„Zlatno dete iz siromašne, ratovima osakaćene Srbije popelo se i ostalo na vrhu Mont Everesta“

Jednog dana u junu 1992. godine, mršavi petogodišnji dečak stajao je iza ograde teniskog terena u malom planinskom zaseoku u Srbiji i gledao juniorsku tenisku školu.

Decu je trenirala Jelena Genčić, istoričarka umetnosti koja se bavila fotografijom i uređivala je školski i kulturni program za srpsku državnu televizijsku mrežu.

Videvši dečaka koji stoji pored, ona ga je pozvala da se pridruži školi tenisa.

Njegov talenat je uočila čim ga je videla – imala je vredno iskustvo, trenirala je legendarnu Moniku Seleš u njenoj ranoj karijeri. Na kraju prvog popodnevnog treninga, kako priča, Genčićeva je znala da je u rukama imala talenat svetske klase.

Dečak se zvao Novak Đoković (prezime na srpskom znači sin Đoke, Đoko je u ovom slučaju Đoko Damjanović, jedan od Novakovih predaka po ocu) i njegovi roditelji su posedovali piceriju preko puta teniskih terena.

Kao što Kris Bovers izveštava u svojoj knjizi „Novak Đoković: Sportski državnik“, Genčić je odvela dečaka do restorana njegovih roditelja i rekla im: „Imate zlatno dete, do njegove 17 godine on će biti među prvih pet (tenisera) u svetu“, piše Dejv Seminara za ATP.

Novak je procvetao kasnije nego što je predvidela – njegovo rangiranje se kretalo od broja 515 do broja 128 u sedamnaestoj godini. Ali uzmite u obzir koliko je Jelenino predviđanje bilo drsko. U to vreme, Jugoslavija se raspadala i balkanski ratovi devedesetih godina će osakatiti region tokom većeg dela decenije.

Srbija je u to vreme bila siromašna zemlja, sa BDP-om po stanovniku od samo 2.767 dolara. Ali evo nas skoro 30 godina kasnije, suočavamo se sa izvanrednim podvigom koji čak ni Genčić nije mogla da zamisli – dečak iz skromne sredine, koji je izašao iz ratom zahvaćene Srbije, sada je na prvom mestu ATP lestvice sa zapanjujućih 311 nedelja – duže od bilo koga drugog u tenisu.

Iste osobine koje je Genčićeva zapazila tokom svog prvog susreta sa Novakom, jesu one koje su pokrenule njegovu izuzetnu karijeru: rad nogu, koncentracija i glad za uspehom. 

Od osnivanja ATP liste 1973. godine, samo 26 tenisera stiglo je do samog vrha rang liste. Uz dužno poštovanje svim tim šampionima, piše Seminara, nijedan nije bio toliko „gladan“ da ostane na vrhu, kao što je to Novak Đoković.

Snažno se borio protiv konkurencije, žustro i sa elanom. Zabavljao nas je urnebesnim imitacijama drugih igrača, njegovi roditelji su davali drska predviđanja koja su izgledala neverovatno, ali su se sva ostvarila. Jeo je travu na Centralnom terenu u Vimbldonu, cepao je majice nakon pobeda poput profesionalnog rvača, preklinjao je gomilu da prepozna njegovu briljantnost i slao im je i poljupce. Razbijao je, nije se izvinjavao i govorio je iz srca.

Posmatrajte Mont Everest poput uspona koji mu je bio potreban da prvi put zauzme prvo mesto na ATP rang listi, u julu 2011. Pobedio je Endija Marija i Rodžera Federera na putu ka osvajanju svog prvog Australijan opena. Zatim je ponovo pobedio Federera u finalu Dubaija, a da u svom pohodu na Indijan Vels pobedio je i Federera i Rafaela Nadala.

Pobednički niz je nastavio porazivši Nadala u finalu Majamija, a zatim ga je nadjačao na šljaci u finalu turnira u Rimu - podvizi slični potčinjavanju besnog krokodila sa povezom preko očiju.

„Beogradski baron“, kako ga nazivaju u tekstu, tada je započeo niz 48-1 pobedom nad Nadalom u finalu Vimbldona, gde je slavio titulu i svoj prvi plasman kao broj jedan u svetu proždirući nekoliko travki sa londonskog terena.

„Za ovo sam rođen, da budem teniski šampion“, rekao je tada. „Svi znamo situaciju u našoj zemlji, kako je bilo s ratovima, imali smo težak put koji nas je mentalno ojačao.“

Posle pobede, dočekan je kao heroj u Beogradu, gde je procenjeno da je 100.000 ljudi slavilo sa njim.

Ali nije počivao na lovorikama. Pošto je postao broj 1, osvajao je ponovne titule u Montrealu i Sinsinatiju, a potom je obeležio jednu od najznačajnijih godina u istoriji tenisa pobedivši Federera i Nadala na putu do svoje prve titule na US openu.

Bio je u plamenu, ali to je bilo samo prvih nekoliko nedelja od onoga što će postati 311. 

Da bi se shvatila veličina Đokovićevog dostignuća, mora se razmišljati ne samo o veličini šampiona koji su došli pre njegove ere, već i o vodama punim ajkulama kojima je plovio tokom svoje karijere.

Zamislite grupu šampiona koji se trkaju na stazi. Samo devet muškaraca je ostalo na prvom mestu najmanje 100 nedelja, a većina je tu i ostala.

Nole je lagano premašio rekord Andrea Agasija (101 nedelja), Rafaela Nadala (102 nedelje) i Bjerna Borga (109 nedelja) 2014. godine, 27. jula 2015. godine je oduvao i Džona Mekinroa (170 nedelja).

U tom trenutku trke još uvek je imao Džimija Konorsa (268), Ivana Lendla (270), Pita Samprasa (286) i Rodžera Federera (310).

Posle dominantnog boravka na mestu broj 1 od 7. jula 2014. do 6. novembra 2016, kada je prošao sa skorom od 167-17, činilo se da skreće sa kursa i gubi karakterističnu glad.

Tokom sezone pogođene povredama 2017. godine nije osvojio nijedan veliki turnir, a u leto 2018. pao je plasmanom izvan Top 20.

Sa Nadalom, oživljenim Federerom, Marijem i ostalima sa kojima se borio, neki su računali da su u 31. godini njegov najbolji dani već bili iza njega. Ali, takvi sumnjivci su uvek potpirivali Đokovićevu unutrašnju vatru, i on je uzvratio osvajanjem Vimbldona i US opena te godine.

„Sultan od Srbije“ se vratio na kurs, a 2019. godine oduvao je rekorde Konorsa i Lendla. Naredne godine je odbranio svoj tron, prošavši 41-5 u najčudnijoj i mentalno najizazovnijoj sezoni u istoriji tenisa, trčeći u svemu tome pored svog dečačkog junaka Pita Samprasa.

Razgovarao je tada sa američkom legendom o poteškoćama ostajanja na vrhu, izražavajući čuđenje kako je Sampras šest godina zaredom uspeo da završi kao prvi na kraju godine.

„Ostati broj 1, završavajući sezone kao broj 1, kao što je rekao Pit, najvažnije je dostignuće, a količina posvećenosti koja vam je potrebna i način na koji se morate organizovati, ne samo na terenu, već i van njega, to je strašno“, rekao je Novak.

Kako se nosio sa tim stresom tokom godina, uvek je postojala jedna velika riba - neuhvatljivi beli kit po imenu Rodžer Federer - koju je trebalo da goni.

Srbin vreba Federera čitavu karijeru. Rodžer se prvi put popeo na 1. mesto sa 22 godine, Novak sa 24. Novak je premašio 100 nedelja na vrhu sa 26, Federer sa 24. Federer je proveo 300 nedelja sa 31, Novak sa 33.

Iako bi mogao da osvoji više titula od bilo kog igrača u istoriji, Đoković godinama pliva na tragu Federera i Nadala. Te legende imaju armiju strastvenih obožavalaca, koji su se prirodno ukorenili protiv Srbina čija je pojava umanjila izglede njihovih heroja.

„Ubijanje“ navijača svojih suparnika osnažuje Đokovića koji prkosno podiže bradu i svoju igru onda kad je to potrebno.

Novak je bio potcenjen tokom većeg dela svoje rane karijere, što čini njegova postignuća još slađima. I tako, kada je ove sedmice premašio rekord Rodžera Federera po broju nedelja provedenih na prvom mestu, to je zaista vrhunac života, rada, odricanja i predanosti svom zanatu.

„U našem sportu najveća dva cilja su osvojiti najviše Gren slem titula i što duže biti broj 1“, rekao je Đoković nakon što je prošle godine oborio Samprasov rekord.

Niko više od Đokovića nije morao da radi više da bi stigao do vrha. Na početku karijere nije dobio puno besplatnih poena na svoj servis, a retko kad izbaci protivnika sa terena forhendom od 90 milja na sat.

On poseduje svestranu igru koju pokreću kondicija i pokreti svetske klase, ali njegova najveća snaga oduvek je bila mentalna. Njegova neobična sposobnost da se usredsredi i ostane hladan na velikim poenima i da pređe u „režim zaključavanja“ tokom taj-brejka, učinila ga je igračem kakav jeste.

Ono što je izuzetno, to je činjenica da je Đoković toliko dugo ostao na vrhu tokom zlatne ere tenisa, boreći se i često savladavajući dve najveće legende u sportu, kao i mnoštvo drugih slavnih igrača poput Endija Marija, Huana Martina del Potra, Stena Vavrinke, Dominika Tima i drugih. Protiv svih tih igrača ima bolji skor u međusobnim susretima, a ne treba pominjati Federera i Nadala.

Đoković je usput inspirisao neverovatan teniski bum u Srbiji i širom Balkana. Sada je sedam juniora iz bivših jugoslovenskih republika (od toga četiri iz Srbije) svrstano u Top 100 svetske juniorske rang liste.

Ulazeći u sezonu 2021, brojni prognostičari mislili su da bi izazivači poput Tima i Danila Medvedeva ove godine mogli da oduzmu prvo mesto Đokoviću. Srbin je odgovorio osvajanjem devete titule na Australijan openu, porazivši Medvedeva u ravnim setovima u finalu.

Sa 33 godine Đoković je još uvek u ogromnoj formi. Njegova posvećenost kondiciji, ishrani i jogi verovatno će ga pripremiti za takmičenje na najvišem nivou u godinama koje dolaze. Šest je godina mlađi od Federera i šansa da, po ugledu na Švajcarca, igra još nekoliko godina, trebalo bi da se tiče svakog drugog igrača koji se penje ka brdu svetskog broja 1.

Da će tako biti, uveren je i njegov otac, Srđan, koji je o svom sinu i okolnostima njegovog života i karijere govorio za Sputnjik sport.

►Novak istoriju dočekuje u Beogradu /video/

►Da li Novak Đoković može da čita misli?