Očuvanje teritorijalnog integriteta Ukrajine i dalje je teoretski moguće i određeno je Minskim sporazumima. Ukrajina, čije se postojanje još uvek uzima u obzir, nedvosmisleno treba da bude neutralna i savezna (konfederalna), treba da odustane kako od unutrašnje, tako i spoljne rusofobije. Taj program do određene mere podseća na sudbinu posleratne Nemačke, što nije slučajno.
Predsednik Rusije Vladimir Putin formulisao je tri zabrane koje definišu nemoguće za Ukrajinu:
-nećemo dozvoliti da se ukrajinski deo Donbasa na silu uguši;
-u slučaju ofanzive, nominalna država Ukrajina će biti likvidirana;
- Zapad ne može koristiti nijednu od formalno nezavisnih „republika“, koje su se otcepile od Rusije prilikom raspada SSSR, ne samo Ukrajinu, za nanošenje štete Rusiji;
Danas Ukrajina ne poštuje Minske sporazume, ali ne odlučuje ni da se povuče iz njih. Naravno, ukrajinska ofanziva na Donbas značiće nepovratno povlačenje Ukrajine iz Minskih sporazuma, a samim tim i faktičko odustajanje od teritorijalnog integriteta.
Osim ukrajinskog pitanja, u tom slučaju će se rešavati i pitanje zaštite ruskih državljana. Ta okolnost nema nikakve veze sa Minskim sporazumima i Rusija će delovati u okviru sopstvenog suvereniteta, ne osvrćući se na diplomatiju.
Nacistički mehanizam agresije
Međutim, ruska strana opravdano primećuje opasnost koja dolazi od Ukrajine ne samo za državljane Rusije koji se nalaze u ukrajinskom Donbasu, nego i pretnju za ruske teritorije koje graniče sa Ukrajinom. Ta pretnja jasno proističe ne samo iz direktnih izjava predstavnika ukrajinskog rukovodstva, nego i iz vrste ukrajinske militarizacije, koja je zasnovana na specifično nacističkim mehanizmima agresije. Pritom, fašistički način sprovođenja faktičke diktature u Ukrajini se koristi za mobilizaciju stanovništva ne samo u svrhu sprovođenja unutrašnjih reformi (gušenje ruskog jezika, prodaja zemlje i slično), nego i za veliku spoljnu agresiju.
Zbog toga jasno moramo znati razlike između fašizma i nacizma koji zahteva od celokupnog stanovništva fašističke diktature da prihvati kompleks rasne superiornosti i da je praktično realizuje u „narodnom“ ratu protiv drugih naroda. Likvidacija takvog nacističkog društva zahteva ne samo uklanjanje vrha njegovog rukovodstva, nego i čišćenje samog naroda od nacističkog uticaja i uvlačenja u nacističku ideologiju i praksu.
Upravo takav slučaj predstavlja Ukrajina koja je položila masovnu nacističku zakletvu kroz naizgled prijatan politički vektor „stremljenja u Evropu“, u kontekstu koga se „evropsko“ nedvosmisleno tumači kao znak rasne superiornosti.
Teror vlasti i ukrajinski nacizam
U stvari, ne dovodi se u pitanje fašistička priroda socijalne organizacije stanovništva u Ukrajini. Vlast je odavno izgubila vezu sa zakonom i ustavom. Jasno je da nijedan stanovnik Ukrajine ili osoba koja se našla na njenoj teritoriji ne može računati na ustavnu zaštitu. Vlast se sprovodi terorom, odnosno zastrašivanjem neistomišljenika koje sprovode brojne nacionalističke oružane formacije koje sistematski podržava Ministarstvo unutrašnjih poslova Ukrajine.
Ukrajinska represivna država koristi mnogobrojne „eskadrone smrti“ kao što su „Azov“, „Desni sektor“, bataljon „Tornado“. Represivni sudski sistem u Ukrajini ignoriše zločine nacionalističkih terorista i podiže lažne optužbe protiv njihovih protivnika.
Sprovodi se sistematsko veličanje nacizma i praktikuje se antisemitizam, i to ne samo u formi rituala, nego i uključivanjem biografija nacističkih ratnih zločinaca i njihovih verzija istorijskih događaja u obavezne obrazovne programe, kulturnu politiku, sadržaj medija.
Televizije se zatvaraju nezakonitim naređenjima predsednika Ukrajine uz „organizacionu podršku“ terorističkih grupa. Novinari se hapse i drže u zatvorima zbog izmišljenih optužbi ( na primer, Kiril Višinski).
Dakle, nacizam je najviši stepen fašizma, a ukrajinski fašizam je dobio nacistički razvoj kroz sedmogodišnji rat u Donbasu i pripremom za rat protiv Rusije, koji je potreban SAD, ali koji se potpuno uklapa u ideologiju vladajuće ukrajinske elite.
Ukrajinski nacizam ratuje u Donbasu protiv ruskog naroda koji živi na teritoriji Ukrajine. Ukrajinske formacije ubijaju ne samo vojnike sa oružjem u rukama, nego i sve civile bez razlike, uključujući žene, decu, starije. Time je jasno definisan cilj – potpuno fizičko čišćenje teritorije od Rusa u Donbasu.
Ukrajinska rasna doktrina
Rasna doktrina je srce rasizma i ona potkrepljuje izmišljeno „pravo“ na neograničeno nasilje predstavnika odvojene etničke zajednice protiv bilo kojih drugih zajednica, od pojedinih grupa do naroda.
U tom pogledu, ukrajinska rasna doktrina ni na koji način ne zaostaje za rasnom doktrinom Gobino – Rozenberg – Hitler, koja je predviđala genocid ne samo nad Jevrejima i Romima, nego i Rusima i drugim slovenskim narodima, pretvarajući preživele u doživotne robove.
Nakon odustajanja od ustavnog načina funkcionisanja državne administracije usled prevrata u februaru-martu 2014. godine ukrajinska rasna doktrina je jedina osnova za centralnu vlast u Kijevu, kao i za upotrebu Oružanih snaga i terorističkih formacija protiv ruskog stanovništva u Donjeckoj i Luganskoj oblasti.
Za sedam godina rata koji su započeli, ukrajinski nacizam je počinio gotovo čitav niz zločina koje je kvalifikovao i osudio Međunarodni tribunal u Nirnbergu i Nirnberška suđenja od 1946. do 1949. godine.
Ukrajinski nacizam ne samo da je proglasio Ukrajinu za neprijatelja Rusije, nego je i otkrio i svoje „teritorijalne apetite“ prema Kubanju, ruskom Donbasu i drugim ruskim regionima. Pritom se ne krije da će u ratu protiv Rusije Ukrajina koristiti navodni faktor unutrašnje političke nestabilnosti u Rusiji. Sama činjenica strateške kalkulacije te vrste ukazuje na stvarnu nameru koju rusko rukovodstvo ozbiljno shvata.
U slučaju napada na Donbas, neće biti dovoljno da se protiv Ukrajine upotrebe metode primoravanja na mir, slične operacijama protiv Oružanih snaga Gruzije 2008. godine. Gruzijsko društvo, vođeno nacionalističkim motivima, 2008. godine ipak nije bilo prošlo proces nacifikacije, kao što je slučaj u Ukrajini. Ulogu nacističke partije u Ukrajini igraju imigranti iz zapadnih unijatskih provincija, koji su prodrli u sve sisteme politike, obrazovanja, kulture i oružanih snaga i koji su, prema različitim procenama, povukli za sobom do 40 odsto, a možda i više stanovnika Ukrajine.
Osim opširnog političkog rada na nacifikaciji, koji se dosledno sprovodio nakon prevrata 2014. godine, ukrajinska nacifikacija se pripremala strateški, dosledno i tokom čitavog perioda ukrajinske nezavisnosti na ideološkom nivou, kroz odgovarajuću promenu obrazovnog, kulturnog sadržaja i socijalne politike. Danas su nacifikovane gotovo sve ukrajinske političke stranke, širok spektar javnih organizacija, mediji.
Denacifikacija Ukrajine
U savremenoj ukrajinskoj verziji, specifičnost denacifikacije u velikoj meri trebalo bi da bude određena „amorfnom“ prirodom nacifikacije koja je sprovedena u periodu 1991-2021. godine.
Svi koji su dobrovoljno učestvovali u takozvanoj antiterorističkoj operaciji u Donbasu, svi koji su je javno podržavali i opravdavali njeno sprovođenje trebalo bi da budu kažnjeni i trebalo bi da budu uklonjeni sa državnih, političkih, pravnih i obrazovnih funkcija. Iz obrazovnih programa i kulturne politike trebalo bi da se zaplene svi materijali koji se kvalifikuju kao elemenat rasne doktrine na osnovu navodne superiornosti, namernog izvrtanja istorijskih činjenica, nedopustivost ocena u duhu neprijateljstva, vređanja, ponižavanja i mržnje.
Potrebno je zabraniti ili raspustiti sve organizacije koje su na bilo koji način učestvovale u vojnoj agresiji, propagandi i promovisanju ukrajinskog nacizma.
Rusija, kao zemlja i narod koji su fatalno stradali od nacističke agresije, može izvršiti denacifikaciju Ukrajine u okviru svoje vojne jurisdikcije (vojnog suda), ne pribegavajući institucijama međunarodnog pravosuđa.
