Zla kob iz Gogoljevog šinjela: Zašto samo nesrećni pisci pišu dobre knjige

© Sputnik / V. KiselevRuski pisac Nikočaj Vasiljevič Gogolj
Ruski pisac Nikočaj Vasiljevič Gogolj - Sputnik Srbija, 1920, 14.08.2021
Pratite nasTelegramOdyssey
Samo nesrećni pisci pišu dobre knjige. Oni koji su srećni vrlo retko pišu. To nezadovoljstvo životom i sudbinom, kao i večita borba s vlašću, nit je koja povezuje velikane ruske književnosti kakvi su bili Čehov, Bulgakov, Jerofejev, Gogolj, Platonov, Tolstoj, Dostojevski, kaže u razgovoru za Sputnjik novinar, publicista i pisac Aleksandar Novačić.

Ko je ubio Gogolja?

„Ko je ubio Gogolja“ naslov je nove u nizu biografija velikih ruskih pisaca iz pera Aleksandra Novačića, koja je objavljena u izdanju „Logosa“. Pripovest o životu Nikolaja Gogolja objavljena je zajedno s ranije pisanom biografijom Viktora Jerofejeva, a pre nekoliko meseci „Logos“ je objavio i Novačićevu biografiju još jednog ruskog književnog majstora Andreja Platonova.
Sudbine ova tri pisca, kao i Antona Čehova i Mihaila Bulgakova, o kojima je Novačić pisao ranije, ili Fjodora Dostojevskog i Lava Tolstoja, kojima se sada bavi, bile su potpuno različite, ali je svim ovim umetnicima zajednička bila potreba da pišu, da kritikuju društvo u kojem žive i da pokušaju da iskorače iz granica koje im nameće vlast - kako u doba carske, tako i u vreme sovjetske Rusije.
© Sputnik / Dejan SimićSaša Novačić
Saša Novačić - Sputnik Srbija, 1920, 13.08.2021
Saša Novačić
„Neki su živeli kao usamljeni vukovi, poput Jerofejeva; neki su živeli u isto vreme, ali se nikada nisu sreli, kao, na primer, Tolstoj i Dostojevski, ili Bulgakov i Platonov. Sve ih je, međutim, povezao veliki dar za književnost kojoj su dali poseban pečat. Ili, kao što je rekao Dostojevski, svi su oni 'izašli iz Gogoljevog šinjela'. Svaki od njih je bio nezadovoljan svojim životom i odnosom koji je prema njima imalo društvo, odnosno crkva ili država“, kaže Aleksandar Novačić.

Pisci ne daju odgovore, oni postavljaju prava pitanja

Nikolaj Gogolj je imao težak život, nikada nije upoznao pravu ljubav, nikada nije imao istinskog prijatelja. Svoja velika dela je stvorio u mlađim godinama, a onda se, pred smrt, udaljio od književnosti, odao se religioznoj mistici i spalio svoje rukopise.
A šta je ubilo Gogolja? Naš sagovornik smatra da ga nisu ubili ni gladovanje, ni psihička bolest, ni loši lekari, nego sama umetnost.
„Roman 'Mrtve duše' je bio zamišljen kao knjiga iz tri dela. Prvi je objavljen, a drugi deo je Gogolj napisao, ali ga je dva, tri puta spalio. To je bio njegov umetnički krah. Umro je u najgorim mukama, lečili su ga, kako kaže Nabokov, polupismeni i poluludi lekari, izgladnjivao se pod uticajem verskog fanatizma. Ipak, on je živeo za umetnost i ona ga je i ubila. Nezadovoljstvo drugim tomom 'Mrtvih duša' ga je do te mere pogodilo da je jednostavno nestao“, smatra Novačić.
U knjizi o Gogolju autor je zahvatio sve segmente piščevog života, od porodičnog nasleđa, preko njegovog psihičkog sklopa, pritajenog homoseksualizma, religioznog zanosa, sve do književnog stvaralaštva. Čitaocima ostaje da iz svega toga sami izvlače zaključke o sudbini genija i da pronalaze odgovore na pitanja o njegovom životu i delima koja je stvorio.
„Pisci ne daju odgovore. Koje je odgovore je dao Dostojevski, koje Tolstoj? Oni postavljaju pitanja. Ako pisac postavi prava pitanja, tako da čitalac posle razmišlja o tome, onda je ispunio svoju ulogu“, smatra Novačić.
Nikolaj Gogolj je u svojim najvećim delima postavljao velika pitanja o ruskom čoveku, društvu, državi, crkvi, sistemu, mentalitetu, a onda je, pred kraj života, pod uticajem reliogioznog fanatizma, spalio svoje rukopise i počeo da piše tekstove u kojima je pokušao da daje odgovore, odnosno da deli savete za život svima, od ruskih domaćica do samog cara.
Smatra se da je ovim pričama Puškin pokazao šta misli o dotadašnjoj ruskoj prozi, i pokazao nameru da stvori novu rusku književnu tradiciju. - Sputnik Srbija, 1920, 27.10.2018
E, kad je on video „klevetnike Rusije“: Prorok koga su zgazili „lakeji tuđih misli“
„Njegova tragedija je bila u tome što ne postoji umetnik koji neprestano, godinama piše remek-dela. Taj osećaj i ta sposobnost imaju svoju uzlaznu liniju i potom pad. Ne postoji pisac koji je sve što je napisao, napisao fantastično. Gogolja je to slomilo. Mislio je da može da stvara na nivou 'Mrtvih duša' i 'Revizora' celog života, ali nije uspeo. Ubila ga je njegova umetnost“, naglašava naš sagovornik.

Gogolj i Puškin – Suprotnosti koje su se privukle

Jedan od zanimljivih detalja u Gogoljevoj biografiji je njegov odnos s drugim velikanom zlatnog doba ruske književnosti – Puškinom. Iako su dvojica pisaca bili potpuno različitih karaktera, veoma su poštovali jedan drugog.
Dok je Gogolj bio povučen, nedruželjubiv, netrpeljiv prema ženama, Puškin je bio hedonista, preke naravi, svadljiv, sklon piću, kocki i dvobojima.
„Puškin je bio prvi pokrovitelj Gogolja, kada je ovaj kao provincijalac došao u Petrograd. Puškin je već tada bio čuveno ime, živeo je na balovima, voleo je da 'juri ženske'. Nekoliko puta je čak pokušao da uključi Gogolja u to svoje društvo, ali nije uspeo, jer je ovaj bežao od toga iz ličnih razloga. Ipak, Puškin je visoko cenio ono što je Gogolj pisao. Gogolj je priznao da mu je upravo Puškin dao ideju za 'Mrtve duše', jer mu je, navodno, rekao da će on to mnogo bolje napisati od njega. Kasnije je Puškin to okrenuo na šalu, pa je rekao da se treba čuvati tog Ukrajinca, da mu ne treba govoriti svoje ideje, jer će ih pokrasti“, priča Novačić.

Zašto je Puškin prebio vlastitog oca

Naš sagovornik kaže da mu je i Puškinova sudbina zanimljiva iz aspekta odnosa pisaca i vlasti, budući da je i veliki pesnik bio interniran nekoliko godina i sve vreme pod nadzorom čuvenog Trećeg odeljenja.
„To odeljenje je vodio grof Bekendorf. Pratili su šta pisci pišu, pripremaju, kako žive i dostavljali to lično imperatoru Nikolaju Prvom. Puškin je bio pod stalnim nadzorom, čak je i njegov otac jedno vreme radio za tajnu službu i izveštavao o tome šta Puškin radi. Kada je to Puškin doznao, pretukao ga je. Vlastitog oca! Bekendorf, koji je bio intelektualac, uspostavio je posebne odnose s Puškinom, sretali su se i dopisivali, i u Puškinovoj zaostavštini pronađeno je 50, 60 pisama Bekendorfu. Šta je u njima, ne znam, ali bilo bi interesantno videti ih. Ili izmisliti njihov sadržaj“, kaže Novačić uz smeh.

Sovjetski sistem izbliza

Iako je Nikolaj Gogolj živeo u 19. veku, priča o njegovom životu protkana je epizodama iz sovjetske Rusije i vremena u kojem su bili popularni šahista Mihail Talj i pesnik Evgenije Jevtušenko, takođe junaci Novačićeve knjige.
Aleksandar Novačić je kao dugogodišnji dopisnik Tanjuga iz Moskve bio u prilici da iskusi ovaj period ruske istorije i da upozna sovjetski sistem izbliza. To je, kako kaže, uticalo i na njegovu potrebu da o ovom vremenu piše sagledavajući sudbine pisaca i pesnika.
Patrik Dempsi u ulozi Raskolnjikova u televizijskoj adaptaciji romana Zločin i kazna Fjodora Dostojevskog iz 1998. godine - Sputnik Srbija, 1920, 16.11.2016
Možda je i Dostojevski bio Amerikanac
Tokom boravka u Moskvi bio je u prilici da upozna mnoge sovjetske umetnike, poput pesnika i muzičara Bulata Okudžave ili Vadima Sidura, proslavljenog vajara, čija su dela izlagana širom sveta, a koji je čitav život proveo u podrumu. Taj podrum je Novačića odveo ka još jednom genijalnom književnom stvaraocu, Andreju Platonovu.
„Video sam kako je živeti u takvim uslovima i zato sam se latio pisanja knjige o Platonovu, koji je, takođe, ceo život proveo u podrumu, iako je, prema oceni Josifa Brodskog, jedan od pet najvećih književnika 20. veka“, kaže Novačić.
Ovaj pisac je manje poznat široj čitalačkoj publici, iako je napisao veoma zanimljiva antiutopijska dela, poput romana „Iskop“ i „Čevengur“, u kojima žestoko kritikuje sovjetski poredak.
„Platonov je celog života verovao u komunizam, ali je pisao veoma oštre antisovjetske tekstove, ni Solženjicin mu nije ravan. Ta njegova unutrašnja borba između pritiska vlasti i države i njegovog životnog iskustva bila je za njega tragična“, ocenjuje Novačić.
© Sputnik / RIA NovostiRuski pisac Andrej Platonov
Ruski pisac Andrej Platonov - Sputnik Srbija, 1920, 13.08.2021
Ruski pisac Andrej Platonov
Platonov je u rusku književnost, kako kaže naš sagovornik, došao na krilima Oktobarske revolucije.
„Bio je radnik, kao i njegov otac i deda, te je logično bilo da ideje Oktobarske revolucije prihvati onako kako su napisane. Bio je vrlo obrazovan, s 20 godina je pisao o Džojsu i Kantu, objavio više od 200 članaka u novinama u Voronježu i odazivao se na sve partijske pozive, pa i na to da radi u poljoprivredi, jer je to važnije nego da piše pesme i knjige. Ipak, bio je nepotkupljivog karaktera. Pisao je dela koja su apsolutno antisovjetska, jer govore o tome kako taj sistem izgleda i kako može da završi. To su antiutopijska dela pisana u samom Sovjetskom Savezu. Nešto su mu objavili na početku karijere, ali posle 1927. godine gotovo ništa više. Izbačen je, naravno, iz partije posle nekoliko meseci“, kaže Novačić.
Platonova, kao ni Bulgakova, nikada nisu hapsili, ali je zato stradao piščev sin, koji je s 15 osuđen na robiju kao inostrani špijun.
„Dobio je osam godina zatvora i tamo se razboleo od tuberkuloze. Kasnije je umro i preneo bolest ocu koji je, takođe, umro. Tu praksu da se hapse najbliži u porodici Staljin je primenjivao da bi uterivao strah među ljude. On nije hapsio ni Molotova, ali je hapsio njegovu ženu, nije hapsio ni šefa države Kalinjina, ali je i njegovu ženu poslao u logor. Platonova je činjenica da mu je stradao sin slomila i kao pisca i kao čoveka. Tragična sudbina za tako velikog pisca“, zaključuje Novačić.
Sve vesti
0
Da biste učestvovali u diskusiji
izvršite autorizaciju ili registraciju
loader
Ćaskanje
Zagolovok otkrыvaemogo materiala