Besede episkopa Atanasija, održane u raznim prilikama, bile su ne samo posvećene temi o kojoj je govorio, već i pouke i poruke. Izdvajamo delove nekih od njegovih beseda objavljenih na sajtu Eparhije zahumsko-hercegovačke.
Beseda na ustoličenju
„Naša je pravda Bog. Naš put je Put Bogočoveka. Zato su naši grobovi izvori Vaskresenja, kao što je to i Golgotski Grob. Sećam se jednog nesrećnika srpskog, nažalost intelektualca, koji je govorio, kao komunista, deci: „Pustite onog mrtvaca iz Galileje, prošlo je Njegovo. Nema On danas sledbenika“. A taj „Mrtvac iz Galileje“ je vaskrsao, i vaskrsao veliku i moćnu Pravoslavnu Rusiju, Srbiju, očuvao Grčku, očuvao dušu i savest čovečanstva. Zato je teško boriti se protiv grobova, jer iz njih Vaskresenje dolazi. A ovo je povezano u ovome časnome krstu. Zato krst nije za Srbe nikakva ideologija, niti ideološki znak, nego znak identiteta, bića, horizontalnog u zemaljskom carstvu i vertikalnog u Nebeskom, a povezanih u jedno“.
„Krst spaja zemaljsko sa Nebeskim. To je naš program, to je naše biće, identitet Pravoslavlja. Ne da se odričemo zemlje samo za Nebo, nećemo stići na Nebo ako se otkačimo od zemlje, jer nas je Bog na zemlju poslao, sa zemljom povezao. Od zemlje smo postali — da zemlju onebesimo. Ali nećemo, isto tako, kao što su govorili bezbožnici raznih vrsta, ako odbacimo Nebo, samo da se za zemlju vežemo. Nećemo ništa time postići, pretvorićemo se u crva, i biće ono „zemlja si, u zemlju se vraćaš“ (Post.3,19), i zemlja ćeš ostati.
Kao što je govorio veliki prorok Zapada, ali i prorok nesreće zapadne: „zemlja sam i samo zemlja“. Zapad je zauzet i opkoljen zemljom. Zato ne misli na Nebo. Zato nam je danas neprijatelj. Boga nema u njima, nema Carstva Nebeskoga. Svi su se situirali i skoncentrisali se na ovozemna civilizacijska dostignuća, koja su dobra, ali koja su trice i kučine naspram Hrista i Carstva Božijega“.
„Krst spaja zemaljsko i Nebesko Carstvo. I to je najveće, najdostojanstvenije, ali, braćo moja i deco, i najteže za čoveka i za narod. Najteže je biti istinski čovek u znaku krsta, spojiti i spajati smrt i Vaskrsenje, zemlju i Nebo, ovaj i onaj život, vreme i večnost. Zemlju onebesiti, jer se Nebo ozemljilo kad je Bog postao čovek u liku Bogočoveka Hrista“.
„Ne da smo narod bez mane i greha, imamo mnogo zala u nama i oko nas. U ovome našem borenju za opstanak, mnogi od nas nismo čista obraza. Treba to iskreno da kažemo, radi Boga, radi duše. „Bolje ti je“, kako kaže Kosovski zavet „izgubiti glavu, nego svoju ogrešiti dušu“. Ali, Bogu hvala, imamo pokajanje, i ovaj narod je pokajanjem sebe popravljao. Zato, tražimo oproštaj od zala koja smo kao Srbi počinili.
Ali, borimo se protiv zala koja nam se čine“.
Beseda o osam vekova Hilandaru
„Možemo slobodno reći da nijedan pobožni srpski vladar nije propustio da se upiše u Hilandarski pomenik ktitora i priložnika ove Svete obitelji. Cela Srpska Metohija, od Peći i Hvosna do Prizrena i Sredačke Župe, bila je metoh Hilandarski i po tome je i dobila svoje ime“.
„A ko nam u Hilandaru za ovih osam vekova nije bio, ili iz Hilandara nije došao kao veliki i znamenit — pred Bogom i pred ljudima?! Posle Svetih rodonačelnika Simeona i Save, u Hilandaru su i iz Hilandara su Srpskom narodu od Boga dati: mnogi srpski Episkopi i Arhiepiskopi i Patrijarsi, Igumani i Duhovnici, Pisci i Pesnici, Umetnici i Graditelji, Diplomate i Prosvetitelji — pred kojima danas „svi mi da se u so premetnemo, ne bismo im ručka osolili“
„Međutim, najveća i trajna pomoć Svetog Hilandara i uopšte Svete Gore neizmeriva je nikakvim materijalnim dobrima, nego samo vrednostima Carstva Nebeskoga, čija je slika i predokus svaki manastir i crkva na zemlji, a pogotovu Svetogorski manastiri i među njima, kao četvrti po redu — Srpski Hilandar.
Monasi su uopšte, u istoriji i životu Pravoslavne Crkve, postali „podražavaoci izabranih Božijih Proroka i uvenčani su slavom Svetih Mučenika“, kako reče jedan drevni hrišćanski pisac 4. veka. Oni su ti koji su, po reči Spasiteljevoj, izabrali najpre „Carstvo Božije i Pravdu Njegovu“ (Mt.6,33), i od toga njihovog Svetosavskog opredeljenja — odakle potiče naše poznato srpsko svenarodno Kosovsko opredeljenje — došli su nam kroz blagodat Božiju svi drugi darovi: duhovni, materijalni, prosvetni, kulturni, umetnički, svečovečanski, bogočovečanski.“
Beseda o Svetom Savi
„Sveti Sava je izabrao živoga i Istinitoga Boga, Boga Koji se javio i otkrio u Hristu. Kako je čovek stvoren po slici živoga Boga, zato je Sveti Sava tako veličanstven, tako bogoliko lep, tako ljudski predivan i neprolazan. Sa lika njegovog iz Mileševe, njegove plave, slovenske, srpske oči gledaju nas vekovima, i vi u njima vidite dubine, širine, visine i prostranstva nebozemna, nadzemna i nadnebeska... Kako te tople oči pokazuju zašto je čovek uopšte u ovom svetu, šta je Bog hteo kad je stvorio čoveka, šta može čovek da učini kad je čovek“.
„Mi u naše dane ponovo preživljavamo to egzistencijalno pitanje: biti čovek ili ne biti čovek. Teško nam je da opstanemo kao ljudi kad su iz nas, između nas i još više od moćnoga sveta, od besnoga sveta a nečovečnoga, izdali nas, pritisli nas, dave nas, stežu nam omču oko vrata, a mi treba da ostanemo uspravni kao ljudi i da gledamo u lik Svetoga Save. Da nam on bude ugled, ideal i vođa, Sveti Učitelj i Prosvetitelj, kao što je njemu bio Hristos. Verujte da je to zaista teško, ali je to najdostojnije, najbolje; to je najveća bitka koju bijemo, najveća borba koju vodimo. To znači jednostavno da budemo ljudi, da budemo karakteri, da budemo svesni, ali još više savesni kao ljudi.“
Oproštajna beseda
„I nalazimo se mi danas uoči Dvehiljadugodišnjice svespasonosnog čuda i Događaja: Hristovog Bogovaploćenja radi našega spasenja. I, kako Mitropolit reče, upravo zato je danas i dubina zla, „tajna zla“ sataninog (2Sol.2,7) dostigla svoj vrhunac. Ovakvo zlo nije bilo ni u rimsko vreme, kao što je ovo zloslutno američko i evroameričko vreme. Daj Bože da i njima 2000. godina Hristovog rođenja prosvetli um i srce i savest, da ne budu licemeri i lažovi, da se tobož nazivaju hrišćani, a imena i sile Božije su se odrekli. I da više ne tiranišu male narode, kao što je Grčki narod na Kipru, kao što je Srpski narod ovde i na Kosovu i Metohiji, nego da se poklone pred Ovaploćenim, Raspetim i Vaskrslim Hristom Gospodom, Spasiteljem svakog čoveka i naroda i svega sveta“.
„Vas, dragi Trebinjci i svi dragi Hercegovci i Starohercegovci, i draga deco, takođe molim: kao što ste počeli da živo učestvujete u živom Telu Hrista Raspetoga ali i Vaskrsloga, a to je Crkva, da učestvujete i dalje sa delatnim učešćem i savesnim pričešćem. Pričešće i znači učešće. Zato nije samo da se pričešćujemo ovde u Crkvi, na Svetoj Liturgiji, nego i da živo učestvujemo svim bićem svojim, dušom i telom, u životu žive Crkve Boga živoga i Istinitoga, kao što je činio ovaj narod Pravoslavni kroz vekove, od kojih mnogi behu Pravednici Božiji, a neki postaše i Mučenici za Hrista i za veru Krsta sa tri prsta. A Crkva nije samo pop, Vladika i Patrika, što kaže narod, nego smo svi mi živa Crkva Božija, svi kršteni i pravoslavni“.
„Molim Vas da mi svi oprostite, jer znam da sam često bio grub i tvrdokoran. Koliko sam se samo puta u vreme ovoga rata ogrešio o ovaj narod, koliko sam puta ne jednoga od vas izgrdio, koliko sam puta pogrešio prema vama, i ogrešio se o Boga i vas?! Tešim se što mislim da sam hteo dobro svima i svakome. Ali sam kao čovek i Vladika grešio, i zato vas molim da mi oprostite, i da se molite Bogu za mene grešnoga, koji sam milošću Božijom bio Episkop među vama“.
