https://lat.sputnikportal.rs/20210502/fotograf-koji-je-ovekovecio-sinatru-pavarotija-stonse-bouvija-1125228889.html
Fotograf koji je ovekovečio Sinatru, Pavarotija, Stonse, Bouvija
Fotograf koji je ovekovečio Sinatru, Pavarotija, Stonse, Bouvija
Sputnik Srbija
Od Frenka Sinatre, Koena, maestra Pavarotija, „Stonsa“, do Bouvija, Ejmi Vajnhaus, „Idola“, „Orgazma“, Brajana Rašića u svet fotografije nosila je muzika... 02.05.2021, Sputnik Srbija
2021-05-02T14:24+0200
2021-05-02T14:24+0200
2021-05-02T13:07+0200
kultura
branislav brajan rašić
fotograf
fotografije
rokenrol
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/04/1d/1125228710_0:128:1230:823_1920x0_80_0_0_79afb7187e4610e77d78b2fd7eccd5cd.jpg
Potrebu da trenutak ponese u večnost dobio je na koncertu „Stonsa“ u Bernu 1973. godine. Energija, osećanje, divlji ritam muzike bila je njegova inspiracija koja ga je kasnije vodila u London, u Njujork, u Rio i koja ga je često vraćala u Beograd.Ponosno je nosio titulu fotografa maestra Pavarotija, zvaničnog fotografa Bouvija, „Stonsa“, ali i titulu beležnika duha Beograda u kojem su muzika i grad disali kao jedno.Radovi Brajana Rašića, kao i Branka Gavrića, Gorana Vejvode, Goranke Matić nedavno su predstavljeni na izložbi „Novi talas u Beogradu: Paket aranžman (1981-2021)“ koju su osmislili Zorica Kojić i Dragan Ambrozić ispred Umetničkog paviljona „Cvijeta Zuzorić“ na Kalemegdanu.Pozdrav iz BeogradaMuzika vas je inspirisala da se otisnete na put fotografije. Koji muzičari su se prvi našli ispred vašeg objektiva?- Iako sam „Stounse“ prvi put gledao 1973. godine u Bernu, nisam mogao da ih fotografišem, to tamo nije bilo dozvoljeno. Zato sam u Beogradu bio u drugom redu na koncertu „Džetro tala“ i slikao ih. Dva puta sam u Beogradu gledao i fotkao Ajka i Tinu Tarner. Sećam se i nastupa grupe „Koloseum 2“ u kojoj su bili Džon Hajzmen i Geri Mur. Imam strašnu fotku Gerija Mura. Svakako je Beograd bio početak, a onda sam krajem sedamdesetih otišao u London i postao profesionalac.Pre četrdeset godina vratili ste se u Beograd i fotografisali bendove okupljene oko „Paket aranžmana“. Kako pamtite „Idole“, „Šarla“ i „Orgazam“?- U to vreme već sam bio u Londonu gde su postojale grupe „Polis“, „Mednes“, „Spešals“ koji su imali ska bit na koji me je muzika „Šarla“ podsećala. „Orgazam“ je zvučao kao pank, a i „Haustor“ je bio sjajan bend sa primesama regea, ska muzike i svim tim duvačima. Bilo je interesantno. Podsećalo je na muziku koju sam slušao u Engleskoj, ali ono što se razlikovalo bile su – reči. Fotografisao sam ih onako kako sam ih video – kao mlade ljude, Beograđane u gradu koji više ne postoji. „Idoli“ su bili u fazonu „Toking hedsa“ pa su takve i fotografije.Stranac u noćiU Beogradu ste prisustvovali rađanju bendova, u svetu ste pratili najveće muzičare. S kim je bilo najlepše raditi?- Pratio sam toliko muzičara da ne mogu više da se setim, ali najlepše sam se osećao kada sam radio „Stonse“, Bouvija, ljude koji su profesionalci. Kada radim volim da budem neprimetan, a oni su valjda videli nešto u mojim fotografijama i zvali me da budem njihov zvanični fotograf.Dva puta u životu sam slikao kralja kraljeva – Frenka Sinatru. To je za mene bio vrhunac. Sećam se kada je jedna devojka Dana donela iz Austrije ploču „Strangers in the night, ja sam bio opčinjen. I sećam se kako Frenk snima pesmu u studiju – uđe, otpeva, zahvali se i ide kući. Dakle sve je gotovo iz prvog puta. Danas toga nema.Maestrov fotografKoliko je bilo izazovno uhvatiti sve transformacije Dejvida Bouvija?- Bouvi je bio sjajan lik. Posle filma „Čovek koji je pao na zemlju“, on se osamdesetih godina oslobodio svega i ostao živ, osetio zemlju i počeo da pravi kompromise. Snimio je 1983. godine svoj najprodavaniji album „Let's dance“ koji je ujedno i najmanje voleo. Posle te turneje, on se vratio svojoj muzici koja nije bila preterano komercijalna. Svirao je u dvoranama koje su primale oko 15, 20 hiljada ljudi i to je bio njegov maksimum. Mogao je i on da radi stadion, ali nije želeo – njegova težnja bila je da ga ljudi iskreno vide i čuju za razliku od mnogih koji su otišli predaleko.Pratili ste i umetnike klasične muzike. Kako je bilo raditi sa Pavarotijem?- Pavaroti je umeo da bude neprijatan. Kada ga je, na primer, snima televizija, on je bio taj koji kontroliše snimanje, ne reditelj ili realizator. Nije bio neprijatan, ali kad se radi, bio je beskrupulozan. Imam ogromno poštovanje prema njemu. Kada su me svojevremeno predstavljali kao maestrov fotograf – ja sam se sav ježio.Žrtva šoubiznisaVaša fotografija Emji Vajnhaus sa koncerta u Beogradu obišla je svet, a „Gardijan“ ju je proglasio za najbolju fotografiju 2011. godine. Kako ste uhvatili trenutak u kojem ste zabeležili sve?- To je dokument, a ja sam dokumentarni fotograf koji je ovekovečio njenu tragediju. Kada su me njeni ljudi angažovali da budem njen fotograf, nisu ni razmišljali da sam ja iz Beograda. Nije bilo lako, Ejmi nije bila dobro, to se videlo i svu su bili ljuti na nju. Međutim ta fotografija nije videla svet dok je Ejmi bila živa. Kada je ona otišla, moja fotografija postala je poznata jer se na njoj video sav njen bol. Fotoaparat ne laže i on je ovde uhvatio i istinu o muzičkom životu, koji te hvata u ralje. Samo najjači opstaju.Koje umetnike ste želeli da fotografišete, a niste uspeli?Ljude koji su otišli pre vremena, a ostavili muzike za tri života. To su Hendriks, Džim Morison, Otis Reding, Sem Kuk, Dženis Džoplin, Badi Holi…Kakve su zvezde danas?Gledao sam i fotografisao Lejdi Gagu, Rijanu … Imam poštovanja prema njima, ali ih doživljavam kao proizvode modernog doba. Lejdi Gaga je nesumnjivo veliki talenat, ali njena popularnost poprima dimenzije koje mislim da ne zaslužuje.Stepenice do večnostiKoji vam je period u četrdesetogodišnjoj karijeri najdraži?Teško je reći. Kada sam osamdesetih došao u London, gledao sam sve što ne volim, „Kalčr klab“, „Djuran Djuran“, „Juritmiks“, a danas su to legende. Danas kada ih čujem, setim ih se na lep način – toliko sam ih puta gledao i fotografisao, družio se sa njima. Postali su deo mene, a došao sam u London vodeći se ljubavlju prema „Cepelinima“, „Dip Parpl“. Osamdesete su bile fenomenalne, iako se u to vreme dešavalo sve što meni nije odgovaralo. Posle 40 godina ipak mislim da je to bolje od ovoga što se danas dešava.Vaše fotografije i dalje obilaze svet. Gde će vaš objektiv sledeći put otići?Moje slike su na „Getiju“, ima ih preko sto hiljada, ali moja kolekcija kod kuće mnogo je veća. Muzej Jugoslavije mi je ponudio da fotografije koje su izložene ovih dana na Kalemegdanu budu kod njih kao legat i ja sam pristao. Eto, više od 40 godina karijere spakovano je u stotine hiljada fotografija. Šta dalje – ne znam...
https://lat.sputnikportal.rs/20210308/dok-su-svi-mislili-da-smo-iza-gvozdene-zavese-mi-smo-pevali-maljciki-i-ona-se-budi-1124786129.html
https://lat.sputnikportal.rs/20200829/legendarni-festival-na-ostrvu-vajt-kako-se-rokenrol-pokorio-novcu-peca-popovic-intervju-1123286404.html
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2021
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
kultura, branislav brajan rašić, fotograf, fotografije, rokenrol
kultura, branislav brajan rašić, fotograf, fotografije, rokenrol
Fotograf koji je ovekovečio Sinatru, Pavarotija, Stonse, Bouvija
Od Frenka Sinatre, Koena, maestra Pavarotija, „Stonsa“, do Bouvija, Ejmi Vajnhaus, „Idola“, „Orgazma“, Brajana Rašića u svet fotografije nosila je muzika. Autor na stotine hiljada foto-portreta najvećih svetskih muzičkih zvezda za Sputnjik otkriva zašto su srce i um istinski objektiv njegove kamere.
Potrebu da trenutak ponese u večnost dobio je na koncertu „Stonsa“ u Bernu 1973. godine. Energija, osećanje, divlji ritam muzike bila je njegova inspiracija koja ga je kasnije vodila u London, u Njujork, u Rio i koja ga je često vraćala u Beograd.
Ponosno je nosio titulu fotografa maestra Pavarotija, zvaničnog fotografa Bouvija, „Stonsa“, ali i titulu beležnika duha Beograda u kojem su muzika i grad disali kao jedno.
Radovi Brajana Rašića, kao i Branka Gavrića, Gorana Vejvode, Goranke Matić nedavno su predstavljeni na izložbi „Novi talas u Beogradu: Paket aranžman (1981-2021)“ koju su osmislili Zorica Kojić i Dragan Ambrozić ispred Umetničkog paviljona „Cvijeta Zuzorić“ na Kalemegdanu.
Muzika vas je inspirisala da se otisnete na put fotografije. Koji muzičari su se prvi našli ispred vašeg objektiva?
- Iako sam „Stounse“ prvi put gledao 1973. godine u Bernu, nisam mogao da ih fotografišem, to tamo nije bilo dozvoljeno. Zato sam u Beogradu bio u drugom redu na koncertu „Džetro tala“ i slikao ih. Dva puta sam u Beogradu gledao i fotkao Ajka i Tinu Tarner. Sećam se i nastupa grupe „Koloseum 2“ u kojoj su bili Džon Hajzmen i Geri Mur. Imam strašnu fotku Gerija Mura. Svakako je Beograd bio početak, a onda sam krajem sedamdesetih otišao u London i postao profesionalac.
Pre četrdeset godina vratili ste se u Beograd i fotografisali bendove okupljene oko „Paket aranžmana“. Kako pamtite „Idole“, „Šarla“ i „Orgazam“?
- U to vreme već sam bio u Londonu gde su postojale grupe „Polis“, „Mednes“, „Spešals“ koji su imali ska bit na koji me je muzika „Šarla“ podsećala. „Orgazam“ je zvučao kao pank, a i „Haustor“ je bio sjajan bend sa primesama regea, ska muzike i svim tim duvačima. Bilo je interesantno. Podsećalo je na muziku koju sam slušao u Engleskoj, ali ono što se razlikovalo bile su – reči. Fotografisao sam ih onako kako sam ih video – kao mlade ljude, Beograđane u gradu koji više ne postoji. „Idoli“ su bili u fazonu „Toking hedsa“ pa su takve i fotografije.
U Beogradu ste prisustvovali rađanju bendova, u svetu ste pratili najveće muzičare. S kim je bilo najlepše raditi?
- Pratio sam toliko muzičara da ne mogu više da se setim, ali najlepše sam se osećao kada sam radio „Stonse“, Bouvija, ljude koji su profesionalci. Kada radim volim da budem neprimetan, a oni su valjda videli nešto u mojim fotografijama i zvali me da budem njihov zvanični fotograf.
Dva puta u životu sam slikao kralja kraljeva – Frenka Sinatru. To je za mene bio vrhunac. Sećam se kada je jedna devojka Dana donela iz Austrije ploču „Strangers in the night, ja sam bio opčinjen. I sećam se kako Frenk snima pesmu u studiju – uđe, otpeva, zahvali se i ide kući. Dakle sve je gotovo iz prvog puta. Danas toga nema.
Koliko je bilo izazovno uhvatiti sve transformacije Dejvida Bouvija?
- Bouvi je bio sjajan lik. Posle filma „Čovek koji je pao na zemlju“, on se osamdesetih godina oslobodio svega i ostao živ, osetio zemlju i počeo da pravi kompromise. Snimio je 1983. godine svoj najprodavaniji album „Let's dance“ koji je ujedno i najmanje voleo. Posle te turneje, on se vratio svojoj muzici koja nije bila preterano komercijalna. Svirao je u dvoranama koje su primale oko 15, 20 hiljada ljudi i to je bio njegov maksimum. Mogao je i on da radi stadion, ali nije želeo – njegova težnja bila je da ga ljudi iskreno vide i čuju za razliku od mnogih koji su otišli predaleko.
Pratili ste i umetnike klasične muzike. Kako je bilo raditi sa Pavarotijem?
- Pavaroti je umeo da bude neprijatan. Kada ga je, na primer, snima televizija, on je bio taj koji kontroliše snimanje, ne reditelj ili realizator. Nije bio neprijatan, ali kad se radi, bio je beskrupulozan. Imam ogromno poštovanje prema njemu. Kada su me svojevremeno predstavljali kao maestrov fotograf – ja sam se sav ježio.
Vaša fotografija Emji Vajnhaus sa koncerta u Beogradu obišla je svet, a „Gardijan“ ju je proglasio za najbolju fotografiju 2011. godine. Kako ste uhvatili trenutak u kojem ste zabeležili sve?
- To je dokument, a ja sam dokumentarni fotograf koji je ovekovečio njenu tragediju. Kada su me njeni ljudi angažovali da budem njen fotograf, nisu ni razmišljali da sam ja iz Beograda. Nije bilo lako, Ejmi nije bila dobro, to se videlo i svu su bili ljuti na nju. Međutim ta fotografija nije videla svet dok je Ejmi bila živa. Kada je ona otišla, moja fotografija postala je poznata jer se na njoj video sav njen bol. Fotoaparat ne laže i on je ovde uhvatio i istinu o muzičkom životu, koji te hvata u ralje. Samo najjači opstaju.
Koje umetnike ste želeli da fotografišete, a niste uspeli?
Ljude koji su otišli pre vremena, a ostavili muzike za tri života. To su Hendriks, Džim Morison, Otis Reding, Sem Kuk, Dženis Džoplin, Badi Holi…
Gledao sam i fotografisao Lejdi Gagu, Rijanu … Imam poštovanja prema njima, ali ih doživljavam kao proizvode modernog doba. Lejdi Gaga je nesumnjivo veliki talenat, ali njena popularnost poprima dimenzije koje mislim da ne zaslužuje.
Koji vam je period u četrdesetogodišnjoj karijeri najdraži?
Teško je reći. Kada sam osamdesetih došao u London, gledao sam sve što ne volim, „Kalčr klab“, „Djuran Djuran“, „Juritmiks“, a danas su to legende. Danas kada ih čujem, setim ih se na lep način – toliko sam ih puta gledao i fotografisao, družio se sa njima. Postali su deo mene, a došao sam u London vodeći se ljubavlju prema „Cepelinima“, „Dip Parpl“. Osamdesete su bile fenomenalne, iako se u to vreme dešavalo sve što meni nije odgovaralo. Posle 40 godina ipak mislim da je to bolje od ovoga što se danas dešava.
Vaše fotografije i dalje obilaze svet. Gde će vaš objektiv sledeći put otići?
Moje slike su na „Getiju“, ima ih preko sto hiljada, ali moja kolekcija kod kuće mnogo je veća. Muzej Jugoslavije mi je ponudio da fotografije koje su izložene ovih dana na Kalemegdanu budu kod njih kao legat i ja sam pristao. Eto, više od 40 godina karijere spakovano je u stotine hiljada fotografija. Šta dalje – ne znam...
