Poređenja radi, istovetno smanjenje nastalo izbegavanjem prekooekanskih letova je 2,8 tona, dok „život bez automobila“ iznosi 2,4 tona po osobi. Ne treba se iznenaditi ako ovaj podatak bude češće korišćen. Uostalom, Ejmi Fleming pominje (članak u „Gardijanu“ iz 2018. godine) stav sagovornice koja je „oduvek znala da ne želi decu“, a sve zbog zaštite životne sredine (for environmental reasons)!
Podržati jasno iskazanu težnju (u čemu prednjači EU) ka promovisanju ekološki prihvatljive politike i „zelene diplomatije“, deluje sasvim u redu. Ko bi normalan bio protiv toga? Međutim, kao i po nekim drugim temama, otvara se pitanje: da li je ovakav pristup cilj ili sredstvo? Ako je cilj, onda je sve na mestu. Ali, šta ako je to sredstvo za druge ciljeve!? I priča o zaštiti ljudskih prava i sloboda krenula je sa jednim, jednostavnim obrazloženjem. Tokom decenija, pretvorila se u nešto sasvim drugo.
Ispostavilo se, u konkretnim situacijama, kako je to samo mehanizam da se oposli geopolitičko napredovanje ka civilizacijskom Istoku.
Postoje ravnopravni i ravnopravniji. Zbog prvih se eventualno reaguje saopštenjima za javnost, nekada ni toliko. Zbog drugih, vrše se agresije na suverene zemlje, mimo odluka Saveta bezbednosti UN. Može li se i ovoga puta desiti da sve što nije „eko–frendli“ ispada iz okvira politički korektnog!? Pa tako i višečlane porodice, u perspektivi čak i porodice kao takve. Da li će se ići dotle?
Zelena politika protiv porodice
Imajući u vidu prethodna iskustva, možda je već i počelo. Zato je neophodno stalno nametati teme koje predstavljaju (realnu ili nerealnu, sve je teže razlučiti) pretnju čovečanstvu, imaju univerzalne vrednosti, razumljive su svima, ma gde i kako živeli. Nametanje se odvija fazno, kroz već spremljene konstrukcije. Razvrstavanje na dozvoljeno i nedozvoljeno u skladu sa potrebom spašavanja planete jedna je od njih.
Otuda i predstavljanje odricanja od roditeljstva kao društveno prihvatljivog, posvećenog opštoj koristi. Šta će nam deca ako izgubimo planetu? To je vrhunac „eko–frendli“ politike, samim tim i socijalno odgovornog ponašanja.
Za tu svrhu već se pripremaju adekvatni ideološki obrasci, proglašeni za sveobuhvatne teorije, kako bi pojedinci lakše prihvatili nametnuto. Političko i uopšte društveno treba sagledavati kroz amalgame derivata feminističkih teza o intersekcionalnosti i pogleda radikalnih neoliberala kako nema pregovora o politički korektnim temama.
Sa jedne strane, nasilje i ugnjetavanje predstavljaju se kao pokretači svih procesa, a trauma kao stanje koje opredeljuje delovanje pojedinaca i grupa. Slobodan Vladušić odlično primećuje da su u javnom opštenju među najkorišćenijim formulacijama vršnjačko nasilje kada govorimo o školi i porodično nasilje kada govorimo o porodici.
Nije to više „najlepše školsko doba“, niti ljubav i unutrašnji sklad „svih srećnih porodica koje liče jedne na druge“. Kada govorimo o okruženju, sve frekventniji je okvir o nasilju nad prirodom i uništavanju Zemlje. Za rezultat, dobijamo ljude koji su „pretvoreni u pokretne traume“.
Sa druge strane, pojedinci su vlasni da biraju kako će se izjašnjavati, ali samo u odnosu na već definisanu podelu na dozvoljeno i nedozvoljeno. O ljudskim pravima i slobodama ne može se pregovarati. Naravno, šta podrazumeva taj korpus već je predodređeno. Slično može biti i kada se povede reč o očuvanju planete.
Ocrtava se linija, unapred pripremljena različitim odlukama, najčešće preporukama međunarodnih (ne)vladinih organizacija. Ono što ostane „ispod linije“, što nije u „korpusu“, o tome više nikakve rasprave ne može biti, to ostaje politički nekorektno za sva vremena. Ono „ispod linije“ vezuje se za nasilje, samim tim i za neugodne običaje koje ne treba nastavljati, atavizme, iracionalnu mitologiju.
Bitka protiv tradicionalnog društva
U takvom kontekstu i „zelena politika“ postaje sredstvo za antologijsku bitku protiv tradicionalnog društva, onakvog kakvog smo ga do sada poznavali. Ova nesretna kombinacija, po kojoj je katastrofa koja nam se sprema uzrokovana „nasilnom prirodom“ i posledičnom traumatizacijom čoveka iz tradicionalne zajednice, kao i odricanjem od običajnog zarad nekakvog (tobože!) prava na slobodni izbor unutar politički korektnog, ima za konačni cilj razgradnju postojećih društvenih obrazaca i kreiranje sasvim novih. Tako bi se uspostavljao novi poredak bez suštinske svesti o širem kolektivnom i orijentisanju na samo individualno uz prateće uže — grupno.
Ove „pokretne traume“ neće biti ni sposobne, ni zainteresovane da održavaju identitetske vertikale i veze sa širom zajednicom, što će ih automatski pretvoriti u nemoćne pred onima koji sve ovo i promovišu.
Ili, kako napominje Vladušić: „Dobijamo, ukratko, ljude koji se hvale svojom nemoći i koji su zato prinuđeni da mole za zaštitu. Koga da mole? Pa onoga ko ima moć, a to je mreža korporacija koja ih je tako i vaspitala i oblikovala, upravo zato da bi na kraju došli pred nju, klekli, i tražili zaštitu. I zaštitu će dobiti, ali ne besplatnu. Cena je pokornost“.
Prihvatiti ili čak prigrliti ovaj ideološki okvir, makar i u formi obrazloženja, znači i utabavati put ka pokoravanju. Naravno, treba brinuti o planeti, to mora biti cilj. Ali, sporna je ideološka matrica koja se nameće kako bi se to učinilo, jer ona i tu brigu posmatra samo kao sredstvo. Pre ili kasnije, dolazi se do zaključka kako je problem u tradicionalnoj zajednici, etničkoj, religijskoj, ali i u porodici, u deci čiji broj treba ograničiti. To je „eko–frendli“, društveno odgovorno, nenasilno i politički korektno.
Ono što nam se nudi, u krajnjoj liniji je ukidanje svake tradicionalne zajednice, sposobne da preživi bilo kakvo realno iskušenje. I zato se o svemu mora polemisati. Pa i o idejama koje se na prvi pogled čine najplemenitijim mogućim. Niti može biti „blanko poverenja“, niti nekritičkog prihvatanja svega što načelno „lepo zvuči“.
