https://lat.sputnikportal.rs/20210913/kad-se-drznemo-da-dirnemo-u-mocnu-prirodu-ona-uzvrati-jace-od-roja-strsljenova-1129717354.html

Kad se drznemo da dirnemo u moćnu prirodu, ona uzvrati jače od roja stršljenova

Kad se drznemo da dirnemo u moćnu prirodu, ona uzvrati jače od roja stršljenova

Sputnik Srbija

Kako je moguće da nekome padne na pamet da usred netaknute prirode skladišti nuklearni otpad? U čemu je tajna otpornosti nekoga ko je u ranoj mladosti preživeo... 13.09.2021, Sputnik Srbija

2021-09-13T22:02+0200

2021-09-13T22:02+0200

2021-09-14T15:11+0200

kultura

dokumentarni film

beldoks

društvo

https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/09/0a/1129717123_39:0:1831:1008_1920x0_80_0_0_410321dfa4c7be6b1fbf9deaa150fb01.jpg

Za odgovorima na ova pitanja traga Tea Lukač, rediteljka dokumentarnog filma „Koreni“, koji se prikazuje na ovogodišnjem Međunarodnom festivalu dokumentarnog filma „Beldoks“, u okviru domaćeg takmičarskog programa.Film „Koreni“, sniman u rediteljkinom rodnom mestu Dvori na Uni, koje je napustila sa šest godina zbog rata, svetsku premijeru je imao u takmičarskom programu festivala u Karlovim Varima. Pred gledaocima je grupni portret raznolikog sveta koji naseljava rediteljkino rodno mesto, okruženo prelepom prirodom, nepreglednom šumom i moćnom rekom.Filmsko svedočanstvo o živopisnom kraju u njegovim meštanimaPoput junaka Džarmušovog filma „Noć na zemlji“ junaci dokumentarca Tee Lukač sede na zadnjem sedištu automobila, voze se po svom živopisnom kraju i pričaju priče od kojih su neke ljupke i duhovite, neke potresne i zastrašujuće, a neke potpuno neverovatne i nepojmljive.„’Koreni‘ su zamišljeni kao konceptualni film, s dokumentarnim i etnografskim elementima i predstavljaju fuziju raznih rediteljskih pristupa. Upravo zbog tog etnografskog elementa, bilo mi je važno da zabeležim ljude s tog podneblja, da ostavim neku vrstu sećanja na priče koje su neverovatne, što zbog svog sadržaja, a što zbog upotrebe jezika, zvuka i pesme, običaja iz tog kraja, kao i dnevno-političkih tema koje zaokupljaju njegove meštane“, objašnjava Tea Lukač u razgovoru za Sputnjik.Igra krhkog čoveka i večne prirodeSvaku priču u filmu prate uvodni kadrovi ambijenta u kojem žive njegovi junaci. To su prizori i zvuci moćne i tajnovite prirode — golog drveća, guste šume, nemirne reke, izmaglice, vetra. Igra krhkosti ljudskog postojanja i večnosti i monumentalnosti prirode bila je, kako kaže rediteljka, osnov njene konceptualne zamisli.„Film je formalno jednostavan, on se poigrava samo s ta dva elementa. Imamo na zadnjem sedištu automobila putnike koji se na svom putu između dve tačke osećaju dovoljno slobodno da podele neke svoje priče ili anegdote s publikom. Želela sam da stvorim utisak izolovanog, intimnog sveta, kao da publika učestvuje u nečemu u čemu inače ne bi, kao da je ispred prozora koji otvara pogled u fragmente ljudskih sudbina. Oni su praćeni kadrovima koje povezuje simbolika prelepe prirode, reka i šuma pored kojih sam odrasla, a koje su mi oduvek delovale drevno, primordijalno. To drveće je tu bilo pre mene i ako bude sreće, biće tu i posle mene. Okosnica filma je, zapravo, igra dva različita pejzaža. Jedno je pejzaž krhke ljudske duše, a drugo je predivan prirodni pejzaž“, navodi rediteljka.Priroda, kako kaže, nije prikazana idilično i romantizovano, nego kao nešto što ima moć nad našim životima i što treba da posmatramo s nekom vrstom strahopoštovanja.„Snimali smo zimi, prateći promene u prirodi u zavisnosti od vremenskih uslova. Svaki segment je asocijativno povezan s pričama koje putnici donose iz vozila i to su inje, magla, vetar... Pošli smo od prirode i prirodnih ciklusa, jer je to povezano i s osnovnom idejom filma, a to je da on prati ciklus ljudskog života“, kaže Tea Lukač.Životni ciklus — od šarenih bombona do praznog sedišta automobilaOd prve priče, u kojoj se grupa dece vraća s Maškara i razmenjuje utiske o tome ko je dobio bolje slatkiše, preko aktivističkih priča o potrebi da se zaštiti priroda, pevanja pesama iz tog kraja, sve do teških životnih priča o nasilju, prisećanja na gotovo nadrealna iskustva iz davne mladosti i najzad, praznog sedišta koje gledamo u poslednjoj sceni — film „Koreni“ prati ljudski vek od rođenja do smrti.„Želela sam da napravim film koji je pun života, iako je taj život prolazan, krhak, često i težak. Mislim da je u nekim segmentima film i duhovit. Želeli smo da oslikamo bogatstvo ljudskog života, ne da se bavimo crnilom ili belilom, nego da probamo da nađemo istinu u tim ljudima i njihovim pričama“, kaže rediteljka.Naučna fantastika — nuklearni otpad usred netaknute prirodeU jednoj od priča pred gledaocima su lokalne aktivistkinje koje prikupljaju potpise za peticiju protiv skladištenja nuklearnog otpada u okolini Dvora. Njihov razgovor ne pokreće samo pitanja ekologije, nego i pitanja odnosa pojedinca i vlasti i zanemarivanja potreba zajednice.„U jednom trenutku rada na filmu o svakoj priči sam razmišljala kao o svojevrsnom žanru, pa je tako priča sa stršljenima bila magični realizam, priču s decom i Maškarama sam videla kao horor, naravno, samo u vizuelnom smislu. Tu je i folklor kao univerzalni element koji omogućava da se čuje lokalni zvuk, lokalna pesma. Imamo dramu, mjuzikl, komediju... A priču o ekologiji sam doživela kao potpunu naučnu fantastiku. Dvor je veoma malo mesto, na granici između Hrvatske i Bosne, s praktično netaknutom prirodom. I sada se priča o planu da taj prostor postane stecište nuklearnog otpada. Ne znam kako to drugačije da razumem nego kao naučnu fantastiku. Ne samo zato što sam ja iz tog mesta, nego zato što je to retko čista i sačuvana prirodna sredina. Neverovatno je da nekome pada na pamet da to prepušta bilo kakvoj vrsti otpada, ne samo nuklearnog“, konstatuje rediteljka.Bliski susret s rojem stršljenovaPretposlednju priču — ispovest starca koji se vraća u mladost i pripoveda o tome kako je preživeo napad roja stršljenova — rediteljka označava kao magični realizam.„Na mnogo načina je ova priča iskra celog filma, on je i krenuo iz te priče, jer je čovek u kadru, zapravo, moj deda. Njegovu priču sam slušala celog života, nekad mi je zvučala neverovatno, nekad sam mu verovala, a njena okosnica je to da je kada je bio tinejdžer brao jabuke i naleteo na gnezdo stršljenova koje se srušilo na njega. On kaže da su ga ubola 23 stršljena, ne znam da li je zaista bilo tako, ali je svakako imao mnogo uboda. Bio je, praktično, osuđen na smrt. Živeli su u zabačenom selu i njegova baka i majka su u očajničkoj želji da ga spasu odlučile da ga zakopaju u zemlju, verujući da ona izvlači otrove. Moj deda je tako zakopan proveo nekoliko dana i uz razne peripetije o kojima priča u filmu, uspeo je da preživi“, priča Tea Lukač.Njen deda tvrdi da nakon ovog dramatičnog iskustva nikada nije bio bolestan i da nikada nije išao kod lekara.„On otkriva da zahvaljujući tom incidentu ima izuzetno jak imuni sistem. Posebno je zanimljivo, iz perspektive ove današnje pandemije, što je snagu svog imuniteta otkrio u vojsci, tokom pandemije azijskog gripa. U filmu nam otkriva kako su i sami lekari bili zbunjeni zbog snage njegovog organizma i kako su ga ispitivali. Mi smo sve to snimili, vratili se u Beograd, a onda je petnaestak dana kasnije krenulo zaključavanje. Na taj način se film neočekivano povezao s našom stvarnošću“, zaključuje rediteljka.

2021

Vesti

sr_RS

kultura, dokumentarni film, beldoks, društvo