„Aleksandar od Jugoslavije“ – mnoge razočarao poput Nemanjića
Seriju „Aleksandar od Jugoslavije“, prema istoimenom romanu Vuka Draškovića, režirao je Zdravko Šotra. Široka publika bila je u prilici da pogleda dve od petnaest epizoda, koje su bile dovoljan povod za burne polemike.
Ima onih koji i roman i u seriju hvale, pre svega zbog mogućnosti da „popune rupe“ u znanju iz istorije, ali je još više onih koji je osporavaju upravo zbog istorijskog sadržaja, odnosno netačnosti i nedoslednosti.
Šta kažu obični gledaoci?
Možemo i ne moramo se slagati s vizijom Draškovića o ulozi kralja Aleksandra u srpskoj istoriji - to je, uostalom, tema koja ne može biti ni iscrpljena, niti zatvorena jednim novinskim tekstom, romanom, serijom ili filmom.
Ono o čemu kao obični gledaoci možemo da razgovaramo jeste koliko nam serije poput „Aleksandra od Jugoslavije“, mogu zadržati pažnju, pobuditi emocije, podići moral i koliko uz njih možemo razumeti svoju prošlost, jer su one namenjene upravo nama.
Pre nekoliko godina bili smo svedoci neslavne sudbine serijala „Nemanjići - rađanje kraljevine“, emitovanog na RTS-u, koji je, umesto da nam približi najslavniju srpsku vladarsku dinastiju, izazvao uglavnom čuđenje, zgražavanje i negodovanje. Mnogi sada tvrde da bi sličnu sudbinu mogla da doživi i serija o kralju Aleksandru.
„Glavni problem ove serije jeste u tome što ne drži pažnju gledalaca. Pored istorijske neutemeljenosti, koja je manje važna, iako ne i sasvim nevažna, ona je loše zamišljena, loše vođena i loše izvedena. Glavni glumac (Ljubomir Bulajić) nije dobro odabran, naprosto nije upućen u ono što radi. Glavni glumac mora da pleni gledaoce da bi mu oni poverovali. Ovde to nije slučaj“, ocenjuje u razgovoru za Sputnjik filmski kritičar Božidar Zečević.
Kralj Aleksandar Karađorđević je, ističe naš sagovornik, važna ličnost iz srpske istorije, vrlo kompleksna i bogata, čime nudi mnogo više mogućnosti za umetnički prikaz i analizu nego što je to u seriji iskorišćeno.
„Nije iskorišćena mogućnost da se Aleksandar prikaže kao dramski lik, a kamoli kao dramski heroj. Dramski heroj mora imati harizmu, a u seriji je nema? Kakav god tekst da izgovara tekst, taj tekst se odbija od zidove“, kaže Zečević.
Dvodimenzionalni srpski vladari
Sličnog je mišljenja i istoričar Čedomir Antić, koji dvodimenzionalnost glavnog junaka serije „Aleksandar od Jugoslavije“ objašnjava sa stanovišta istorijske nauke.
„Autori su imali potrebu da izmaštaju nekog novog Aleksandra od Jugoslavije, a ovo je reakcija na decenije omalovažavanja i potiskivanja tog čoveka. Decenijama su ga ne samo komunisti nego i nama susedni narodi predstavljali kao autoritarnog tipa, profašistu, čoveka ograničenih sposobnosti. A on je bio jedan od naših najsposobnijih vladara u proteklih 200 godina. Uz kralja Petra i najuspešniji. Bio je, međutim, i složena ličnost, uskogrud i tvrd čovek, koji je stasao u jednom od centara ruskog konzervativizma, u Paževskom korpusu, čovek koji se borio za vlast, koji je, s jedne strane, bio junak, odricao se, a s druge strane, čovek koji je rođenog brata lišio nasledstva“, ističe Čedomir Antić.
Naš sagovornik kaže da bi, kao istoričar, voleo da neko od umetnika kralja Aleksandra prikaže kao čoveka suprotnosti.
„Voleo bih da ga prikažu kao čoveka koji je, s jedne strane, bio jedan od najvećih darodavaca u Srbiji 20. veka, a s druge strane, kao čoveka koji je sve imanje stekao tokom 12 godina vlasti, ili kao čoveka koji je imao vanbračnu decu pre nego što se oženio; kao čoveka koji je bio hrabar, koji je prešao preko Albanije, koji je, kada je došao u zemlju, u početku živeo prilično skromno, ali i kao čoveka koji bi, da nije bilo Broza, bio vladar koji je imao najskuplji dvor. To je čovek koji je u prvo vreme insistirao na tome da se održi parlamentalizam, a onda se, pošto je stasao u jednom drugom svetu, ne u srpskoj narodnoj skupštini, nego u carskoj Rusiji, okrenuo vojsci. Kako je to na njega uticalo? To su složeni procesi“, ističe Čedomir Antić uz ironičnu opasku da se ne mogu na isti način snimati serije poput „Ranjenog orla“ i „Aleksandra od Jugoslavije“.
Pojednostavljeni i Petar i Aleksandar
Upoređujući seriju o kralju Aleksandru s filmom „Kralj Petar“ Lazara Ristovskog, Čedomir Antić ističe da su u oba slučaja vladari predstavljeni suviše pojednostavljeno, odnosno idealizovano.
„Kralj Petar je imao mnoge mane, a neke od njih su ga upravo preporučile da bude naš najbolji vladar u novom veku. To je paradoks oko kojeg je trebalo praviti umetničko delo, a on je ovako ispao najveći borac, najveći humanista, najveći strateg i pregovarač. Nešto slično je i u seriji o Aleksandru Karađorđeviću. Ako prva epizoda počne divljenjem naroda kralju Aleksandru, to prosto ne odgovara istini. Srbi su bili podeljeni onda, kao i sada oko toga“, ističe Antić.
Televizijska istorija – neuka, nevešta i rutinska
I Zečević filmove i serije koje se bave temama iz srpske istorije, poput „Nemanjića“ i „Kralja Petra“, ocenjuje kao veliki promašaj i razočarenje, jer su napravljeni „neuko, nevešto i rutinski“.
„One pate gotovo od istih bolesti, nedostataka i mana koje se ponavljaju. Za mnoge naše reditelje serije su način da uzmu dobar honorar, posao se otaljava, obavlja se tako da svi budu zadovoljni, a da potom odmah beže u drugu seriju, na drugi posao. Televizija je postala jedna bezlična fabrika koja proizvodi robu, a jedini uslov je da se to na vreme završi, isporuči i upakuje, kaže Zečević.
Šta želi Aleksandar od Jugoslavije?
Pored umetničkog aspekta, serija „Aleksandar od Jugoslavije“ pokrenula je polemike o ideološkoj osnovi na kojoj je građena. Ta rasprava je, naravno, i mnogo složenija.
Istoričar Ljubodrag Dimić u razgovoru za Sputnjik ističe da pedeset odsto tumačenja „Aleksandra od Jugoslavije“ jesu politička i ideološka sporenja zasnovana na tome da je Jugoslavija bila mrtvorođenče, fatalna greška srpskih političara.
„Ima, međutim, i onih koji smatraju da je to bilo jedino rešenje. Ta dva ideološka fronta oko Jugoslavije se lome od 1918. do danas, iako te države nema 20 godina. Malo je ko tu spreman da kaže da je Jugoslavija bila velika država, veliki prostor, da su glave koje su je osmišljavale bile male, da su ti apetiti i te oči bile do te mere buljave i gramzive, da stomak nije mogao da svari ni taj prostor jugoslovenske države, ni kulturne, ni verske, ni jezičke razlike, da je za sve to bila potrebna pamet koje nije bilo“, kaže Ljubodrag Dimić.
Povezujući umetnički i ideološki aspekt „Aleksandra od Jugoslavije“, Zečević ocenjuje da gledaocima nije sasvim jasno šta želi glavni junak, šta je njegov pokretač i njegova glavna tema.
„On, po Vuku Draškoviću, i po ovoj seriji, hoće da ubedi ceo svet da je Jugoslavija prava ideja, da njegova životna ideja treba da bude ideja cele jedne nacije, pre svega srpske, koja u tom trenutku dobija težak rat. A onda treba da ubedi nacije koje su u tom ratu učestvovale s drugih strana da stvaraju zajedničku državu. Ljudima koji nisu živeli zajedno, koji, osim slovenskog porekla, i to dalekog, nemaju nikakve druge zajedničke tradicije i motive, koji su kulturno i etički potpuno različiti, sama ideja Jugoslavije nije tada delovala ozbiljno i moguće. I vrlo brzo se ispostavila kao neozbiljna i nemoguća“.
Jugoslavija kao ideja
Antić ukazuje na to da jugoslovenstvo u vreme kralja Aleksandra treba razlikovati od onog koje se javilo posle 1945. godine.
„To jugoslovenstvo nije samo Aleksandrova ideja. Ono je mnogo više vezano za srpske tradicije. Tada to nije bio izbor između Jugoslavije i Velike Srbije, nego izbor između federalno-konfederativne Jugoslavije, u kojoj bismo mi prihvatili da drugi narodi dobiju nekakvu autonomiju, a da naš, srpski narod bude u sastavu tih autonomija, ili da napravimo jugoslovensku državu koja je zapravo neka vrsta proširene Srbije““, objašnjava Antić.
Umetnička sloboda u tumačenju istorije
Iz ideoloških polemika koje je pokrenula serija „Aleksandar od Jugoslavije“ proističe još jedno pitanje, a to je koliko umetnik ima pravo da istorijske događaje tumači na svoj način, odnosno, gde je granica između činjenica i imaginacije koja se ne prelazi.
„Nema odgovora na to pitanje. Umetnik ima pravo da menja stvarnost. Uzmite za primer Šekspira, on ne da je menjao istorijske događaje nego je pravio potpuno nove sadržaje od istorijskih pričica koje su mu jedva i bile poznate. Umetnik može činiti šta mu je volja, ali ipak ne može tvrditi da je Napoleon pobedio kod Vaterloa, ili da je Hitler pobedio u Drugom svetskom ratu“, kategoričan je Zečević.
