Pesnik Dragan Jovanović Danilov otkriva zašto je čovek blagosloven drugima /video/
© Sputnik
Pratite nas
Utešiti se možemo jedino drugim ljudima. Čovek je blagosloven drugima. Niko sam sebi ne može pomoći, duša se dušom obasjava, sve ostalo je tama – kaže pesnik Dragan Jovanović Danilov.
Zašto je dugo oklevao da piše o Balkanu, tom poluostrvu čuda i njegovim duhovima, kako nastaju pesme iz udaljenih snova koje nose „strašni teret ruža“, da li je „dan“ za njega zaista najlepša reč – otkriva Dragan Jovanović Danilov u časopisu „Sent“ br 56 – 57, koji je u celosti posvećen ovom izuzetnom pesniku, jednom od najnagrađivanijih i najprevođenijih savremenih srpskih autora.
Upravo zbog njegove poezije koja je izazvala izuzetnu recepciju u italijanskom, francuskom, engleskom jeziku, zbog njenog prisustva u svetskim antologijama (jedan od prevodilaca je i Čarls Simić), Danilov je postao glavna i jedina tema specijalizovanog časopisa koji sa posebnim senzibilitetom uređuje pesnik Enes Halilović.
„Tokom tridesetak godina bavljenja pisanjem, imao sam sreću da moje pesme i knjige pesama budu prevedene na mnoge jezike, te da o njima bude ozbiljno pisano. Tek jedan deo tih tekstova štampan u stranim časopisima u Americi, Italiji, Rumuniji, Bugarskoj Francuskoj i drugim zemljama obelodanjen je u 'Sentu'. Dakle, jedan deo tekstova koji su bili rasejani po stranim časopisima i knjigama, u 'Sentu' su sakupljeni, izvučeni iz zaborava i u izvesnom smislu neprisilno familijarizovani“, kaže Danilov za Sputnjik.
O delu ovog dobitnika Brankove, Zmajeve, Popine, Mešine, Ćopićeve nagrade, o pesniku po čijoj je poemi „Prošlost naše duše duboka je voda“ italijanski kompozitor Valter Sivioti komponovao muziku istoimenog naziva, u Sentu govore književni znalci Iv Bonfoa, Miodrag Pavlović, David Albahari, Tomaž Šalamun, Aleš Debeljak, ali i prevodioci njegove poezije Irena Georgieva Dimova, Boris Brendza, Džon Tejlor...
Danilov otkriva da su o njegovom delu u inostranstvu pisali merodavni stručnjaci, kritičari, profesori univerziteta, sami pesnici, a od slavista tek Svetozar Igov i Ala Tatarenko. Cilj međutim, nije bio da se , kako kaže, samohvalisavo „uvezu“ vrednosni sudovi o njegovoj poeziji iz drugih zemalja, već da se pregledno i na očiglednim tekstovima predoči šta su o toj poeziji napisali strani kritičari i proučavaoci poezije, odnosno kako je ona sagledana i vrednovana na fonu drugačijih kulturnih konteksta.
Trebalo je videti Srbiju
„Moje prisustvo kao pesnika na drugim jezicima dolazilo je u naletima i talasima. Ono nije spektakularno, ali nije ni beznačajno kada imamo u vidu da se o poeziji danas i u velikim i pretovarenim kulturama malo piše“, podseća Danilov.
Govoreći u svom eseju o pesniku „leda i ćilibara“, francuski kritičar Žan Luj Bašle otkriva i jednu svoju impresiju koja trajno povezuje pesnika Danilova i tlo na kojem je nastao:
„Trebalo je ipak videti Srbiju, njena sela i gradove, da bi se uvidelo ono što čini osobenost ovakvog pesnika. Zadivljujuće devičanstvo njezine prirode, gradove vrele i plodonosne poput vulkanske zemlje. Zemlju oporosti i mekote, putenosti i askeze“, beleži Bašle.
O stihotvorcu koji je od prepevavanja Baha na početku („Kuća Bahove muzike“) do danas dosledan u uverenju da u poeziji sve dolazi iz unutrašnjih erupcija, kao i osećanju da tutanj vodopada i divljanje lave nije ništa drugo do zvuk kucanja ljudskog srca – Miodrag Pavlović kaže da je „najvreliji pesnik danas“ i autor preko čije se poezije „ne hvata kora“.
O ovom „pesniku ekstaze“ čiji je stih smešten na razmeđi pripovedanja i razmišljanja, Tomaž Šalamun tvrdi da omamljuje kao trajni bljesak i preporučuje: „Nemojte sjedati u vozilo ako ste prije toga čitali 'Koncert za nikog' i 'Alkohole sa juga'“.
Raičković bolji od Brodskog
Možda to ne treba činiti zbog toga što je ove pesme, kako kaže dr Edvard Kovač, potrebno osluškivati zatvorenih očiju jer samo tako mogu da se prihvate „reči sa dna duše i iz udaljenih snova“.
Govoreći o svojim uzorima, u razgovoru sa Halilovićem koji je i svojevrsni uvod u časopis„Sent“, Danilov pre svih ističe Stevana Raičkovića.
„Steva Raičković, to je moj pesnik i ja se ne mogu nadiviti njegovim pesmama. Nedavno sam pročitao celokupni pesnički opus precenjenog pesnika i vrsnog esejiste Josifa Brodskog. Nigde kod Brodskog nisam pronašao tako čudesne pesme kao što su Raičkovićeve 'Niti' ili 'Kamena uspavanka'. Jedan je samo Stevan, karakterni čovek. Više niko ne može ići tuda kuda je prošao Stevan.“
Autor zbirki „Homer predgrađa“, „Memoari peska“. „Simetrije vrtloga“ , „Um podivljale reke“... romana „Ikonostas na kraju sveta“, „Otac ledenih brda“, „Talasi beogradskog mora“... eseja, monografija o značajnim slikarima, za sebe u jednom stihu kaže: „Zbog svetlosti me je uvek bolelo srce“. Dovoljno da zbog tog i sličnih stihova Albahari ustvrdi da je reč o sjajnom pesniku kojem „med kaplje sa usana kao da su mu usta puna saća“.
Ostaje samo ono što je napisano
„Časopisa 'Sent', posvećenog u celosti mom pesničkom i esejističkom bavljenju ne bi bilo bez Enesa Halilovića koji je sa puno prijateljske i kolegijalne privrženosti priredio ovaj broj, a potom učinio da on dospe u puno ruku“, napominje Danilov i otkriva da se nada u budućnosti novim zbornicima tekstova o njegovoj poeziji .
„Voleo bih da za koju godinu u jednoj obimnijoj knjizi predočim sve što je o mojoj poeziji napisano na drugim jezicima, te da sakupim tekstove koji su ostali van mog domašaja. Za sada je to oko pedesetak tekstova, od većih studija i eseja, do kritičkih recenzija. Za mene je svaki esej, kritički tekst, najmanja anotacija ili zapis objavljen o mom radu u inostranstvu dragocen. Pisani tekst je moja opsesija. Ostaje samo ono što je napisano“, uveren je pesnik Dragan Jovanović Danilov.
