Peterburg je bio više od dvesta godina prestonica Ruske imperije, a pre tačno 103 godine Moskvi je konačno predao taj status.
Dve prestonice se veoma razlikuju od drugih gradova Rusije, ali i među sobom. Moskva je megapolis, a gotovo petnaest miliona stanovnika, Peterburg, u odnosu na nju, mali grad, sa samo šest miliona. U Moskvi se žuri, juri, radi... ima se utisak da nikad ne staje, Peterburg deluje mirno, udobno, prijatno... I jedan i drugi su gradovi na rekama s bezbroj mostova, sa stotinama pozorišta, muzeja, crkava...
U narodnim poslovicama - Moskva je glava, Peterburg - srce, ili Piter se ženi, a Moskva se udaje. I jedan idrugi su opevali i opisali i najveći ruski pisci.
„Volim te, tvorevino Petra“, pevao je Puškin. A u „Evgeniju Onjeginu“ opisao ga je kao grad balova i maskenbalova, pozorišta, restorana, mondenskih večeri, a život u njemu, kao u „vihoru svetlosti“. I o Moskvi, u kojoj se rodio i u nekoliko navrata živeo, u kojoj se oženio, pisao je oduševljeno. Moskva mu se odužila sa čak 11 spomenika.
Peterburg je grad Brodskog i Ane Ahmatove, Moskva - grad Cvetajeve i Mandeljštama.
Moskva je, reći će neko - velika i raskošna robna kuća, Peterburg prijatna, svetla, omiljena prodavnica u komšiluku.
Baš takvi kakvi su, različiti a svaki poseban i izuzetan, jedan zvanična, drugi nezvanična predstonica, Moskva i Peterburg se dopunjuju i čine Rusiju posebnom, zemljom bogate kulture, istorije i tradicije.
Prenos prestonice inicirala je nova boljševička Vlada iz niza socijalnih i geopolitičkih razloga, tesno međusobno isprepletenih.
Dogodilo se to godinu dana nakon što je car Nikolaj Drugi abdicirao u svoje ime i ime svog sina, i samo nekoliko meseci nakon Oktobarske revolucije. Odluka je uveliko bila uslovljena time što Moskva ima bolje odbrambene predispozicije od pređašnje prestonice – Petrograda, čiji je položaj sa stanovišta vojne i spoljnopolitičke bezbednosti postao nesiguran. Grad se praktično nalazi na krajnjoj granici Rusije i postojala je pretnja od nemačkog napada na Petrograd. Za razliku od Moskve, smeštene duboko u kontinentu Rusije, Petrograd je bio mnogo ranjiviji, jer je mogao biti napadnut i sa Baltičkog mora. Pored toga, postojala je velika mogućnost kontrarevolucionarnog pokreta.
Odluku o premeštanju glavnog grada donelo je Veće narodnih komesara 26. februara 1918. Pre svega, evakuisane su hartije od vrednosti, zlatne rezerve i strane ambasade. Pripreme su se obavljale u tajnosti, jer se boljševička vlada plašila kako mogućih bombaških napada, tako i panike građana.
Vladin voz je krenuo iz Petrograda 10. marta i stigao je u Moskvu sledećeg dana. Iz bezbednosnih razloga, svetla su bila isključena, a na prozorima su bile navučene zavese. Štampa je izveštavala da je tim vozom stiglo i mnogo naoružanih vojnika, a da su u vagonu prve klase bili predstavnici centralne sovjetske vlade. Zajedno sa Vladimirom Lenjinom, stigli su i revolucionar Grigorij Zinovjev i šef Saveta narodnih komesara Vladimir Bonč-Brujevič, za koga kažu da je organizovao prebacivanje Vlade.
Istog dana, Lav Trocki je objavio da je novo rukovodstvo otišlo u Moskvu na Sveruski kongres sovjeta i da se sa sigurnošću može reći da će biti doneta odluka o prenosu prestonice.
Na tom kongresu, održanom 16. marta 1918. godine, i zvanično je izdat dekret o privremenom premeštanju prestonice iz Petrograda u Moskvu.
Uprkos činjenici da je to bilo privremeno rešenje, Moskva je zadržala taj status do danas. Od 1922. do 1991. godine bila je glavni grad Sovjetskog Saveza, a potom i Rusije i njen politički, kulturni, naučni, privredni, trgovački i turistički centar.
Pre toga, u drugoj polovini 13. veka, za vreme kneza moskovskog Danila Aleksandroviča, najmlađeg sina Aleksandra Nevskog, Moskva je već bila centar nezavisne kneževine.
Nakon što je Ivan Četvrti, poznat i kao Ivan Grozni 1547. godine dobio titulu cara i Moskva je postala prestonica Ruskog carstva i taj status je imala sve do 1712. godine, kada je voljom cara Petra Prvog glavni grad prenet u tek osnovani grad Sankt-Peterburg, koji je čak 206 godina nosio tu titulu.
„Propadanje Moskve neizbežna je posledica uspona Sankt Peterburga. Dva glavna grada ne mogu jednako cvetati u istoj državi, kao što dva srca ne postoje u ljudskom telu“. I danas se mnogi spore oko ovih Puškinovih reči i pitaju se da li one i u kojoj meri određuju savremeno razumevanje dve ruske prestonice kao konkurentskih gradova.
Pročitajte još:
