Veličina, lepota, ali i dominantni položaj crkve svedoče o nekadašnjoj moći pravoslavne zajednice u ovom gradu. Srbi Mostara prošli su u ratu najteže od sve tri konfesije koje dele parče neba iznad Neretve, ali polako vaskrsavaju.
Golgota Srba u Mostaru
Narod se okuplja svake nedelje i praznikom u staroj crkvi Rođenja Presvete Bogorodice. Ima ih oko četiri hiljade, rat je iz grada na Neretvi oterao čak 20.000 Srba, neki su se i vratili. Siniša Jokanović stigao je iz Kanade pre šest godina.
„Život se nije u potpunosti vratio u normalu, grad je podeljen, na jednoj strani su Bošnjaci, na drugoj Hrvati, mi Srbi smo i na jednoj i na drugoj strani mosta, ali još uvek tražimo svoje mesto. Još se borimo za status, on bi nam pre svega dao pristup poslu, koji druga dva naroda imaju, posebno u javnim službama, a nemamo ni šanse za preduzetništvo kao oni“, kaže Jokanović i dodaje da je obnova crkve - sve, ona je duhovni i kulturni centar oko koga će se sabirati.
Simbol vaskrsenja gradili i Turci i Rusi
Hram je simbol Mostara, ali i viševekovnog života Srba u Hercegovini. Vekovima su bili posrednici u trgovini između Zapada i turske carevine, stekli bogatstvo, ali i ugled. Pored dozvole za podizanje velelepnog hrama, od sultana su dobili su i 100 zlatnih dukata. Ali gradnju nije pomoglo samo tursko carstvo.
„Tadašnji starešina crkve u Mostaru, Prokopije Čokorilo, kako je zapisano, otišao je na nekolio godina u Rusiju, išao od parohije do parohije, od hrama do hrama, skupljajući priloge. Zapisano je i da je primljen na Carskom dvoru, da je i tamo dobio veliki prilog, ali i crkvene stvari, ikone i sasude. Vratio se s tim dragocenostima u Mostar 1863. godine, tada je počela gradnja crkve“, priča nam otac Radivoje.
Hram je izgrađen za samo 10 godina, što je bilo pravo čudo za to vreme. Dakle, trećinu priloga dala je Carska Rusija, trećinu turski sultan, a poslednju Hercegovina i mostarski trgovci. Bila je to najveća pravoslavna crkva na Balkanu.
„Angažovan je najbolji arhitekta tog vremena Andrej Damjanov Zografski koji se već proslavio gradnjom saborne crkve u Smederevu, Nišu, Pirotu, ali i hramova u Čajniču, Skoplju, Bitolju i Sarajevu. A Mostarcima je bilo najvažnije da bude veća i lepša od sarajevske. I jeste, prva ima pet, a mostarska sedam kupola, epskim duhom Mostarci su pobedili Sarajlije“, kaže uz osmeh ovaj sveštenik.
Ruski konzul doneo Srbima slobodu
On ističe da se pomoć Rusije Mostaru i uopšte Srbima u Hercegovini ne može meriti samo novcem, presudan je bio uticaj koji im je promenio život dolaskom ruskog konzula u Mostar.
Najveći trag ostavio je Aleksandar Giljferding, čiji su putopisi iz Hercegovine i Stare Srbije, sada kada je spaljena arhiva Eparhije zahumsko-hercegovačke i primorske, dela od neprocenjive vrednosti.
„Dolazak ruskog konzula značio je slobodu za naš narod. Bio je to garant prava pravoslavnih, od tada, pravoslavci se sahranjuju dostojanstveno, do tada su sahrane bile polujavne. Od dolaska ruskog konzula, sahrane pravoslavaca su litijske, opela se obavljaju u Sabornoj crkvi, ispraćaj na groblje je dostojanstven, konačno idu povorke. Iz zahvalnosti što je konzul to omogućio pravoslavcima, povorka sa pokojnikom bi se zaustavljala pred ruskim konzulatom i tu se služio mali pomen. To je zapisao Vladimir Ćorović, ali i konzul Giljferding u svom putopisu.“
Konzul Valerijan Bezobrazov se zauzeo za oslobođenje prvog hercegovačkog mitropolita Leontija Radulovića koji je bio u dugogodišnjem turskom ropstvu u severnoj Africi, jer je podržavao hercegovački ustanak.
Tokom priprema za obnovu crkve 2009. godine ekshumiran je grob mitropolita Leontija, telo je u potpunosti sačuvano kao netruležno i sa počastima preneto u staru crkvu Rođenja Presvete Bogorodice. Mošti će tu počivati dok se ne obnovi Saborni hram.
Otac Radivoje kaže da je i obnova do temelja srušene crkve slika golgote kroz koju naš narod prolazi. Izrada projektne dokumentacije trajala je pune dve godine, jer je crkva kulturni spomenik BiH, bila je pod zaštitom Uneska, a i po Dejtonskom sporazumu mora da izgleda identično kao njena prethodnica, da bude od istog materijala
Završeni građevinski radovi koštali su 4 miliona evra, jer je dodatno ojačana, da je ne bi ugrozio zemljotres. Sledi obnova enterijera i partera. Vaskrsenje hrama je pomogla i država Srbija, od obećanih milion i po evra, do sada je uplaćena trećina.
Otac Radivoje i Srbi Mostara nadaju se da će i u obnovi učestvovati, kako kaže, sve tri strane, oni koji su gradili prvobitnu lepoticu.
„Trećinu novca dao je narod Hercegovine i Vlade Republike Srpske i Srbije. Za obnovu jedinstvene kapije aplicirali smo kod turske razvojne agencije "Tika", a uzdamo se i u pomoć Ruske Federacije. Dočekali smo četvrtog ambasadora Rusije sa istom molbom, ovo je najjugozapadnija katedralna saborna crkva slovenskog pravoslavlja. ona je branik naše vere, zato bi voleli da Rusija učestvuje“, kaže otac Radivoje.
Srbi ne zaboravljaju ko su
Dok čekaju povratak molitvenog života u Saborni hram, Srbi Mostara rade na tome da nove generacije ne zaborave ko su. Tijana Bašić jedan je od tri mostarska veroučitelja, radi sa 150 đaka u šest osnovnih i jednoj područnoj školi. Veronauku predaje i u školi „Prosvjete“, a vodi i crkvenu pevnicu. Ona je Bosanka iz Banjaluke koja je odabrala da bude Hercegovka, jer se, kaže, u Mostar zaljubila na prvi pogled i preselila.
„Volela bih da ovu svoju pozitivnu energiju koju mi je grad dao prenesem na decu. Mostar je dobra sredina zato što ima više vera i nacija, ako se pravilno vaspitavaju, mogu da budu puno bogatija od dece koja žive u homogenim sredinama, kao što sam ja živela. U školama nikada nisam osetila ništa loše od kolega koji predavaju deci drugih veroispovesti, upravo suprotno. Ne osećam se kao manjina, ni da je ovo, kako se priča, grad pun predrasuda, sa koleginicom, učiteljicom katoličke veronauke ponekad odem na misu, a ona dođe na liturgiju, zajedno odlazimo u džamiju“, kaže Bašićeva.
U Mostaru, međutim, još ima onih koji ovaj grad ne vide kao mesto susreta tri vere i nacije. Prošle nedelje zapaljena je jedna srpska kuća koja je preživela rat. Na ovaj događaj se gleda kao na još jedno iskušenje, a vaskrsenje od isušenja veće.
„Ideja vladike Grigorija bila je da obnavljajući hram, obnavljamo sebe, ali i Mostar. Obnavljajući crkvu iz temelja pokazujemo da vaskrsenje nije samo nešto što je moguće, već da je realnost i smisao života, naša zajednica je bila na golgoti i na krstu, a sada smo opet tu“, kaže paroh mostarski Radivoje Krulj za kraju razgovora za Sputnjik.
