Distopija- fantastika ili priručnik za budućnost
„U 'Blejd raneru' gledamo društvo kojim vladaju korporacije. One imaju svoje kolonije na drugim planetama i asteroidima u Sunčevom sistemu i pozivaju ljude sa Zemlje da se priključe naseljavanju tih svetova. Tu su i replikanti, roboti-androidi, koji obavljaju najteže poslove, ili služe ljudima za nadoknađivanje onoga što im najviše nedostaje – emotivnost, ljubav i seks. A šta imamo danas? Ilona Maska koji žarko želi da kolonizuje Mars i ogromnim koracima ide ka tome sa svojom 'Spejs iks' kompanijom. Džefa Bezosa, najbogatijeg čoveka na svetu koji je izašao iz 'Amazona' da bi se posvetio novoj firmi 'Blu oridžin', čiji je cilj da izmesti tešku industriju sa Zemlje u orbitu. Pride, u Japanu imamo krajnje realistične robote za 'zadovoljstvo', tako da imamo i replikante“, ocenjuje Goran Skrobonja.
Filmski kritičar Đorđe Bajić podseća na to da je pre nekoliko godina snimljen i nastavak ovog kultnog ostvarenja, „Blejd raner 2049“, u režiji Denija Vilneva, koji daje novo tumačenje stvarnosti.
„To nije rimejk, ali se nadovezuje na prethodnu priču i pokazuje koliko su se stvari, zapravo, promenile, koliko tu ima nadogradnje i mogućnosti za priču unutar priče. Korišćenje postojećih obrazaca je veoma prisutno u popularnoj kulturi, a ljudi koji se bave distopijama ih rado koriste, stvarajući veoma dobra nova čitanja klasika“, smatra Đorđe Bajić.
Nova čitanja distopijskih klasika
Filmski kritičar Miroljub Stojanović ističe da je u poslednjih desetak godina, od kada je počela „distopijska ekspanzija“, uočljiv veliki broj ekranizacija i rimejkova filmskih distopija koje imaju akademski kultni status.
„Primera radi, Ramin Bahrani je 2018. godine snimio rimejk 'Farenhajta 451', legendarnog distopijskog filma Fransoa Trifoa, nastalog po Bredberijevoj knjizi. Uz taj, postoji mnoštvo drugih filmova za koje se ne može reći da su puki rimejkovi. Oni nastaju iz potrebe da se, saobrazno duhu novog vremena i nove publike, kroz gledalačko iskustvo reaktuelizuju i revitalizuju stari sadržaji, odnosno da se poznate matrice prikažu na potpuno drugačiji način“, kaže Stojanović.
On nam sugeriše da, ako pogledamo bilo koju listu najboljih distopijskih filmova svih vremena, vidimo da je najveći broj filmskih ostvarenja ovog žanra potekao iz književnosti, odnosno iz potrebe globalne publike da komunicira s delima prethodnika na način koji joj je najprijemčiviji.
„Savremena filmska tehnologija tim delima, kroz nove načine realizacije, daje potpuno novu, vrednu dimenziju. Tehnologija je omogućila da ti filmovi publici deluju ne samo uverljivije i vizuelno fascinantnije, nego i da same teme koje obrađuju postanu atraktivnije, bravuroznije, privlačnije“, kaže Miroljub Stojanović.
Ljudi kao serijski brojevi – ruski književni klasik na filmskom platnu
Jedan od filmskih projekata koji govori u prilog sve većoj potrebi da se ekranizuju klasične književne distopije i antiutopije jeste ruska verzija čuvenog romana Evgenija Zamjatina „Mi“, čija se premijera očekuje tokom ove godine.
Radnja ovog filma, koji režira Hamlet Duljan, odigrava se 200 godina posle Velikog rata. Preživelo stanovništvo živi u savršenoj državi, u kojoj, uprkos autoritarnom sistemu serijskih brojeva, uniformi i staklenih kuća, vladaju sreća i harmonija. Tako deluje sve dok se ono što ljude čini ljudima ne probije na površinu i ne podstakne borbu za osećanja i za očuvanje poslednjeg bastiona čovečanstva na planeti.
Hakslijev „Vrli novi svet“ - vizija koja danas ima dokumentarnu vrednost
Goran Skrobonja primećuje da se, kada se govori o čuvenim distopijama, uglavnom spominju Orvel, Zamjatin, Dik, a da se veoma često zaboravlja na još jedno čuveno i iz današnje vizure zaista proročansko književno delo – roman „Vrli novi svet“ Oldusa Hakslija.
„Ta knjiga je napisana pre gotovo sto godina i govori o distopiji u kojoj se ljudi kontrolišu tako što im se daju rekreativne droge i tako što se kontrolišu mediji. Sklon sam da pomislim da Haksli možda nije toliko interesantan za filmovanje, jer bi previše ličio na dokumentarac, a ne na umetnički film ili seriju – toliko je njegova vizija budućeg čovečanstva ostvarena ili pogođena. Ta knjiga je upravo jedan od dokaza da ljudi koji razmišljaju daleko unapred umeju veoma dobro da predvide način na koji će se društvo razvijati i na koji će način tehnologija na njega uticati“, ocenjuje Goran Skrobonja.
Klimatska kataklizma i savremena Nojeva barka
Na Netfliksu je trenutno aktuelna američka postapokaliptično-distopijska serija „Ledolomac“ (Snowpiercer), koja je premijerno prikazana u maju prošle godine, na kanalu TNT. Zasnovana je na istoimenom južnokorejsko-češkom filmu iz 2013. godine koji je režirao Bong Džu-Ho, odnosno na francuskoj grafičkoj noveli „Le Transperceneige“.
U ovoj seriji, koja predstavlja novo, detaljnije čitanje već obrađene teme, pratimo grupu od nekoliko hiljada preživelih žitelja Zemlje, koji špartaju kroz njene nepregledne, ledom okovane i beživotne predele u vozu od hiljadu vagona, savremenoj verziji Nojeve barke čija je plemenita misija da održi čovečanstvo.
Za razliku od biblijske priče, ova savremena je zasnovana na antiutopijskoj viziji društva koje je, uprkos tome što se nalazi na ivici egzistencije, i dalje - zapravo, više nego ikad ranije - opterećeno podelom na klase, na vagone prvog, drugog i trećeg razreda, na elitu koja je bogato platila svoje mitsko putovanje i na slepe putnike koji su u voz ušli bez kupljene karte.
Za čim smo sve kadri da posegnemo u borbi za opstanak, pojedinačni i kolektivni, da li nam glad i strah mogu ubiti potrebu za slobodom, ali i umemo li da budemo slobodni – samo su neka od pitanja koja otvara ovo delo.
Rimejk – mamac za široku publiku
„Komercijalni aspekt svakog rimejka definitivno postoji. Prepoznatljivo ime i naslov jesu ono što će ljude privući da pogledaju film ili seriju. Ipak, rimejk je i dobra prilika da se nešto staro ispriča na novi način, da se obogati, promeni i modernizuje“, ističe Đorđe Bajić.
Rimejkovi distopija su, ujedno, i mogućnost da se društvo iznova upozori, ili da se podseti na bolne tačke koje bi mogle da ga dovedu do kolapsa, bilo da je reč o klimatskim promenama, o nuklearnom ratu, ili o dominaciji veštačke inteligencije, jer ih svaka od tih katastrofa neminovno vodi onom što je strašnije i od fizičkog istrebljenja – gubitku slobode.
Sutra: Kako su savremene distopije postale globalni fenomen
