https://lat.sputnikportal.rs/20211117/milan-neskovic-sve-dok-se-politika-kloni-umetnosti-imamo-nadu-za-bolju-buducnost-1131664730.html
Milan Nešković: Sve dok se politika kloni umetnosti, imamo nadu za bolju budućnost
Milan Nešković: Sve dok se politika kloni umetnosti, imamo nadu za bolju budućnost
Sputnik Srbija
Vlast kao pojam nema ni pozitivnu ni negativnu konotaciju. Pozitivan ili negativan može biti samo način na koji ona utiče na ljude. Suština vlasti nije u... 17.11.2021, Sputnik Srbija
2021-11-17T13:41+0100
2021-11-17T13:41+0100
2021-11-17T14:37+0100
društvo
kultura
društvo
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/0b/11/1131661597_0:25:2736:1564_1920x0_80_0_0_4c41b0afd7c2f77d7c16f102e44eec08.jpg
Vlast i sabrana nedelaPozorišna predstava „Vlast i sabrana nedela“ po motivima nedovršene komedije Branislava Nušića, a u adaptaciji i režiji Milana Neškovića, biće premijerno izvedena 17. novembra na sceni „Raša Plaović“ u Narodnom pozorištu u Beogradu. Uoči premijere u razgovoru za emisiju „Orbita kulture“ reditelj Milan Nešković otkrio je šta se krije iza podnaslova predstave - „sabrana nedela“.„Taj podnaslov je deo naslova koji smo dramaturg predstave Tijana Grumić i ja koji sam radio adaptaciju smislili kako bismo odvojili to samo autorsko delo. Ovaj komad je novo autorsko delo bazirano apsolutno na Nušiću, ali to je naše viđenje kako bismo mi danas, 2021. godine, završili Nušićev komad 'Vlast'. Ukoliko bilo ko ima želju i ideju da to uradi, ima veliku slobodu i, naravno, ja ga ohrabrujem. Ali zato smo tim podnaslovom odvojili ovo naše delo kako bi ostalo zapisano – da, mi smo na ovaj način to uradili u režiji Milana Neškovića, u dramaturgiji Tijane Grumić“.Iako Nušić nije uspeo da završi ovu komediju, Vi ste se potrudili da je zaokružite uzimajući segmente iz drugih dela našeg najvećeg komediografa. Da li je ovo, uprkos Vašem bogatom rediteljskom iskustvu, nov izazov za Vas – režirati nedovršen komad?- Svakako. Ovo je prvi put da sam se upustio u tako nešto, da radim adaptaciju. Inače verujem duboko da reditelj, da bi bio odličan, mora da bude dobar i scenograf i kostimograf i dramaturg i glumac, ali da bi bio vrhunski, on mora da za svoje saradnike odabere ljude koji su mnogo bolji od njega u svim tim oblastima. Branislav Nušić nikada nije završio ovu dramu, jer je umro tri dana pošto je napisao drugi čin, a piše da je to komedija od četiri čina. Poslednji put se ona igrala 1953. godine kada je jedan tadašnji reditelj Narodnog pozorišta u Beogradu dopisao četvrti i peti čin pomenute drame, što ja u ovom slučaju nisam hteo ni da se usudim, da dopisujem Branislava Nušića. Dobro je, međutim, to što se Branislav Nušić skoro u svakom komadu bavio temom vlasti. Kada kažem 'vlast', mislim na vlast u odnosu prema porodici, vlast u odnosu prema suprotnom polu, vlast u odnosu prema političkoj vlasti, vlast u odnosu malog čoveka prema osobama na vlasti koje se ponašaju ili na pozitivan ili na negativan način. Tako da je bilo teže izbaciti sve teme kojima se Nušić bavi u drugim komadima i pročistiti to ne bismo li napravili jednu konzistentnu priču od sat i 45 minuta, koliko predstava traje. Nušić ima toliko materijala da smo mogli opušteno da pravimo i šest sati sa tri pauze ili da se igra predstava u dva dana.I šta se dogodi u prirodi čoveka kada se dokopa vlasti? Kako Vi sagledavate taj fenomen?- Mislim da se čovek neminovno menja na ovaj ili onaj način. Mi imamo razne likove. U ovoj predstavi šest glumaca igra 28 likova, ali šest svojih nosećih likova, članova jedne porodice. Suština upravo jeste u tome da svako na različit način doživljava promenu u dodiru sa vlašću, odnosno uzevši u obzir činjenicu da je jedan član te porodice postao novopečeni ministar pre dva dana. Ni Nušić sam ne objašnjava čega je on ministar, kog resora, jer to nije bitno. Mi se ne bavimo dnevnom politikom nijednog jedinog trenutka. Ne zato što se plašimo, nego zato što dnevna politika ovakva kakva je u našem društvu ne zaslužuje ni trunku pomena u bilo kakvoj vrsti umetnosti. I dokle god se politika kloni umetnosti, imamo neke nade za bolju budućnost. Postavljamo zaista razna pitanja na neke tekuće probleme koji opsedaju celokupno društvo i odgovori na ta pitanja koja postavljamo su uvek različiti, kao kada se gledaš u ogledalo, kao što je Gogolj rekao: 'Nemoj da kriviš ogledalo zato što ti je lice ružno.' E sada, nekome će ovo biti iskrivljeno ogledalo, nekome će biti prljavo, a nekome će biti jako čisto i ogledalo koje se sija sa perfektnim odrazom.Nušićev odnos prema vlasti – i za i protivOko čega će se konkretno preispitivati publika kada bude izlazila sa ove predstave?- Jako dobra stvar ove predstave je što postavlja čak previše pitanja za jednu pozorišnu predstavu. Ono što smo zaista uspeli da uradimo je da spojimo nešto što bih ja nazvao jednim vrlo visokim umetničkim i vizuelno a i suštinski umetničkim teatrom s nečim što je veoma prijemčivo 'običnom' gledaocu. Spojili smo te dve, ponekad nespojive stvari u pozorištu. Nušić je redak pisac koji je umeo da spoji velike teme, velike ljudske karaktere, sudbine i da to približi običnom čoveku. Mi ipak ne smemo nikada da zaboravimo da Nušića ne možemo da aboliramo od vlasti. Nušić je bio i u zatvoru, ali Nušić je jako dugo posle bio i na vlasti. Bio je i dva puta upravnik Narodnog pozorišta, bio je konzul. Nušić je bio i veliki protivnik vlasti, a u isto vreme je šurovao sa vlašću. A mi ovde ne osuđujemo nijednog od likova, niti bih ja ikada osudio Branislava Nušića zbog toga.A da li Nušić osuđuje sam sebe u ovom komadu?- Definitivno. On najviše osuđuje samog sebe u predgovoru 'Sumnjivog lica' gde piše kako je dva puta nosio svoj komad u Narodno pozorište kod raznih upravnika koji su mu predložili da ga spali zato što je pre-revolucionaran i da ne žele da ga imaju u svojoj fioci da ne bi završili u zatvoru. I onda kada je on postao upravnik Narodnog pozorišta, izvadio je komad iz svoje fioke i dao ga sebi kao upravniku da ga čita i istu stvar je sebi predložio kao piscu, on kao upravnik, da uzme ovaj komad i da ode negde da ga spali zato što se i on u nekom trenutku plašio ili strahovao od toga kakva će da bude reakcija vlasti na to čime se on bavi.Koji je ovo put da režirate Nušića? „Ožalošćenu porodicu“ ste radili čak na dalekom severu Rusije sa ruskim glumcima. Da li ste do sada odgonetnuli tajnu Nušićevog uspeha ili još kroz rad saznajete nešto novo o njemu?- Apsolutno konstantno saznajem o njemu. Radio sam u Jaroslavu, najstarijem ruskom pozorištu iz 1750. godine, radio sam i '1915. tragediju jednog naroda' u kruševačkom pozorištu. Ovo mi je treći susret sa Nušićem i dalje ga 'otključavam'. Za razliku od Ace Popovića koga mnogo više razumem jer mi je bliži i geografski i mentalno, Nušić mi je dosta zagonetan. Ako imam slobodu to da kažem, Nušić je jedan od najvećih srpskih pisaca, Nušić je genijalan pisac situacija i karaktera, ali Nušić nije dobar pisac dijaloga. Kao što je Aca Popović najbolji pisac dijaloga koji postoji, po mom mišljenju. Mene često proganja to da li ja dobro čitam Nušićev dijalog i da li ja to tumačim na način na koji je on to pisao i onda često dođem u situaciju da nadograđujem Nušića i situaciono kroz dijalog i kroz te karaktere, misleći šta bi oni još više mogli da urade u međusobnim odnosima.Jedan ste od retkih reditelja koji od početka svoje karijere ostaje dosledan domaćim piscima. Da li su Vam bliže teme kojima se oni bave, ili jednostavno vidite potrebu, kao neki pozorišni zadatak, da održite tu tradiciju i da se njihova dela neguju i prenose generacijama?- Nekako i jedno i drugo, ali pre svega, ja sam odrastao na zapadu Srbije. Rodom sam iz Valjeva, provodio sam leta na selu kod bake i deke, provodio sam mnogo vremena širom Srbije putujući sa tatom koji je bio vozač kamiona. Tako da sam upoznavao različite ljude širom ove države i nekako je prirodno, a to su nas i na fakultetu učili, da se treba baviti nekim temama koje su tebi jako dobro poznate. Kad god sam to radio, zaista sam se i ja osećao dobro i glumci shodno mojim indikacijama, jer vide da ja razumem određenu problematiku. A opet, s druge strane, upuštao sam se i u avanture nekad manje, nekad više uspešno, radeći strane tekstove, obično preminulih velikih pisaca. I to takođe ima svojih čari, ali evo, ako mogu iskreno da kažem – uvek mi je bliži domaći pisac, domaći tekst ne iz patriotizma, nego jednostavno iz činjenice da ja to bolje razumem i bolje baratam kao reditelj i postupcima i indikacijama, mislima i samom scenskom ovaploćenju toga što mi je zadatak.Vreme ćemo meriti frazom – pre i posle pandemijeU kojoj meri će se pandemija odraziti na pozorišno stvaralaštvo? Hoće li neki budući Nušići pripovedati o svetu pod maskama, svetu otuđenosti i socijalne distance?- Siguran sam da hoće. Ubeđen sam da svako ko misli da će ovo proći, da je ovo došlo da ode – apsolutno greši. Ova pandemija je nešto što će nas obeležiti, što je već obeležilo celokupno čovečanstvo. Ni Drugi svetski rat nije imao ovoliki uticaj na celokupno čovečanstvo. Vi ste imali šezdeset odsto stanovništva sveta koje verovatno nije bilo svesno da postoji Drugi svetski rat koji se vodio u suštini u Evropi sa par vanevropskih sila na severu Afrike. A ova pandemija je stigla do svakog najzabitijeg dela planete, tako da je ona tu da ostane. Da li će se ona pretvoriti u nešto drugo, u sezonski grip… Kako ćemo mi proći kroz ovo, da li ćemo provesti od sada ceo život pod maskama u zatvorenim prostorima, na fudbalskim utakmicama – to niko ne može da nam kaže. Ali je činjenica da je ovo toliko ozbiljna situacija koja obeležava naš život i delićemo naš život pre i posle pandemije za jedno tridesetak godina, tako ćemo se ophoditi. Kao što su bejbibumeri i njihovi roditelji govorili – pre i posle Rata. Nama će biti pre i posle pandemije. Što je opet bolje, pogotovu za naš narod ovde, koji predugo govori pre i posle rata. I onda nikad ne znamo kog – da li Drugog svetskog, da li Prvog, da li onog devedesetih jednog, da li drugog devedesetih. Možda je i bolje da pričamo – pre i posle pandemije nego pre i posle rata.
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
2021
Maša Radović
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112079/44/1120794494_174:0:1163:989_100x100_80_0_0_ee3a7050eaa31448600a4a51556153f0.jpg
Maša Radović
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112079/44/1120794494_174:0:1163:989_100x100_80_0_0_ee3a7050eaa31448600a4a51556153f0.jpg
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
Maša Radović
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112079/44/1120794494_174:0:1163:989_100x100_80_0_0_ee3a7050eaa31448600a4a51556153f0.jpg
kultura, društvo
Milan Nešković: Sve dok se politika kloni umetnosti, imamo nadu za bolju budućnost
13:41 17.11.2021 (Osveženo: 14:37 17.11.2021) Vlast kao pojam nema ni pozitivnu ni negativnu konotaciju. Pozitivan ili negativan može biti samo način na koji ona utiče na ljude. Suština vlasti nije u opštosti nego u ljudskom karakteru i u tome kako se čovek ophodi prema njoj, kaže reditelj Milan Nešković u intervjuu za Sputnjik.
Pozorišna predstava „Vlast i sabrana nedela“ po motivima nedovršene komedije Branislava Nušića, a u adaptaciji i režiji Milana Neškovića, biće premijerno izvedena 17. novembra na sceni „Raša Plaović“ u Narodnom pozorištu u Beogradu. Uoči premijere u razgovoru za emisiju „Orbita kulture“ reditelj Milan Nešković otkrio je šta se krije iza podnaslova predstave - „sabrana nedela“.
„Taj podnaslov je deo naslova koji smo dramaturg predstave Tijana Grumić i ja koji sam radio adaptaciju smislili kako bismo odvojili to samo autorsko delo. Ovaj komad je novo autorsko delo bazirano apsolutno na Nušiću, ali to je naše viđenje kako bismo mi danas, 2021. godine, završili Nušićev komad 'Vlast'. Ukoliko bilo ko ima želju i ideju da to uradi, ima veliku slobodu i, naravno, ja ga ohrabrujem. Ali zato smo tim podnaslovom odvojili ovo naše delo kako bi ostalo zapisano – da, mi smo na ovaj način to uradili u režiji Milana Neškovića, u dramaturgiji Tijane Grumić“.
Iako Nušić nije uspeo da završi ovu komediju, Vi ste se potrudili da je zaokružite uzimajući segmente iz drugih dela našeg najvećeg komediografa. Da li je ovo, uprkos Vašem bogatom rediteljskom iskustvu, nov izazov za Vas – režirati nedovršen komad?
- Svakako. Ovo je prvi put da sam se upustio u tako nešto, da radim adaptaciju. Inače verujem duboko da reditelj, da bi bio odličan, mora da bude dobar i scenograf i kostimograf i dramaturg i glumac, ali da bi bio vrhunski, on mora da za svoje saradnike odabere ljude koji su mnogo bolji od njega u svim tim oblastima. Branislav Nušić nikada nije završio ovu dramu, jer je umro tri dana pošto je napisao drugi čin, a piše da je to komedija od četiri čina. Poslednji put se ona igrala 1953. godine kada je jedan tadašnji reditelj Narodnog pozorišta u Beogradu dopisao četvrti i peti čin pomenute drame, što ja u ovom slučaju nisam hteo ni da se usudim, da dopisujem Branislava Nušića. Dobro je, međutim, to što se Branislav Nušić skoro u svakom komadu bavio temom vlasti. Kada kažem 'vlast', mislim na vlast u odnosu prema porodici, vlast u odnosu prema suprotnom polu, vlast u odnosu prema političkoj vlasti, vlast u odnosu malog čoveka prema osobama na vlasti koje se ponašaju ili na pozitivan ili na negativan način. Tako da je bilo teže izbaciti sve teme kojima se Nušić bavi u drugim komadima i pročistiti to ne bismo li napravili jednu konzistentnu priču od sat i 45 minuta, koliko predstava traje. Nušić ima toliko materijala da smo mogli opušteno da pravimo i šest sati sa tri pauze ili da se igra predstava u dva dana.
I šta se dogodi u prirodi čoveka kada se dokopa vlasti? Kako Vi sagledavate taj fenomen?
- Mislim da se čovek neminovno menja na ovaj ili onaj način. Mi imamo razne likove. U ovoj predstavi šest glumaca igra 28 likova, ali šest svojih nosećih likova, članova jedne porodice. Suština upravo jeste u tome da svako na različit način doživljava promenu u dodiru sa vlašću, odnosno uzevši u obzir činjenicu da je jedan član te porodice postao novopečeni ministar pre dva dana. Ni Nušić sam ne objašnjava čega je on ministar, kog resora, jer to nije bitno. Mi se ne bavimo dnevnom politikom nijednog jedinog trenutka. Ne zato što se plašimo, nego zato što dnevna politika ovakva kakva je u našem društvu ne zaslužuje ni trunku pomena u bilo kakvoj vrsti umetnosti. I dokle god se politika kloni umetnosti, imamo neke nade za bolju budućnost. Postavljamo zaista razna pitanja na neke tekuće probleme koji opsedaju celokupno društvo i odgovori na ta pitanja koja postavljamo su uvek različiti, kao kada se gledaš u ogledalo, kao što je Gogolj rekao: 'Nemoj da kriviš ogledalo zato što ti je lice ružno.' E sada, nekome će ovo biti iskrivljeno ogledalo, nekome će biti prljavo, a nekome će biti jako čisto i ogledalo koje se sija sa perfektnim odrazom.
Nušićev odnos prema vlasti – i za i protiv
Oko čega će se konkretno preispitivati publika kada bude izlazila sa ove predstave?
- Jako dobra stvar ove predstave je što postavlja čak previše pitanja za jednu pozorišnu predstavu. Ono što smo zaista uspeli da uradimo je da spojimo nešto što bih ja nazvao jednim vrlo visokim umetničkim i vizuelno a i suštinski umetničkim teatrom s nečim što je veoma prijemčivo 'običnom' gledaocu. Spojili smo te dve, ponekad nespojive stvari u pozorištu. Nušić je redak pisac koji je umeo da spoji velike teme, velike ljudske karaktere, sudbine i da to približi običnom čoveku. Mi ipak ne smemo nikada da zaboravimo da Nušića ne možemo da aboliramo od vlasti. Nušić je bio i u zatvoru, ali Nušić je jako dugo posle bio i na vlasti. Bio je i dva puta upravnik Narodnog pozorišta, bio je konzul. Nušić je bio i veliki protivnik vlasti, a u isto vreme je šurovao sa vlašću. A mi ovde ne osuđujemo nijednog od likova, niti bih ja ikada osudio Branislava Nušića zbog toga.
A da li Nušić osuđuje sam sebe u ovom komadu?
- Definitivno. On najviše osuđuje samog sebe u predgovoru 'Sumnjivog lica' gde piše kako je dva puta nosio svoj komad u Narodno pozorište kod raznih upravnika koji su mu predložili da ga spali zato što je pre-revolucionaran i da ne žele da ga imaju u svojoj fioci da ne bi završili u zatvoru. I onda kada je on postao upravnik Narodnog pozorišta, izvadio je komad iz svoje fioke i dao ga sebi kao upravniku da ga čita i istu stvar je sebi predložio kao piscu, on kao upravnik, da uzme ovaj komad i da ode negde da ga spali zato što se i on u nekom trenutku plašio ili strahovao od toga kakva će da bude reakcija vlasti na to čime se on bavi.
Koji je ovo put da režirate Nušića? „Ožalošćenu porodicu“ ste radili čak na dalekom severu Rusije sa ruskim glumcima. Da li ste do sada odgonetnuli tajnu Nušićevog uspeha ili još kroz rad saznajete nešto novo o njemu?
- Apsolutno konstantno saznajem o njemu. Radio sam u Jaroslavu, najstarijem ruskom pozorištu iz 1750. godine, radio sam i '1915. tragediju jednog naroda' u kruševačkom pozorištu. Ovo mi je treći susret sa Nušićem i dalje ga 'otključavam'. Za razliku od Ace Popovića koga mnogo više razumem jer mi je bliži i geografski i mentalno, Nušić mi je dosta zagonetan. Ako imam slobodu to da kažem, Nušić je jedan od najvećih srpskih pisaca, Nušić je genijalan pisac situacija i karaktera, ali Nušić nije dobar pisac dijaloga. Kao što je Aca Popović najbolji pisac dijaloga koji postoji, po mom mišljenju. Mene često proganja to da li ja dobro čitam Nušićev dijalog i da li ja to tumačim na način na koji je on to pisao i onda često dođem u situaciju da nadograđujem Nušića i situaciono kroz dijalog i kroz te karaktere, misleći šta bi oni još više mogli da urade u međusobnim odnosima.
Jedan ste od retkih reditelja koji od početka svoje karijere ostaje dosledan domaćim piscima. Da li su Vam bliže teme kojima se oni bave, ili jednostavno vidite potrebu, kao neki pozorišni zadatak, da održite tu tradiciju i da se njihova dela neguju i prenose generacijama?
- Nekako i jedno i drugo, ali pre svega, ja sam odrastao na zapadu Srbije. Rodom sam iz Valjeva, provodio sam leta na selu kod bake i deke, provodio sam mnogo vremena širom Srbije putujući sa tatom koji je bio vozač kamiona. Tako da sam upoznavao različite ljude širom ove države i nekako je prirodno, a to su nas i na fakultetu učili, da se treba baviti nekim temama koje su tebi jako dobro poznate. Kad god sam to radio, zaista sam se i ja osećao dobro i glumci shodno mojim indikacijama, jer vide da ja razumem određenu problematiku. A opet, s druge strane, upuštao sam se i u avanture nekad manje, nekad više uspešno, radeći strane tekstove, obično preminulih velikih pisaca. I to takođe ima svojih čari, ali evo, ako mogu iskreno da kažem – uvek mi je bliži domaći pisac, domaći tekst ne iz patriotizma, nego jednostavno iz činjenice da ja to bolje razumem i bolje baratam kao reditelj i postupcima i indikacijama, mislima i samom scenskom ovaploćenju toga što mi je zadatak.
Vreme ćemo meriti frazom – pre i posle pandemije
U kojoj meri će se pandemija odraziti na pozorišno stvaralaštvo? Hoće li neki budući Nušići pripovedati o svetu pod maskama, svetu otuđenosti i socijalne distance?
- Siguran sam da hoće. Ubeđen sam da svako ko misli da će ovo proći, da je ovo došlo da ode – apsolutno greši. Ova pandemija je nešto što će nas obeležiti, što je već obeležilo celokupno čovečanstvo. Ni Drugi svetski rat nije imao ovoliki uticaj na celokupno čovečanstvo. Vi ste imali šezdeset odsto stanovništva sveta koje verovatno nije bilo svesno da postoji Drugi svetski rat koji se vodio u suštini u Evropi sa par vanevropskih sila na severu Afrike. A ova pandemija je stigla do svakog najzabitijeg dela planete, tako da je ona tu da ostane. Da li će se ona pretvoriti u nešto drugo, u sezonski grip… Kako ćemo mi proći kroz ovo, da li ćemo provesti od sada ceo život pod maskama u zatvorenim prostorima, na fudbalskim utakmicama – to niko ne može da nam kaže. Ali je činjenica da je ovo toliko ozbiljna situacija koja obeležava naš život i delićemo naš život pre i posle pandemije za jedno tridesetak godina, tako ćemo se ophoditi. Kao što su bejbibumeri i njihovi roditelji govorili – pre i posle Rata. Nama će biti pre i posle pandemije. Što je opet bolje, pogotovu za naš narod ovde, koji predugo govori pre i posle rata. I onda nikad ne znamo kog – da li Drugog svetskog, da li Prvog, da li onog devedesetih jednog, da li drugog devedesetih. Možda je i bolje da pričamo – pre i posle pandemije nego pre i posle rata.
