https://lat.sputnikportal.rs/20211107/zapad-pod-maskom-demokratskog-mira--izvozi-ratove--1131321202.html
Zapad pod maskom „demokratskog mira“ – izvozi ratove
Zapad pod maskom „demokratskog mira“ – izvozi ratove
Sputnik Srbija
„Teorija demokratskog mira” po kojoj su demokratske države miroljubivije od onih koje nazivamo nedemokratskim, pogodovala je američkim administracijama jer je... 07.11.2021, Sputnik Srbija
2021-11-07T13:35+0100
2021-11-07T13:35+0100
2021-11-07T13:35+0100
srbija
ratovi
sad
izvoz demokratije
zapad
sputnjik intervju
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/196/82/1968273_20:0:982:541_1920x0_80_0_0_09ebaa0b6676703573094152e8f32431.jpg
Ovako naučni savetnik na Institutu za Evropske studije i autor monografije „Demokratije ne ratuju? (i drugi ogledi)“, dr Aleksandar Gajić objašnjava kako je intervencionizam demokratskih država, pre svega američki, našao utemeljenje u naučnoj teoriji „demokratskog mira”.Prema njegovim rečima, tvrdnja da demokratske države ne samo da ne ratuju međusobno, već i da su miroljubivije od nedemokratskih država u međunarodnoj areni, jedan je od najuticajnijih stavova koji se poslednjih decenija raširio u akademskoj i široj javnosti, pa tako teza da „demokratije ne ratuju” predstavlja vodeći idejni poklič celokupne „teorije demokratskog mira”.Legitimitet za američki intervencionizamObjašnjavajući vezu ove teorije sa spoljnopolitičkim pristupom SAD koji je pre više decenija usvojila administracija predsednika Klintona, kao „zamenu za strategiju obuzdavanja iz perioda Hladnog rata”, gost emisije „Sputnjik intervju” kaže da je Bil Klinton u jednom svom govoru prilikom intervencije na Haitiju inaugurisao ovu teoriju kao spoljnopolitičku ideju vodilju njegove administracije, odnosno Stejt departmenta.„Kasnije smo, naročito pod Bušem mlađim i neokonzervativcima videli da se ideologija demokratskog intervencionizma samo radikalizuje, jer ideja da su demokratije miroljubivije implicira da su nedemokratske države problematične, te da ove prve imaju prava da ih, na neki način, kroz intervencionizam upodobe tom miroljubivijem poretku. Dakle, iako je ta ideja postojala i ranije, na kraju Prvog svetskog rata, možemo reći da je od Bila Klintona i tog momenta liberalne hegemonije devedesetih godina ona postala deo zvanične spoljnopolitičke doktrine Sjedinjenih Američkih Država jer, makar se i ne spominjala direktno, ona je očigledno uzor spoljnopolitičkom ponašanju, a naročito „izvozu” demokratije na Bliskom istoku posle 2000-te godine”, objašnjava Gajić.Kako dodaje, iako kritikovana, ova teorija je u zapadnoj akademskoj javnosti, onoj koja se bavi političkim naukama, a pre svega međunarodnim odnosima, postala značajna, priznata i afirmisana.„Odatle je ona uticala u ideološkom smislu i pokazala se podobnom američkim administracijama od devedesetih godina i tog unipolarnog momenta vrhunca moći SAD pa do danas, jer je davala moralno opravdanje spoljnopolitičkom intervencionizmu Amerikanaca, doduše nešto manje tokom devedesetih jer su u to vreme razlozi za intervencionizam bili pravdani humantiranim katastrofama, ali svakako tokom dvehiljadite godine i nakon nje kada je taj momenat „izvoza” demokratije bio izražen i kada su se oni i upuštali u spoljnopolitičke avanture, pre svega na području Bliskog istoka i srednje Azije”, kaže Gajić.Šta kaže statistikaOn primećuje da statistika ratnih sukoba u periodu nakon Hladnog rata govori da ne samo da demokratske države nisu miroljubivije od nedemokratskih, već i da se mnogo češće, kao spoljna sila, upuštaju u postojeći sukob unutar neke države.„To je pojava koja je jako uočljiva, bez obzira da li gledamo hladnoratovski ili posthladnoratovski period. Ako, na primer, posmatramo period od 1945. godine prošlog veka do savremenih dana, demokratske države su učestvovale u oko 56 ratnih sukoba, od čega su u dvadesetak učestvovale direktno, a 32 puta su intervenisale na prostorima država gde su postojali unutrašnji sukobi. Amerikanci, Britanci i Francuzi su od tih 56 demokratskih ratova učestvovali u više od polovine, dok većina drugih demokratskih država zaista nije učestvovala ni u direktnom ratnom sukobljavanju, niti u intervencijama na prostoru drugih država. Ali, onda se postavlja pitanje – zašto nisu one, a jesu neke druge? To ova teorija ne može da objasni”, ističe Gajić.Sa druge strane, napominje naš sagovornik, kod država koje se po kriterijumima ove teorije smatraju nedemokratskim broj sukoba je oko 60, ali u tom broju praktično da nema intervencionizma u unutrašnjim sukobima drugih država.„Pritom, ovde treba uzeti u obzir da od tih 60 sukoba većinu predstavlja sukob Izraela sa još šest ili sedam okolnih arapskih država, što čini da skor tih nedemokratskih država u ratnim sukobima raste”, napominje Gajić.Savremeni načini ratovanjaKako kaže, pomenutu teoriju u velikoj meri opovrgava i činjenica da su se načini ratovanja promenili poslednjih decenija i da su u 21. veku ti klasični međudržavni sukobi kakvi su postojali sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, poput sukoba Iraka i Irana u pograničnom području Šat el Arab, sve ređi.Na taj način se, kaže, delovanje na prostorima drugih država i sprovođenje vojno-političkih ciljeva pokušava provući „ispod radara”, kako bi se zaobišla Povelja Ujedinjenih nacija koja zabranjuje agresivno ponašanje, a rat dozvoljava samo kao sredstvo samoodbrane.„Savremenim vidovima ratovanja treba dodati i ekonomske sankcije koje mogu biti jednako pogubne po državu kojoj su uvedene kao i direktno vođenje rata, a koje predstavljaju specijalitet koje su demokratske države u drugoj polovini prošlog i s početkom 21. veka sprovodile u međunarodnim odnosima. Praktično ni jedna nedemokratska ili autoritarna država nije u spoljnopolitičkim delovanjima sprovodila kampanju za uvođenje ekonomskih sankcija koje će naneti ozbiljnu štetu nekoj državi, a da bi joj nametnula neka politička rešenja”, zaključuje naš sagovornik.Monografija „Demokratije ne ratuju? (i drugi ogledi)“ dr Aleksandra Gajića sastoji se od šest eseja koji koji tematizuju različite teorijske poglede na aktuelne političke, bezbednosne i međunarodno-pravne prilike u savremenom svetu.
sad
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
2021
Sandra Čerin
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112079/45/1120794565_586:-1:2634:2048_100x100_80_0_0_b8635c7d2739410eff5cd0e2bbea5d1f.jpg
Sandra Čerin
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112079/45/1120794565_586:-1:2634:2048_100x100_80_0_0_b8635c7d2739410eff5cd0e2bbea5d1f.jpg
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
Sandra Čerin
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112079/45/1120794565_586:-1:2634:2048_100x100_80_0_0_b8635c7d2739410eff5cd0e2bbea5d1f.jpg
sad, izvoz demokratije, zapad, demokratske države
sad, izvoz demokratije, zapad, demokratske države
Zapad pod maskom „demokratskog mira“ – izvozi ratove
„Teorija demokratskog mira” po kojoj su demokratske države miroljubivije od onih koje nazivamo nedemokratskim, pogodovala je američkim administracijama jer je davala teorijski i vrednosni legitimitet njihovim željama da u vođenju spoljne politike „izvoze” demokratije na prostore koje su smatrali nedemokratskim ili nedovoljno demokratskim.
Ovako naučni savetnik na Institutu za Evropske studije i autor monografije „Demokratije ne ratuju? (i drugi ogledi)“, dr Aleksandar Gajić objašnjava kako je intervencionizam demokratskih država, pre svega američki, našao utemeljenje u naučnoj teoriji „demokratskog mira”.
Prema njegovim rečima, tvrdnja da demokratske države ne samo da ne ratuju međusobno, već i da su miroljubivije od nedemokratskih država u međunarodnoj areni, jedan je od najuticajnijih stavova koji se poslednjih decenija raširio u akademskoj i široj javnosti, pa tako teza da „demokratije ne ratuju” predstavlja vodeći idejni poklič celokupne „teorije demokratskog mira”.
Legitimitet za američki intervencionizam
Objašnjavajući vezu ove teorije sa spoljnopolitičkim pristupom SAD koji je pre više decenija usvojila administracija predsednika Klintona, kao „zamenu za strategiju obuzdavanja iz perioda Hladnog rata”, gost emisije „Sputnjik intervju” kaže da je Bil Klinton u jednom svom govoru prilikom intervencije na Haitiju inaugurisao ovu teoriju kao spoljnopolitičku ideju vodilju njegove administracije, odnosno Stejt departmenta.
„Kasnije smo, naročito pod Bušem mlađim i neokonzervativcima videli da se ideologija demokratskog intervencionizma samo radikalizuje, jer ideja da su demokratije miroljubivije implicira da su nedemokratske države problematične, te da ove prve imaju prava da ih, na neki način, kroz intervencionizam upodobe tom miroljubivijem poretku. Dakle, iako je ta ideja postojala i ranije, na kraju Prvog svetskog rata, možemo reći da je od Bila Klintona i tog momenta liberalne hegemonije devedesetih godina ona postala deo zvanične spoljnopolitičke doktrine Sjedinjenih Američkih Država jer, makar se i ne spominjala direktno, ona je očigledno uzor spoljnopolitičkom ponašanju, a naročito „izvozu” demokratije na Bliskom istoku posle 2000-te godine”, objašnjava Gajić.
Kako dodaje, iako kritikovana, ova teorija je u zapadnoj akademskoj javnosti, onoj koja se bavi političkim naukama, a pre svega međunarodnim odnosima, postala značajna, priznata i afirmisana.
„Odatle je ona uticala u ideološkom smislu i pokazala se podobnom američkim administracijama od devedesetih godina i tog unipolarnog momenta vrhunca moći SAD pa do danas, jer je davala moralno opravdanje spoljnopolitičkom intervencionizmu Amerikanaca, doduše nešto manje tokom devedesetih jer su u to vreme razlozi za intervencionizam bili pravdani humantiranim katastrofama, ali svakako tokom dvehiljadite godine i nakon nje kada je taj momenat „izvoza” demokratije bio izražen i kada su se oni i upuštali u spoljnopolitičke avanture, pre svega na području Bliskog istoka i
srednje Azije”, kaže Gajić.
On primećuje da statistika ratnih sukoba u periodu nakon Hladnog rata govori da ne samo da demokratske države nisu miroljubivije od nedemokratskih, već i da se mnogo češće, kao spoljna sila,
upuštaju u postojeći sukob unutar neke države.
„To je pojava koja je jako uočljiva, bez obzira da li gledamo hladnoratovski ili posthladnoratovski period. Ako, na primer, posmatramo period od 1945. godine prošlog veka do savremenih dana, demokratske države su učestvovale u oko 56 ratnih sukoba, od čega su u dvadesetak učestvovale direktno, a 32 puta su intervenisale na prostorima država gde su postojali unutrašnji sukobi. Amerikanci, Britanci i Francuzi su od tih 56 demokratskih ratova učestvovali u više od polovine, dok većina drugih demokratskih država zaista nije učestvovala ni u direktnom ratnom sukobljavanju, niti u intervencijama na prostoru drugih država. Ali, onda se postavlja pitanje – zašto nisu one, a jesu neke druge? To ova teorija ne može da objasni”, ističe Gajić.
Sa druge strane, napominje naš sagovornik, kod država koje se po kriterijumima ove teorije smatraju nedemokratskim broj sukoba je oko 60, ali u tom broju praktično da nema intervencionizma u unutrašnjim sukobima drugih država.
„Pritom, ovde treba uzeti u obzir da od tih 60 sukoba većinu predstavlja sukob Izraela sa još šest ili sedam okolnih arapskih država, što čini da skor tih nedemokratskih država u ratnim sukobima raste”, napominje Gajić.
Savremeni načini ratovanja
Kako kaže, pomenutu teoriju u velikoj meri opovrgava i činjenica da su se načini ratovanja promenili poslednjih decenija i da su u 21. veku ti klasični međudržavni sukobi kakvi su postojali sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, poput sukoba Iraka i Irana u pograničnom području Šat el Arab, sve ređi.
„Vode se hibridni, asimetrični ratovi, uz upotrebu i konvencionalnih sredstava, ali i paravojnih formacija, pa tako privatne kompanije učestvuju u nošenju čak većeg dela tereta okupacionih radnji na nekom prostoru. Tu su i subverzivne delatnosti uz pomoć informatičkih sredstava, medijski ratovi, a koriste se i razni politički pokreti, teorističke organizacije koje se instrumentalizuju i tako dalje. Ta kombinacija je postala, manje-više, sveprisutna. Dakle, u savremenim vidovima ratovanja države su iskoristile čitav jedan novi instrumentarijum koji im daje pokriće i izgovor da kažu da one ne učestvuju u klasičnom ratu kakav je međudržavni sukob između dve jasno vidljive armije”, ocenjuje Gajić.
Na taj način se, kaže, delovanje na prostorima drugih država i sprovođenje vojno-političkih ciljeva pokušava provući „ispod radara”, kako bi se zaobišla Povelja Ujedinjenih nacija koja zabranjuje agresivno ponašanje, a rat dozvoljava samo kao sredstvo samoodbrane.
„Savremenim vidovima ratovanja treba dodati i ekonomske sankcije koje mogu biti jednako pogubne po državu kojoj su uvedene kao i direktno vođenje rata, a koje predstavljaju specijalitet koje su demokratske države u drugoj polovini prošlog i s početkom 21. veka sprovodile u međunarodnim odnosima. Praktično ni jedna nedemokratska ili autoritarna država nije u spoljnopolitičkim delovanjima sprovodila kampanju za uvođenje ekonomskih sankcija koje će naneti ozbiljnu štetu nekoj državi, a da bi joj nametnula neka politička rešenja”, zaključuje naš sagovornik.
Monografija
„Demokratije ne ratuju? (i drugi ogledi)“ dr Aleksandra Gajića sastoji se od šest eseja koji koji tematizuju različite teorijske poglede na aktuelne političke, bezbednosne i međunarodno-pravne prilike u savremenom svetu.
