Dejana Vuković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112080/49/1120804928_498:-1:2546:2048_100x100_80_0_0_a7f91b3b6cdd8e6cc3fa0ab4ddfa0832.jpg
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
Dejana Vuković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112080/49/1120804928_498:-1:2546:2048_100x100_80_0_0_a7f91b3b6cdd8e6cc3fa0ab4ddfa0832.jpg
radovan beli marković, lajkovačka pruga, in memoriam, radovan beli marković, lajkovačka pruga, in memoriam
radovan beli marković, lajkovačka pruga, in memoriam, radovan beli marković, lajkovačka pruga, in memoriam
Ode Beli lajkovačkom prugom – u večnost
13:01 20.01.2022 (Osveženo: 14:53 24.01.2022) Neki kažu da su na zvižduk „poslednjeg Ćira“ koji je prošao Lajkovačkom prugom, ljudi zastali i skinuli kape. Iza njega je ostao samo kolut dima u nebesima... govorio je Radovan Beli Marković dok je dočaravajući ovu sliku hodao u grombi kaputu po staroj pruzi kojoj je umesto spomenika napisao roman.
Na vest o
odlasku znamenitog lajkovačkog literate mnogi će zastati. I skinuti kapu.
Zbog toga što se i on, baš kao i stari napušteni uski kolosek, od danas seli tamo odakle i za života nikad nije odlazio: u književnost i njenu večnost.
Od prvog „crnog slova“ koje je napisao, Beli je kao i njegovo Belo Valjevo više bio književna nego činjenica života. Odavno „uknjiževljen“ svojim i tuđim delima stekao je pravo da se smatra duhovnim veleposednikom Kolubare i brda, stvarnih predela rodne grude kojima su šetali izmišljeni ljudi. Ni od koga zavisan i bez književnog duga, svoj jedini posed naseljavao je onima koje je birao po svojoj mašti i volji – knezom Miškinom, Hansom Kastorpom, Setembrinijem, Savom Savanovićem... Kako i ne bi kad je do samoga kraja tvrdio da izvan književnosti nema života, da ne postoji ništa.
„Izvan književnosti je uglavnom neka tužna, obična realnost. Svaki veliki doživljaj u takozvanoj stvarnosti, ukoliko ga čovek doživi punom dušom, punim srcem, već je uknjiževljen, iako nije u knjizi“, govorio je Radovan Beli Marković.
Ovaj po izrazu i mašti najneobičniji pripovedač u savremenoj književnosti nije krio da je ponosan što postoji u svom jeziku.
„Stalo mi je da ono što sam napisao, barem jedna rečenica, barem jedno crno slovo pretekne u mom jeziku, da preživi moj život i moje doba. Ukoliko se to desi, nisam uzalud živeo.“
Ovaj Kolubarac šumadijskog soja koji je od sela Ćelije u kojem je rođen, Valjeva u kojem mu, kako je govorio, najveći deo duše obitava i Kolubare, najslavnije srpske reke, stvorio jedinstven literarni svet, pred kraj je oko svog književnog poseda podigao „ogradu“ i postavio „Plavu kapiju“. Iza te ograde smestila se velika teskoba i prilično mračno osećanje sveta, ali ne bez humora, ironije i onog prepoznatljivog belimarkovićevskog zvukovima i sokovima natopljenog jezika.
„Čoveku nije dobro na ovome svetu. On mora da nađe neki bolji svet u sebi. To rade moji junaci. Svako od njih ima neku svoju duševnu oblast koja nije okaljana grdobom ovoga sveta“, objašnjavao je pisac.
Biće Srba dok ima srpskog slova
Voleo je Srbiju, njen jezik, istoriju, pismo. Negodovao je što svi njenu budućnost sameravamo svojim vekom, smatrao da je budućnost Srbije budućnost njenog duha i onoga što je čini takvom kakva jeste.
„U smislu istorijskog trajanja nisam zastupatelj onih koji kažu da će Srba ostati za pod jednu šljivu. Ne, Srba će ostati dokle traje srpsko slovo. Dotle će ih biti i siguran sam da će ih biti u istoriji uvek i za vjek i vjekov.“
Iako jedan od najautentičnijih glasova srpske proze, osobenog stila i postupka, od velikih priznanja često je bio udaljen, baš kao i Lajkovac od „stonog Beograda“. Ali, nije se žalio, nije negodovao, naprotiv.
„Milošću tvorca, moj vek književni bio mi je štedro, s osobite ruke darovan. Ja sam ipak premašio sedamdesetu godinu. Uspeo sam da, onoliko koliko je u mojoj duši bilo poznanje ovoga sveta, to na svoj književni način izrazim. Sa te strane, ja sam namiren. Čovek u svom veku mora uvek da pođe od toga da će jednog dana, jednog časa nestati, neće ga biti ovde i da će tvorac neba i zemlje brzo na mesto njega drugog nekog dati. Prednost književnosti i umetnosti uopšte jeste u tome što će se neko vreme posle tog nestanka manje primećivati da si nestao. Andrić, Crnjanski, Desanka, Meša … neće se izgubiti nikada iz našeg pamćenja. U tome je velika stvar, što pisci žive i preko groba“.
