Ovako pisac Željko Pržulj iz Istočnog Sarajeva, čiji je roman „Sami na svijetu“ nedavno ovenčan nagradom Centralne gradske biblioteke „Majakovski“ iz Sankt Peterburga, objašnjava kako vidi suštinu krvavog sukoba tri naroda u Bosni i Hercegovini devedesetih godina.
„Ubeđen sam da je neko odredio da se to tako mora desiti, jer nas je neko psihološki analizirao i procenio da smo skloni tome da se pobijemo između sebe“, kaže Željko Pržulj u razgovoru za Sputnjik.
Njegov roman „Sami na svijetu“, u kojem pripoveda o stradanjima u ratu u Bosni tokom devedesetih godina prošlog veka, nastavljajući time da istražuje bolne teme iz dalje i bliže prošlosti srpskog naroda na tom prostoru, nagradu biblioteke „Majakovski“ je osvojio u konkurenciji dela autora iz 25 zemalja, sa nekoliko kontinenata, zahvaljujući elektronskim glasovima čitalaca.
Roman će biti preveden na ruski jezik i izložen u biblioteci „Majakovski“, koja čitaocima nudi gotovo dva miliona naslova. Takođe, delo će biti predstavljeno čitaocima u Sankt Peterburgu.
Pržulj kaže da mu je posebno drago što je pred čitaocima koji su odlučivali o najboljoj knjizi pisanoj van ruskog govornog područja nastupio pod zastavom Republike Srpske.
Kako su braća po ulici postala krvni neprijatelji
„Sami na svijetu“ je obimno delo, koje se sastoji iz dve celine, s podnaslovima „Braća po ulici“ i „Nezaštićeni svedok“. Autor nas u priču uvodi upoznajući nas s grupom mladih ljudi iz jednog sarajevskog kvarta, koji zajedno igraju košarku, a potom odlaze na koncert „Bijelog dugmeta“. Istovremeno, lokalni političari raspravljaju o trivijalnim kadrovskim rešenjima, dok negde u svetu jedna grupa moćnika kuje planove o rasturanju Jugoslavije i uvođenju novog svetskog poretka.
„Kako se priča razvija, moji junaci, ti mladići, dele se u tri međusobno zaraćene vojske, a ja pratim njihove sudbine. Iz objektivnih razloga, najviše se bavim sudbinom onih koji su bili u srpskoj vojsci, a knjigu završavam iseljavanjem Srba iz Sarajeva posle Dejtonskog sporazuma“, objašnjava autor.
Protiv koga ratujemo?
Moramo li ratovati, zašto ratujemo i protiv koga ratujemo, pita se autor u ovom romanu.
„Ta pitanja se na području zapadno od Drine postavljaju svakih 30, 40 godina. Protiv koga ratujemo? Odgovor je, nažalost, uvek isti – protiv onih s kojima smo išli u školu i s kojima smo odrastali. Sva tri naroda koja tamo žive odlaze u rat da se brane, niko od njih ne ulazi u osvajački rat. Brane se i Srbi, i Hrvati, i Muslimani – od svih ostalih. A kad se sve to završi, ponašamo se, maltene, kao da ništa nije bilo, počinjemo ponovo neki svoj život i čekamo da prođe 30, 40 godina, da bismo ponovo ratovali...“, konstatuje autor.
Najveći protivnici rata su ratnici
Roman je zasnovan na istinitim događajima, o kojima Pržulj pripoveda iz ugla ljudi koji, kako kaže, „roman nikada neće pročitati, jer su ili izginuli, ili su učestvovali u svemu tome, pa im on nije potreban“. U građenju priče koristio je i sećanja Dobrice Ćosića, Nikole Koljevića, generala Luisa Makenzija, Franje Tuđmana, novinske članke o Slobodnu Miloševiću i pregovorima u Dejtonu.
„Ljudi koji su učestvovali u ovim događajima obično hvale roman i govore da je to prava ratna priča sa srpske strane. Malopre sam, međutim, bio sa čovekom iz Beograda koji je pročitao roman i koji mi kaže da je ovo pravi antiratni roman. Dakle, to su dva potpuno suprotna mišljenja o romanu. Ja ne umem to da definišem, pisao sam onako kako sam sve to doživeo. Ipak, to jeste antiratni roman, naravno, jer su upravo ratnici najveći protivnici rata. Rat započinju ljudi koji ne učestvuju u njemu. Ja, kao neko ko je rat doživeo, odlično znam šta bih sve morao da preživim u novom ratu – pogibije, smrzavanje, blato... Ko to nije doživeo lako će krenuti u rat, jer će biti negde u podrumu. Ne zna šta je strah. Ne može da shvati kako je to kada stojite i čekate, znajući da desetostruko veći broj ljudi kreće na vas, a vi ne smete da pobegnete, jer su iza vas vaše žene, majke, kćerke. Morate da stojite tu i da gledate levo i desno u one koji su pored vas i da na svakom od lica čitate strah i iščekivanje“, priča Pržulj.
Stradanje bosanskih Srba tokom 20. veka
Naš sagovornik se u svojim romanima bavi ne samo novijim ratovima na području Bosne, nego i svim ratnim stradanjima na tom prostoru, pre svega Srba, u celom prošlom veku.
„Malo sam se uobrazio, pokušavam da napravim priču o ratovima 20. veka koje su vodili Srbi. To sam prepisao od Dobrice Ćosića. Napisao sam roman o Prvom svetskom ratu, a trenutno pišem roman o Drugom svetskom ratu koji bi trebalo da poveže razne porodice kroz 20. vek“, kaže Pržulj.
Roman „Ruka anđela“, koji su 2014. godine objavile „Novosti“, privukao je veliku pažnju čitalaca. U ovom delu Pržulj je opisao događaje iz Prvog svetskog rata, na osnovu nekoliko priča koje je čuo od potomaka učesnika u Sarajevskom atentatu, kao i na osnovu priča iz svoje porodice. Takvih priča, kako kaže, nema u istorijskim čitankama.
„Mi slabo poznajemo srpsku istoriju iz Prvog svetskog rata. Znamo četiri vojvode, dve bitke, povlačenje i probijanje Solunskog fronta, i to je to. Niko ne zna šta se dešavalo s atentatorima i njihovim porodicama posle atentata. U tom romanu je opisan koncentracioni logor u Doboju, prvi takav u Evropi, u kojem su ležali Srbi iz Bosne i Hercegovine. Ne priča se o tome šta se za vreme okupacije dešavalo u Srbiji. Ko su junaci? Niko ne pominje vojvodu Tankosića, vojvodu Vuka, vojvodu Babunskog i mnoge druge. Ja sam sve to povezao i napravio priču. Istoričari se ne javljaju, kao ni književnici, svi ćute“, navodi Pržulj.
Niko ne radi na pomirenju naroda u Bosni
Kada je reč o odnosima tri naroda u Bosni danas, autor kaže da se plaši da se ponovo ne pojavi neko ko će reći: Počnite!
„I bojim se da ćemo mi početi, jer niko ne radi na pomirenju tih naroda. Kada se pojavi neki Srbin u Federaciji, čim dođe kod federalnih novinara, ima dva pitanja na koja mora odgovoriti. Prvo pitanje je da li priznaje ili ne priznaje genocid u Srebrenici, a drugo pitanje je za koga bi navijao u utakmici reprezentacija Srbije i Bosne i Hercegovine. Ko god odgovorom ne ispuni očekivanja, odmah je neprijatelj države. Mi imamo svoje mišljenje o događajima u Srebrenici, o događajima u sportu. Svako ima pravo na svoje mišljenje, ono se ne može nametati“, zaključuje autor.
Željko Pržulj rođen je 1964. godine u Sarajevu, gde je završio osnovnu i srednju školu i Građevinski fakultet. Ovaj srpski pisac, pesnik i novinar u svojim romanima, zbirkama priča i pesama bavi se istorijskim i savremenim temama. Tokom rata u Bosni bio je borac i komandir u Vojsci Republike Srpske i ratni dopisnik brojnih listova u Srbiji i Republici Srpskoj.
Do sada je objavio dela „Braća po ulici“, „Iz Srpskog Sarajeva“, „Deca sa granice“, „Dabogda crk'o rokenrol“, „Naličje“, „Otkud ti ovde“, „Poslednji plemići“, „Nezaštićeni svedok“, „Između dva potopa“, „Gorštak u tenama“, „Za tebe“ (zbirka poezije za decu“, „PTSP sindrom“, „Sedmi dva“ (roman za decu), „Poslednji dani Gavrila Principa“ (radio drama), „Ruka anđela“ i „Vladika“ (roman o životu Svetog Vasilija Ostroškog).
