Izuzetna pojava na našoj književnoj i javnoj sceni, Brana je za sve bio neko ko se ne zaboravlja, podseća Čotrić. Duhovit i oštar, kako samo može neko sa dušom polemičara i pesnika za decu, uvek prisan sa čitaocem svojih tekstova kog je nazivao „sinovac“, zbog čega je dugo važio za najpoznatijeg „strica“ među srpskim perima.
„Njegove poruke su uvek bile mudre, dvosmislene, oštre, iskrene, a to su ljudi cenili. Brana je bio erudita, znao je mnogo o istoriji i to je prenosio u sadašnjost. Nije se libio da kaže popu pop a bobu bob, bez obzira koliko bi taj neko kom se obraća bio visoko pozicioniran, opasan, osvetoljubiv. Ljudi su to voleli, možda i zato što sami nisu smeli da se tako postave, pa je Brana možda bio i supstitucija za neke njihove strahove. Petar Pajić je dobro primetio da je sve što je Brana napisao ali i ono što je rekao - literatura. Da je u ono vreme bila razvijenija tehnika i da je neko snimao ono što je on govorio, danas bismo imali izvanredne i pesme, i aforizme, i drame. Zato što je sve to bila – književnost“, objašnjava Čotrić.
„Jež“ u gostima kod „Krokodila“
On dodaje da je Crnčević u svemu što je radio, u različitim književnim žanrovima, dostigao vrh. Kao satiričar, iako autor samo jedne knjige, osvojio je Evropu: Zapadnu u kojoj je zahvaljujući nemačkom izdanju postao vrlo čitan i citiran, a ubrzo i Istočnu gde mu je aforizme objavljivao moskovski satirični list „Krokodil“ sa tiražom od preko pet miliona primeraka.
„Kao urednik „Ježa“ Brana je 1964. godine bio gost „Krokodila“, pošto su, kako je govorio, te dve životinje lepo sarađivale. Priređeno mu je bilo i iznenađenje – jedna njegova priča bila je pretočena u kratak film. Ali, nije to bilo ono što je izdvajao kao najlepšu epizodu sa tog gostovanja. Za njega je najvrednije bilo to što ga je njegov prevodilac Jana Kunina, posle zvanične promocije pozvala u svoj dom i tu, pred nekoliko prijatelja izvadila svoju tajno vođenu knjigu, samizdat, u kojoj je bilo i 14 Braninih aforizama prevedenih na ruski. Bio je iznenađen, jer je shvatio da su bili prošvercovani. Govorio je da je to za njega značilo više nego zvanično objavljena knjiga, jer se pridružio krugu zaverenika, upoznao drugačiju Rusiju, antikomunističku, pravoslavnu koja je u andergraundu promišljala književna i politička pitanja“, kaže Aleksandar Čotrić.
Poruka Zagrebu: Jednom ste me proterali, nećete opet
Koliko je Brana Crnčević bio značajan za srpsku satiru svedoči to što je uticao na celu generaciju naših aforističara. Autor čuvene knjige „Piši kao što ćutiš“, pisao je bez dlake na jeziku u vreme kada je to bilo izuzetno opasno i zbog toga imao velikih problema. „Piši kao što ćutiš“ je povučena iz prodaje, njegove emisije poput dečje „Operacije 30 slova“ skidane su sa programa, pozorišna predstava „Kafanica, ludnica, sudnica“ sa reprertoara.
„Brana je bio čak i zatvaran. Kada je posle nekog neformalnog razgovora u jednom zagrebačkom restoranu 1964, rekavši nešto zbog čega su ga prijavili, stigla policija, rekao im je: “Vi mi ne možete ništa, ja imam imunitet kao strani državljanin, dolazim iz Srbije. Jednom ste me proterali 1941, pa nećete i 1964“. To je dobilo ozbiljne političke razmere i on je završio u zatvoru“, podseća Čotrić.
Da je protekla decenija bez Brane Crnčevića ujedno i dovoljan protok vremena da se sagleda značaj jednog pisca uvren je i naš sagovornik koji tvrdi da je Brana, s obzirom na to koliko je citiran – i dalje živ.
Kult ličnosti je polovina kulta dvoličnosti
„Po tome koliko se često prisećamo svega što je govorio može se reći da nam ne nedostaje, jer kao da je živ. Gotovo da nema nikoga ko je od njega angažovaniji, aktuelniji, prisutniji. Brana zaista živi kroz svoju književnost i kroz sećanja savremenika. Zbog toga mislim da ne nedostaje, dovoljno je toga ostavio da danas u svakoj prilici možemo da ga prizovemo i citiramo, uvek sa pitanjem šta bi Brana rekao na neki aktuelni događaj. Zato je on i dalje među nama“.
Da Crnčeviću nije nedostajalo hrabrosti najbolje potvrđuje to što je bio jedan od retkih koji je „u nevreme“ govorio i o tabuiziranoj ličnosti - velikom vođi revolucije i posleratne Jugoslavije.
„Brana je rekao da je „kult ličnosti polovina kulta dvoličnosti“. Njegovo je i da „telo svakog tiranina potopljeno u narod istiskuje onoliko naroda koliko je tiranin težak“. I „pametan vođa uvek oprašta narodu sve svoje greške“. Evo, samo na tom mikro planu jasno se vidi njegova hrabrost, drskost, provokativnost, subverzivnost, i to u vremenu kada niko nije smeo ni u aluzijama da se osvrne na ličnost Josipa Broza. On je primer kako se osvaja sloboda i nije slučajno rečeno za njega da je bio - barometar slobode“, zaključuje Čotrić.
