Raković piše o četiri decenije razvoja naturizma u socijalističkoj Jugoslaviji, s kratkim osvrtom na početke nudizma u vreme Kraljevine.„Jugoslavija i naturistička kultura“ je prva knjiga koja se bavi naturizmom na čitavom prostoru Jugoslavije u vremenskom opsegu od 1953. do 1991. godine.
Komunistički naturizam – promocija nesvrstanosti i dobra zarada
Kao i kad je reč o rokenronolu, jugoslovenski komunisti su koristili levičarsku komponentu tog globalnog pokreta, ističe Raković i dodaje da su se načela naturističke kulture poklapala sa načelima nesvrstanih kao što su antisegregacionizam, pacifizam i antikolonijalizam.
„Tokom šezdesetih, za naturističku kulturu je od mediteranskih zemalja bila otvorena samo Francuska i onda je Jugoslavija prihvatila naturizam, oblikovala lokalno stanovništvo preko opštinskih i mesnih organa Saveza komunista da prihvata inostrane naturiste i zbog promocije zemlje i političkog sistema u inostranstvu, ali i zbog novca, pošto su 25 odsto inostranih turista činili naturisti. A taj prihod nije bio mali“, kaže Raković.
Jugoslavija je na taj način htela da se pokaže kao otvorena, komunistička zemlja i tu se može napraviti paralela sa rok kulturom koja je u Jugoslaviji, što se tiče mladih, bila dominantna, čak bi se moglo reći da je rokenrol „gotovo bio zvanična muzika mladih u vreme socijalističke Jugoslavije“.
Jugoslavija – zemlja potpune slobode
Jugoslavija je bila prva komunistička zemlja u kojoj je 1972. održan međunarodni naturistički kongres u Vrsaru i to je bio momenat koji bi se mogao uporediti sa dolaskom autora „Kose“ Ragnija i Radoa na jedno od izvođenja te predstave u Ateljeu 212, smatra Raković.
„Oni su tad rekli da mladi ovde nemaju protiv čega da protestuju jer je Jugoslavija zemlja potpune slobode. Skoro isto to je rekao i predsednik Međunarodne naturističke federacije Mišel Kajo 1972. na kongresu naturista u Vrsaru“, kaže Raković.
Međutim, bez obzira na sličnosti ideologija i utisaka iz Jugoslavije, hipi i naturistička nagota ne mogu se porediti, jer je reč o dva različita fenomena.
Patrijarhalni moral sprečavao „Jugoviće“ da se „razgaće“
Iako je Jugoslavija bila jedna vodećih zemalja naturističkog turizma, nudizam se nije primio među „Jugovićima“.
U velike naturističke kampove su mogli da ulaze samo članovi naturističkih federacija a takvih u Jugoslaviji nije bilo mnogo. Jugosloveni su izbegavali da idu na organizovana naturistička mesta da ih neko ne bi primetio, pa su se čak i oni koji su bili skloni naturizmu okupljali na izolovanim plažama gde niko nije mogao da ih vidi.
„Postojao je patrijarhalni moral u Jugoslaviji i mada je Partija otvorila prostor, kod Jugoslovena je postojalo osećanje srama šta će ljudi reći u njihovim sredinama ako se sazna. Bilo ih je, ali nikad više od jedan odsto naturista na jugoslovenskoj obali“, objašnjava Raković.
„Lepota poroka“: Milova osveta tvorcu naturizma
Čak ni na prostoru oko Ade Bojane nije bilo otpora naturizmu, iako je u obližnjem Ulcinju većinsko albansko, konzervativno stanovništvo. Prema Rakoviću, Albanci u to vreme nisu bili preterano religiozni, a uz to, lokalno stanovništvo koje se zapošljavalo na Adi Bojani vrlo brzo je shvatalo finansijske prednosti naturizma.
„Interesantno za Adu Bojanu je da je njen pokretač Miodrag Mirović, otac Dejana Mirovića, pravnika i profesora univerziteta. Miodrag Mirović je bio predsednik Turističkog saveza Crne Gore i Jugoslavije, pa savezni ministar za turizam i on je mnogo toga učinio crnogorsku obalu, a Đukanović mu se zahvalio tako što je njegovom sinu Dejanu zabranio da uđe u Crnu Goru“, kaže Raković.
Da nije bilo Miodraga Mirovića i Rudolfa Halbinga, naturističkog magnata iz Nemačke, ne bi nikad bilo Ade Bojane niti bi se taj prostor uokvirio na taj način da postane naturistička oaza, ističe naš sagovornik.
Kako su komunisti provocirali Katoličku crkvu
Katolička crkva jedina je vodila bitku protiv naturizma u Jugoslaviji, a jugoslovenskim komunistima tada je išlo u prilog sve što je nerviralo Rimokatoličku crkvu.
„Do te mere su provokacije komunista išle da su kad je bio međunarodni kongres naturista u Koversadi pisali lokalnom biskupu da služi misu za učesnike, što je apsurdno. Komunisti nisu marili za pritiske rimokatoličke crkve, bili su mnogo jači u to vreme i do kraja Jugoslavije izgurali su taj vid turizma“, kaže Raković.
Međutim, osamdesetih godina turizam u Jugoslaviji generalno je počeo da „škripi“. Jugoslavija se preterano zadužila, posle Titove smrti dugovi su dolazili na naplatu, a komunističke vlasti su prihode od turizma počeli da koriste za vraćanje dugova i kamata,tako da turizam nije mogao da se razvija.
Osim toga, posle Frankove smrti Španija se otvorila za turizam, Italija se polako otvarala ka naturizmu i Jugoslavija, koja je u jednom momentu spadala među tri-četiri najjače turističke sile na Mediteranu, od visoko razvijene turističke zemlje ušla je u polje srednje razvijenih.
„Raspad zemlje 1991. Jugoslavija je dočekala kao srednje razvijena zemlja sa razvijenom jadranskom obalom, ali nerazvijenim kontinentalnim turizmom. Bila je sve siromašnija, nije mogla da ulaže u turizam, a posle raspada zemlje, nezavisna Hrvatska koja je u SFRJ bila turistički najrazvijenija republika, nikad nije mogla da dođe na nivo iz 'zlatnih godina' zajedničke države“, zaključio je Raković.
Pročitajte još:
