Kada je, sredinom februara, posle najave još jednog novog kruga sankcija Evropske unije Rusiji, Lavrov upozorio da će doći do potpunog prekida njihovih odnosa, i pritom napomenuo da Rusija „ne želi da se izoluje od globalnog života“, ali da „mora da bude spremna na to. Ako želite mir, pripremajte se za rat“, izazvao je burnu reakciju svojih kolega iz vodećih članica Evropske unije.
Oni su, preneo je tada „Rojters“, reči ministra inostranih poslova Ruske Federacije nazvali „uznemirujućim i neshvatljivim“.
Konstantna degradacija
Nasuprot tome, mesec i po dana kasnije, u televizijskom razgovoru s Vjačeslavom Nikonovim — unukom Staljinovog ministra spoljnih poslova Vjačeslava Molotova — i Dmitrijem Sajmsom, predsednikom Centra za nacionalni interes iz Vašingtona, Sergej Lavrov ne ostavlja utisak čoveka koji je imalo uznemiren onako neshvatljivim razvojem događaja; naprotiv, deluje da je pomiren sa baš takvom sudbinom i, štaviše, obodren u maniru nekoga ko je konačno prozreo trikove opsenara koji ga je predugo obmanjivao i sad tačno zna šta mu je činiti.
Te se i zato ne smeju, kao izraz nediplomatskog preterivanja ili čak straha u kome su velike oči, relativizovati ili zanemariti upozorenja Sergeja Lavrova o „konstantnoj degradaciji infrastrukture odvraćanja u vojno-političkoj i strateškoj sferi“, i o „sramnoj i neprihvatljivoj retorici“ predsednika SAD Džozefa Bajdena i njegovih saradnika s kojima se „teško može ozbiljno razgovarati“. A pritom je „sve i mnogo ozbiljnije od puke retorike“.
A opet, opomenuće šef ruske diplomatije, sa upadljivom dozom samouverenosti ali bez razmetljivog busanja u grudi, „šta još mogu da nam urade? Koliko dobro oni uopšte poznaju istoriju?“. Politika pritiska na Rusiju, koja je otpočela još u vreme Baraka Obame i koju je Donald Tramp pokušao da promeni „ali mu nije bilo dozvoljeno da to učini“, naglasio je Lavrov, „nema šanse da uspe“.
Gazda se vratio
Otprilike je tolika, prema njegovoj proceni, i verovatnoća da će Evropska unija u odnosima s Rusijom početi da gleda svoja posla umesto da postupa u skladu s tuđim, to jest, američkim strateškim interesima.
Pa zato Sergej Lavrov, s prezirom koji nije ni pokušao da sakrije, ukazuje da su ovi NATO saveznici „jasno odahnuli sa zadovoljstvom kada je Bajdenova administracija zamenila Donalda Trampa. Svi su bili srećno što ponovo imaju nekoga da im kaže šta da rade.
Emanuel Makron još povremeno uzaludno pokušava da spomene inicijativu o strateškoj autonomiji Evropske unije, ali niko drugi u Evropi ne želi čak ni da razgovara o tome. Gotovo je, gazda se vratio... Bez presedana su izjave načinjene tokom nedavnog virtuelnog samita EU sa Džoom Bajdenom. Ne sećam se da sam ikada ranije čuo takva zaklinjanja u vernost... Ako je Evropska unija izabrala da igra ne-samostalnu ulogu u međunarodnoj areni, to je njeno pravo. Mi ništa ne možemo da učinimo povodom toga... Nećemo da kucamo na zaključana vrata“.
Rusija i Kina
Tim pre što se na drugom kraju sveta nalaze vrata koja su širom otvorena za saradnju na ravnopravnim osnovama. „Naš odnos s Kinom“, objasnio je Lavrov, „potpuno je drugačiji od tradicionalnog vojnog saveza... To nam i nije cilj. U izvesnom smislu, imamo čak i bližu vezu“.
A „oni koji se Kini i Rusiji obraćaju bez dužnog poštovanja, ili nas gledaju s visine ili nas vređaju, samo su bezvredni političari i stratezi“, napomenuo je Lavrov, i podsetio da se „svi sećaju reči Henrija Kisindžera da Sjedinjene Države treba da imaju odnose s Kinom koji su bolji od odnosa između Kine i Rusije, i obrnuto... Mnogi sad ocenjuju da su Sjedinjene Države počinile ogromnu stratešku grešku istovremenim nastupom protiv Rusije i Kine, čime su katalizovale njihovo zbližavanje“.
Dijalog na ravnopravnim osnovama
Znači li to da je Rusija, barem za dogledno vreme, odustala od ideje popravljanja odnosa sa Zapadom? Koliko su zapravo duboki, i kojem cilju treba da posluže, odnosi Rusije i Kine? I zašto je Sergej Lavrov svoj intervju „Prvom kanalu“, u kome je precizno opisao ruski pogled na apsurdno opasnu igru šibicama u današnjem svetu, okončao ocenom da Sjedinjene Države samo jedna odluka deli od situacije kakva je bila u Sovjetskom Savezu?
Ovo su pitanja o kojima su u „Novom Sputnjik poretku“ govorili dopisnik „Večernjih novosti“ iz Moskve Branko Vlahović i urednik u „Politici“ Bojan Bilbija.
„Iako ne zatvara vrata dijalogu, Rusija neće da kleči i da moli Zapad da poprave odnose“, tumači Branko Vlahović glavnu poruku koju je uputio Sergej Lavrov. „Kao što je u više navrata i Vladimir Putin poručio — razgovor je moguć samo na ravnopravnoj osnovi, a nikako sa pozicija sile“.
Podsećajući da je ovakav stav Putin po prvi put javno izrazio još 2007. u svom čuvenom govoru na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji, Bojan Bilbija ukazuje da je, „iako neophodan, dijalog Rusije i Zapada u današnjim okolnostima potisnut u drugi plan. A sve više brige izaziva mogućnost da dođe do sukoba negde na širokom prostoru od Balkana do Baltika, preko Kavkaza, Ukrajine... I sve to uz konstantno narastanje tenzija i propagandu koja ih dodatno podstiče“.
„Postoji jedna ružna inercija u američkom ponašanju. Oni nikako da se osveste i da shvate da sa današnjom Rusijom ne mogu da komuniciraju kao što su navikli tokom devedesetih godina. Lavrov im je to sad i otvoreno rekao, i upravo taj ton kojim im se obraća, uz poruku da ne računaju na bilo kakvo popuštanje, i predstavlja glavnu novost u odnosu Moskve prema Vašingtonu“, napominje Branko Vlahović.
Upozorenje Americi
Amerikanci pokušavaju da zaustave „geopolitički točak“ nad kojim gube kontrolu, ukazuje Bilbija, i u tom kontekstu povezuje pitanja mogućeg obnavljanja sukoba u Ukrajini i dovršetka izgradnje gasovoda „Severni tok 2“: „Ideja se sastoji u tome da se podstaknu sukobi u Ukrajini, što bi onda bilo iskorišćeno kao razlog za odustajanje od 'Severnog toka 2' i, posledično, za razdvajanje članica EU i Rusije na duži vremenski period“.
S druge strane, uveren je Branko Vlahović, „rata neće biti“, i za tu prognozu nudi razložno opravdanje: „Amerikanci su navikli samo da ratuju sa mnogo slabijima od sebe. A Rusija im je, sa svojom vojnom silom, ne samo ravnopravna, već je u mnogim aspektima postala i superiornija“.
Te i zato, pored faktora kao što je produbljivanje sveobuhvatne saradnje Rusije i Kine, zaključuje Bojan Bilbija, „i Henri Kisindžer i drugi zagovornici realpolitike u međunarodnim odnosima i upozoravaju Ameriku da odustane od pokušaja da se Rusiji obraća s pozicije sile jer to ni do čega dobrog neće dovesti. Zato su i pozvali Bajdena da sagleda realne američke interese, jer će se nastavak konfrontativnog pristupa na kraju loše završiti po samu Ameriku. Bajden je, međutim, odlučio da njihov savet ne posluša...“
Pročitajte još:
