Može li ukrajinska raketa da stigne do Moskve
22:46 11.11.2021 (Osveženo: 23:06 11.11.2021)
© AP Photo / National Security and Defense Council Press Service Pool Photo
Pratite nas
Političar koji je predvideo "rusku okupaciju" Belorusije, obećava da će usmeriti rakete na Moskvu. Koliko je to realno?
Ukrajinci prete da će njihove rakete stići do ruske prestonice. Što se tiče teorije, susedi Rusije nisu loši, ali u praksi, zasad, ukrajinske propagandne granate lete dalje od realnih.
Ukrajinske oružane snage bi u budućnosti mogle da dobiju sopstveni raketni sistem koji će „stići“ do Moskve. Za njegovo razvijanje potrebno je oko 10 godina. Ovo je izjavio savetnik šefa kabineta predsednika Ukrajine i portparol kijevske delegacije u trilateralnoj kontakt-grupi za Donbas Aleksej Arestovič.
Arestovič je čovek na zlu glasu. Na primer, predvideo je okupaciju Belorusije, naravno od strane Rusije, kao i da će, citiramo, „Poljaci, stanovnici baltičkih zemalja, a sa njima i ostali Evropljani odjednom osetiti da je rat na njihovom pragu“.
Ipak, nešto drugo više brine: da li će se stvarno pojaviti ukrajinski raketni sistemi koji bi mogli da zaprete Moskvi? Ima li u tim izjavama ičeg osim praznih obećanja i namera?
Sa prošlošću i teorijom sve je u redu
Ukrajinski vojno-industrijski kompleks uvek je imao teoretsku mogućnost izgradnje raketnih sistema bilo koje klase. Od moćne sovjetske namenske industrije Ukrajina je nasledila i biro za projektovanje raketa „Južnoe“ u Dnjepropetrovsku, i hemijski kombinat u Pavlogradu, i kijevski konstruktorski biro „Agat” i druga preduzeća.
„Agat“ je proizvodio glave sa samonavođenjem, uključujući između ostalog za postsovjetske ruske rakete klase „vazduh-vazduh“. U Pavlogradu su proizvodili visokoefikasno raketno gorivo po recepturi savremenoj za osamdesete godine, koje se koristilo za interkontinentalne balističke rakete „Molodec” za železničke raketne komplekse.
Konstruktorski biro „Južnoe“ bio je poznat po izgradnji nekoliko generacija interkontinentalnih raketa, uključujući teške interkontinentalne balističke rakete R-36M2 „Vojevoda“, takođe poznate kao SS-18 „SATAN”. One su i dalje u službi ruskih strateških nuklearnih snaga i danas se smatraju najmoćnijim interkontinentalnim raketama na svetu. „Vojevoda” bi trebalo da bude zamenjen novom raketom „Sarmat” potpuno ruske proizvodnje, čije bi testiranje trebalo da počne u narednih nekoliko meseci.
Generalno, ukrajinski vojno-industrijski kompleks, uz finansiranje i političku volju, mogao bi da izgradi raketne sisteme bilo koje klase. Za ovo postoji potencijal. Problem (za Kijev) je što još od sovjetskih vremena nijedan kompleks sa raketama dugog dometa nije uvršten u službu ukrajinskih oružanih snaga.
A što se tiče prakse...
Odluku o izgradnji nacionalnog operativno-tehničkog kompleksa prvi put je doneo Savet bezbednosti Ukrajine 1997. godine. U izgradnji kompleksa bilo je planirano da se iskoriste crteži i tehnologije projekta „Borisfen“, na kojem je konstruktorski biro „Južnoe“ radio tri godine ranije.
Verovatno je Ukrajince za rad na „Borisfernu” inspirisala činjenica da su njihove ruske kolege počele da projektuju raketni sistem „Iskander“.
Tih godina raketni inženjeri dveju zemalja su sarađivali, a ukrajinska preduzeća su bila uključena u rad na mnogim ruskim raketnim projektima. Domet „Borisfena“ mogao je da bude do 500 km — izgradnja raketa većeg dometa je naime bila nemoguća zbog tada važećeg ugovora o eliminaciji raketa srednjeg i kratkog dometa, koji su potpisali SSSR i SAD.
Prošla je skoro decenija. Godine 2007. najavljen je početak radova na stvaranju raketnog sistema „Sapsan“ dometa 280 kilometara. Projekat je realizovao konstruktorski biro „Južnoe“ (Dnjepropetrovsk) zajedno sa Nacionalnom svemirskom agencijom Ukrajine. Domet „Sapsana“, a kasnije i njegove modifikacije „Grom“, bio je određen izvoznom orijentacijom raketnog sistema, pošto su ugovorima o neširenju raketnih i nuklearnih tehnologija zabranjene isporuke raketa dometa većeg od 300 kilometara za strane kupce.
Posle nekoliko godina ministar odbrane Ukrajine Pavel Lebedev je 2013. godine najavio prekid razvoja „Sapsana“. Ali iste godine pojavile su se informacije o velikom interesovanju Saudijske Arabije za stvaranje modernizovanog raketnog sistema sa novom raketom „Grom-2“, koja je planirana da bude napravljena na osnovu neostvarenog „Sapsana“.
U 2016. godini mediji su pisali da su ukrajinska preduzeća dobila strano finansiranje za ovaj projekat.
Radovi na stvaranju raketnog kompleksa su počeli da napreduju — pojavile su se makete lansera, raketa, prvi uzorci motora na čvrsto gorivo. Ukrajina je 2018. godine prvi put posle dužeg vremena izvela testiranje motora za novu balističku raketu.
Testiranje novog raketnog sistema očekivali smo u 2020—2021. godini, po čijem završetku bi sistem mogao da se koristi i u Saudijskoj Arabiji i u Ukrajini. Samo, lansiranja do sada nije bilo. Maketa lansera i motor je jedna stvar, a raketni sistem koji ispravno funkcioniše je nešto sasvim drugo i zahteva više ljudskih i finansijskih sredstava nego što je planirano.
A sada Arestovič govori da treba još deset godina …
Da li je Moskva spremna?
Da li će ovaj raketni sistem moći da ugrozi rusku prestonicu? Ako se raketa „Grom-2“ sa zvaničnim dometom povećanim na 500 kilometara primeni za „unutrašnju“ upotrebu, pretnja može postati stvarna, jer od istočnih regiona Ukrajine do Moskve upravo toliko ima da se „leti“.
Ipak, treba napomenuti da domet od 500 kilometara može biti samo „zvanični domet” raketnog sistema. S obzirom na karakteristike raketnog motora izgrađenog za „Grom-2“, domet rakete može biti veći od 600 kilometara. Ona pritom može imati prednosti ruskog „Iskandera“, kao što su sposobnost upravljanja projektilom tokom čitave putanje leta, protivraketno manevrisanje u završnoj fazi leta itd. Moskovskom protivraketnom odbrambenom sistemu biće teže da obori takve rakete, jer je on napravljen tako da se suprotstavi interkontinentalnim raketama, a ne manjim stelt raketama za niže visine kojima se manevriše.
Naravno, Moskva ima odgovor na pojavu ovakvih raketnih sistema u Ukrajini — protivraketne i PVO komplekse S-500. Ovo bi bila sasvim adekvatna zaštitna mera.
Sada se postavlja pitanje, naravno, da li će ukrajinski raketni projektil doživeti sudbinu svih dosadašnjih projekata i ukrajinskog vojno-industrijskog kompleksa uopšte, koji svoju potencijalnu energiju zaista nije pretvorio u kinetičku i kako je pisao članak „Militari voč“ posle raspada SSSR-a, postao je beznačajan.
Uopšte uzev, pretnja je istovremeno i stvarna, i prividna. Na kraju krajeva, verujem da mogućnost ulaska Ukrajine u NATO vremenom može postati ozbiljnija pretnja od pojave ukrajinskih raketa, koje bi, teoretski, mogle da dolete od Dnjepra do Moskve.
Uzgred, reči Arestoviča možda je najbolje prokomentarisao David Arahimija, šef partije „Sluga naroda“ u Vrhovnoj radi: „Generalno, imam negativan stav prema takvim izjavama — ili uradi, izgradi, pošalji rakete i tek onda tu informaciju iznesi u javnost, ili jednostavno ništa nemoj pričati unapred.“
Nema šta, jasno da jasnije ne može biti.
Pogledajte i video na ovu temu:
