Pregovori Kine i Irana su se odvijali u kontekstu zaoštravanja odnosa između ovih zemalja i Sjedinjenih Država, pa je ministar spoljnih poslova Kine Vang Ji izjavio da kineska strana nastavlja da se protivi jačanju spoljnog pritiska na Iran putem jednostranih sankcija. Pored toga, prema njegovim rečima, Peking „čvrsto podržava Teheran u njegovoj težnji da odbrani državni suverenitet“.
Stručnjak za Bliski istok i direktor informaciono-analitičkog centra „Bliski istok-Kavkaz“ Stanislav Tarasov kaže za Sputnjik da se konture takozvane blok politike uz učešće ne samo Irana, već i Turske, a to su dve zemlje na koje Kina računa, još uvek formiraju. On objašnjava da se najpre postavlja ekonomska osnova koja će se i dalje učvršćivati, dok će se ideološka geopolitička nadgradnja tek stvarati.
„Činjenica je da je Kina kada je reč o odnosu sa zemljama Bliskog istoka, vodila vrlo delikatnu politiku, nije nametala nijednu svoju dogmu, nije se mešala ni u kakve sukobe, razvijala je ekonomsku saradnju, sprovodila svoje ozbiljne projekte, kao što je globalni politički projekat „Jedan pojas — jedan put“. Detalji potpisanog kinesko-iranskog sporazuma su nepoznati, ali sama činjenica da je reč o dugoročnom sporazumu ukazuje na to da i Kina i Iran više ne gaje nadu da će stupiti u kontakt sa Zapadom, jer je Bajdenov dolazak na vlast rađao izvesnu nadu da će se SAD vratiti nuklearnom sporazumu, da će sankcije biti ukinute i tako dalje“, kaže Tarasov.
On podseća da je Iran zemlja koja je vrlo bogata prirodnim resursima i ukoliko se sankcije ukinu, Iran bi vrlo brzo mogao postati centar moći na Bliskom istoku koji bi mogao da parira Turskoj. On takođe ističe da je Turska oportunista, ona ne zazire od kineskih investicija, dobija kredite, a Kina joj pomaže.
„Kina, donedavno, nije ukazivala na svoje geopolitičke interese. Ali tokom posete Vang Jia brojnim zemljama na Bliskom istoku, Kina je počela da govori o pet principa za regulisanje situacije na Bliskom istoku, uključujući i palestinsko-izraelsko regulisanje. Ovo je prvi put u posleratnom periodu kada Kina počinje da ističe sebe kao hegemona s pretenzijama upućenim glavnom hegemonskom igraču u ovom regionu. Ona počinje da traži modele ekonomske interakcije koji bi odgovarali upravo hegemonskoj strukturi. A ako Iran, čiji je položaj dosta povoljniji, pristane na saradnju, onda ispada da Peking „kroti“ Erdogana“, naglašava Stanislav Tarasov.
Rukovodilac programa „Rusija u Azijsko-tihookeanskom regionu“ Moskovskog Karnegi centra Aleksandar Gabujev smatra da sporazum Kine i Irana, pre svega, ima ekonomsku pozadinu.
„Iran je pod sankcijama i važno mu je da ima izvore valute i spoljnog ekonomskog partnera. Kina je spremna da gradi infrastrukturu u Iranu i pomogne mu da sarađuje sa svetskom ekonomijom, pre svega kineskom kroz juan“, kaže Gabujev.
Uticaj Vašingtona na Bliskom istoku oslabio
Stanislav Tarasov skreće pažnju na to da je uticaj Vašingtona na Bliskom istoku zasigurno oslabio. On navodi da je američko vojno prisustvo postojalo i još delimično postoji, ali nema pobeda.
„Kao primer imamo 2001. godinu i Avganistan u koji su Amerikanci ušli i nikako ne mogu da izađu, a zemlja je u rasulu. Centralna vlada ne kontroliše teritoriju zemlje, veći uticaj imaju talibani. Amerikanci su se protiv njih borili, a sada su prinuđeni da eksperimentišu s njima i potpisuju sporazume. Sledeći primer je 2003. godina i Irak, gde su takođe prisustvovali Amerikanci i njihovi saveznici. Irak je takođe potpuno uništen“, kaže ekspert.
Pročitajte još:
