Ko je naredio ubistvo?
U trenutku kada je zemlju potresao građanski rat nije postojao jedinstveni centar. Partijski ogranci imali su veliku nezavisnost i njihove odluke često nisu bile u skladu sa jedinstvenom politikom stranke. Na primer, uralski boljševici su se borili za međunarodnu revoluciju i bili su vrlo skeptični prema Lenjinu. Pored toga, nekad je moralo brzo da se reaguje i nisu čekali zeleno svetlo Kremlja.
Postoje tri verzije o tome, ko je naredio da se strelja carska porodica, pa čak i deca. Glavna i veoma logična verzija je tajna direktiva iz Moskve, kojom je naređeno ubistvo. Međutim, Kremlj nije žurio da donese konačnu odluku u vezi sa carskom porodicom.
Nije isključeno, da je plan bio da se car iskoristi kao pregovarač protiv Nemačke. Prema drugoj verziji mogli su da ga zadrže za javno suđenje, kao simbol trijumfa pravde, koji je morao biti demonstriran celoj zemlji, pa i svetu. Moskvi nije odgovaralo brutalno pogubljenje cara u podrumu, na brzinu organizovano, koje ne pokazuje trijumf pravde, već ludilo i okrutnost. Moskva je nastojala da od toga dobije mnogo veću korist.
Druga verzija je najverovatnija ili se ona, možda, najviše dopala sovjetskim istoričarima. Možda zato što je skinula odgovornost sa lidera stranke, ali za nju je pronađeno i mnogo dokaza.
Prema drugoj verziji, ubistvo Romanovih je bilo samovoljno rešenje Uralskog saveta. On je bio toliko nezavisan da se od centralnog aparata nisu tražila mišljenja. Ali i za to su postojali dobri razlozi. Jekaterinburg su napali „beli" Česi i boljševici su se povukli. Grad je bio ključno mesto borbe, makar samo zbog toga što su se „beli" probijali do mesta gde je bio car. Crveni nisu nameravali da ga napuste, bar živi.
Car i bilo koji član njegove porodice mogao je da bude odlučujuća figura, simbol i znamenje kontrarevolucije. Brzom ofanzivom „belih" boljševici su bili primorani da preduzmu radikalne mere.
Nije poznato, da li je Uralski savet poslao u Moskvu pismo upozoravajući na svoju odluku. U arhivi nema takvih dokumenata. Mogli su i da ih unište, računajući, da će to potvrditi samovolju Uralskog saveta.
Treća verzija se zasniva na telegramu, koji je pao u ruke „belih". Vremenom su uspeli da ga dešifruju. Pokazalo se, da je to prepiska Uralskog saveta sa Kremljom. Obaveštavaju Moskvu da je kraljevska porodica streljana, ali zvanično će „poginuti“ tokom evakuacije.
Pored ove tri verzije postoje i mnoge druge, kao što su te da je carska porodica preživela. Ogromno interesovanje za tragični događaj samo naglašava njegov značaj za istoriju cele države.
Streljački vod
Ovaj događaj sa sobom nosi više pitanja nego odgovora. Nije poznato koliko je tačno ljudi učestvovalo u ubistvu, smatra se da je bilo 8-10 ljudi, kojima je rukovodio Jakov Jurovski. Njihova imena su poznata, mada su očevici događaja bili toliko zbunjeni da nije bilo moguće oslanjati se na njih. Dugo se mislilo da su u toj grupi bili Austrougari među kojima su bili i bivši ratni zarobljenici i Letonci.
Jurovski je prvi pucao i na taj način dao signal. Naravno, on je pucao u cara. Zatim su usledili pucnji ostalih. Svi su ciljali u Nikolaja II i Aleksandru Fjodorovnu, koji su umrli na licu mesta. Jurovski je naredio prekid vatre, pošto je jedan od boljševika skoro slomio prst zbog neprekidne pucnjave. Princeze su do tada bile još žive.
U Jekaterinburgu se mesto, na kome je bila streljana carska porodica, vidi iz daleka. Tamo se nalazi Hram na krvi, koji ima dva nivoa, donji je izgrađen u znak sećanja na podrum kuće Ipatijevih, gde su se i dogodili ovi strašni događaji.
Ipatijevski dom je srušen sedamdesetih godina prošlog veka, bez obzira što je imao status spomenika ruske arhitekture. Rušenje kuće je imalo političku osnovu. Razna antisovjetska raspoloženja, kojih su se toliko plašili u Sovjetskom Savezu, povremeno se osećala u ovom domu. Ipak, zgrada je imala kult i boljševici su se plašili da bi mogla da se koristi u propagandne svrhe.
Tadašnji šef Sverdlovskog regionalnog komiteta, Boris Jeljcin, odigrao je odlučujuću ulogu. Uništen je ceo kvart u kome je bila kuća, sve je urađeno da se ova lokacija ne prepozna.
Boljševici, povlačeći se, nisu pomišljali da unište mesto zločina, da sruše ili zapale kuću trgovca. Nekoliko dana kasnije, kada su „beli“ već zauzeli grad, počeli su da istražuju okolnosti pod kojima je umrla carska porodica. Onda su uništili tela, spalili su ih, zalili kiselinom i odneli u rudnik.
Sudbina dželata
Za sve učesnike u pogubljenju cara, ovaj događaj je postao ključni u njihovim životima. Većina njih ostavila je pisani trag o toj noći. Obzirom da se svedočenja ne poklapaju, ostaje da se zaključi da su ti „memoari“ na nivou uobičajenog hvalisanja. Petar Jermakov piše da je bio šef streljačkog voda, mada ostali pišu da je procesom rukovodio Jurovski. Moguće je da je takvo ponašanje likvidatora predstavljalo pokušaj sticanja autoriteta pred narodom i novom vladom.
Razne su sudbine ubica, neki su imali dug život, pričali o svom „herojskom postupku“, dobijali državne nagrade, stanove i vikendice.
Kada je Jekaterinburg postao „beo“, Jurovski i dvojica njegovih saradnika, Nikulin i Medvedev-Kudrin su otišli u Moskvu. Jurovski i Medvedev-Kudrin su dobili stanove nedaleko od Kremlja, dok je Nikulin živeo u Podmoskovlju u vili.
Jermakov, koji je ostao u Jekaterinburgu, pokrenuo je svoju veliku kampanju. Ne samo da je napisao memoare, već ih je i poklonio lokalnom muzeju, održavao sastanke sa mladima i držao predavanja. U njemu su videli heroja. Čak je počeo da odlazi u kafane i zahteva besplatno piće, s obzirom na svoju „herojsku prošlost“. Nikulin i Jurovski su takođe poklonili muzeju svoje istorijsko oružje.
Nikulin i Isaj Rodzinski, koji su učestvovali u spaljivanju tela, su 60-ih godina dali intervju Moskovskom radiju. Međutim, razgovori nisu išli u direktnom prenosu. To je bila neka vrsta ispitivanja, koje je bilo tajno. Tokom ovog poverljivog razgovora, Nikulin je rekao da su od njega često, dok je bio u sanatorijumima, tražili da priča o toj noći. Pristajao je, ali pod uslovom da se okupe pouzdani članovi stranke.
Na snimcima se može čuti, kako kroz uvežbanu intonaciju govore o toj noći i detaljima od kojih bi pozlilo i najiskusnijim sudijama. Na primer, carević Aleksej je tada imao 13 godina, a u njega je ispaljeno 11 metaka. „Čvrst dečak. Usput, bio je veoma zgodan “, kaže Rodzinski normalnim glasom.
Nikulin, koji je doživeo duboku starost, uopšte se nije pokajao zbog učinjenog. On je čak smatrao da su pokazali humanost ubivši carevu porodicu. U više navrata je naglasio da je on pao u ruke „belih“ i njega bi ubili.
„Ne rukujem se sa krvnicima“
Jermakov je sahranjen u Jekaterinburgu, u centru grada, na Ivanovskom groblju. U blizini je grob Pavla Bažova. Veliki nadgrobni spomenik ukrašen zvezdom petokrakom, jasno je da je ovde sahranjena značajna ličnost. Po završetku građanskog rata radio je u policiji u Omsku, Jekaterinburgu, Čeljabinsku, na kraju je bio i upravnik zatvora.
Često je okupljao kolege i držao im predavanje o tome kako i zašto je carska porodica ubijena i što je važnije ko ju je ubio. Primio je mnogo nagrada, diploma, a u stranci su ga poštovali.
Međutim, postoji priča da maršal Žukov, koji je pao u nemilost i bio prebačen u Uralski vojni okrug, nije hteo da se rukuje sa Jermakovom kada su se upoznali. Iako mu je Jermakov pružio ruku, maršal je rekao da se ne rukuje sa krvnicima.
Jermakov je umro u 70. godini, u njegovu čast je u Sverdlovsku ulica dobila po njemu ime. Posle raspada Sovjetskog Saveza promenjen je naziv ulice. On nikada nije bio na nekom visokom položaju i nije se isticao. Međutim, njegov spomenik često polivaju crvenom bojom.
Jurovski je često imao priliku da govori u javnosti, ali je znao da neće imati dobar status ako govori o masakru žene i dece. Zato je smislio univerzalni odgovor koji mu garantuje neku vrstu opravdanja. Skrenuo je pažnju na činjenicu da nisu svi ljudi politički potkovani i da ne razumeju da će mala deca odrasti i pretendovati na presto. Pored toga, živi bi postali znamenje kontrarevolucije.
Jurovski nije dugo živeo, najveća pozicija na kojoj je bio je zamenik direktora fabrike za proizvodnju kaljača. Umro je 1933. godine. Bio je najstariji član streljačkog voda.
Nikulin je posle ubistva živeo skoro 50 godina. Imao je zvanje pukovnika i radio je u NKVD-u. Sahranjen je uz sve vojne počasti. U testamentu je tražio da njegovo oružje, iz kojeg je pucao na carsku porodicu, poklone Hruščovu.
Mitraljezac Aleksej Kabanov je bio te noći u podrumu trgovačke kuće. Posle građanskog rata radio je u NKVD-u. Bio je penzioner i za svoje usluge je primao dodatan novac. Medvedev-Kudrin je imao isto zvanje.
Pavle Medvedjev je živeo samo godinu dana posle streljanja carske porodice. Uhapsili su ga „beli“ i umro je od tifusa u tamnici. Sam je odao da je jedan od ubica. U početku je radio u bolnici i pomagao medicinskim sestrama, jednoj od njih je otvorio dušu, a ona je ispričala njegovu tajnu. Nakon toga je uhapšen. Negirao je direktno učešće i tvrdio da je bio u dvorištu kuće kada se desilo ubistvo.
Stepan Vaganov je bio pomoćnik i prijatelj Jermakova. Nije uspeo da pobegne iz grada kada su stigli „beli“. Sakrio se u podrumu kuće, gde su ga pronašli i ubili.
Nijedan član streljačkog voda nije ostavio svetao trag u istoriji. Ta krvava noć postala je glavni događaj u njihovim životima, zbog čega su pravdali sebe, tražili pomoć od države i smatrali sebe vladarima sudbine čitavog naroda.
