Uskratiti naftu saveznicima
„Cena nafte je od Boga“, znali su da se našale sovjetski činovnici, piše Stiven Kotkin u svojoj knjizi „Izbegnut Armagedon“. Zaista, kakve god prognoze da su davali ekonomisti, cena crnog zlata je često zavisila od nepredviđenih okolnosti.
Na primer, na prelazu iz osamdesetih u devedesete, barel „Brenta“ koštao je 18 dolara. Planska ekonomija se jedva držala, republike su se žalile na totalni deficit. „Preživeli smo tada, snaći ćemo se i sada“, akademici, koji su pripremali izveštaje članovima Centralnog komiteta, nisu klonuli duhom.
Uoči perestrojke, reformi koje je započeo Mihail Gorbačov 1985. godine, nafta je sa 32 dolara pala na deset dolara. Oporavak zemlje pri deficitu valute bio je komplikovan. Morali su da smanje izvoz energetskih resursa u Poljsku i Pribaltičke zemlje.
„Moramo da se prvo pobrinemo za naše ljude. Nezamislivo je davati saveznicima jeftinu naftu po cenama koje su pet-šest puta niže od svetskih“, negodovao je Gorbačov.
„Naš uticaj u Poljskoj, Letoniji, Litvaniji i Estoniji se 90 procenata zasniva na nafti. Ideologija i sovjetska vojska malo utiču na te zemlje“, uzvraća savetnik generalnog sekretara Georgij Šahnazarov (citat iz knjige Vilijama Taubmana „Gorbačov. Njegov život i vreme“).
Izvoz je zaustavljen, ali to nije pomoglo. Početkom devedesetih pribaltičke zemlje su saopštile da izlaze iz Sovjetskog Saveza. I Kavkaz je razmišljao o suverenitetu.
U trci za crnim zlatom
Nestabilnost na naftnom tržištu je često provocirala Saudijska Arabija. Rijad je naglo povećao proizvodnju, prvo 1985. godine, a zatim 1991. godine, što je oborilo cene energenata. Saudijci su svoje postupke objasnili nepridržavanjem sporazuma zemalja OPEK-a. Navodno su povećali izvoz nafte i Arapi su dobijali manje prihoda.
Protivrečnosti između izvoznika nisu se ograničavale samo na politiku. Hladni rat se smatrao barometrom koji određuje situaciju na tržištu nafte.
Na primer, invazija SSSR-a na Avganistan 1979. godine izazvala je pometnju u monarhijama Persijskog zaliva. Saudijska Arabija je otvoreno stala na stranu mudžahedina, isporučivala im oružje i novac. Međutim, pojavio se strah da će se Moskva osvetiti. Saudijska Arabija nije mogla da se sama suprotstavi nuklearnoj velesili i zato se obratila Sjedinjenim Američkim Državama.
„Interes Amerikanaca na Bliskom istoku je uvek bio usredređen na crno zlato. Beli dom i sada smatra da je narušavanje maršrute transporta energetskih resursa pretnja bezbednosti. Čim je Rijad zatražio pomoć, Vašington je odgovorio. Podrška Arapima je obećavala niske cene nafte, što je naročito privuklo SAD“, objašnjava stručnjak Ruskog saveta za međunarodne odnose na Bliskom istoku Ruslan Mamedov.
U Vašingtonu su shvatili da će pad cena nafte dovesti do problema u sovjetskoj ekonomiji. Ali nisu mogli ni da pretpostave razmere štete. Skoro do 1991. godine zapadne službe su u svojim izveštajima beležili da „nema znakova ekonomske krize u Sovjetskom Savezu“.
Američke zakulisne radnje
Da se socijalizam poljulja pomoću kolapsa naftnih tržišta predložio je savetnik tajnih službi Ričard Pajps.
„Zavisnost sovjetske ekonomije od cena nafte je očigledna. Destabilizacija energetskog tržišta ozbiljno će zakomplikovati život socijalističkih zemalja", navodi u svojoj knjizi „Komunizam" izvod iz beleške s početka 1980. godine.
Direktor CIA Vilijam Kejsi koji se specijalizovao za podrivanje ekonomske moći protivnika bio je skeptičan prema idejama Pajpsa, ali je predlog ipak bio predstavljen predsedniku. U dnevniku Ronalda Regana postoji beleška o brifingu u Belom domu 26. marta 1981. godine.
„Od sedamdesetih godina Sovjeti sve više zavise od međunarodne trgovine. Izvoz pšenice i nafte na svetsko tržište su osnovni izvori punjenja socijalističkog budžeta“, navodi Regan teze pomoćnika.
Predsednik je bio iznenađen takvim argumentima. Njemu se činilo da je planska ekonomija zatvorena, nezavisna od svetske trgovine. S obzirom na troškove Moskve na naoružanje, Regan je smatrao da Sovjeti nisu u opasnosti.
U novembru 1982. godine američki lider je potpisao direktivu o nacionalnoj bezbednosti. Dali su nalog specijalnim službama da oslabe sovjetsku ekonomiju. Ali o kolapsu SSSR nije bilo reči. U Vašingtonu niko nije verovao da je to moguće.
Oluje sa Bliskog istoka
Postojao je i treći faktor koji je uticao na cene nafte. Sadam Husein je 1991. godine napao Kuvajt i vrednost crnog zlata je porasla. Konflikt u Persijskom zalivu je isprovocirala nestabilnost na tržištu energenata.
Osamdesetih godina su se borili Irak i Iran, najveći svetski dobavljači energenata. Amerikanci su pomagali Huseinu, nadajući se da će potkopati uticaj Teherana. Sukob je iscrpeo ekonomiju obe zemlje, a Bagdad je morao da plaća račune sa spoljnim partnerima.
Irački lider je tražio da mu se oprosti dug. Rat sa Iranom je trajao skoro deset godina. Husein je uveravao da je to odvratilo režim ajatolaha da napadne Arape i glavnog saveznika Amerikanaca u regionu, Izrael. Ali njegovi argumenti su odbačeni. Tada je zatražio smanjenje proizvodne kvote kako bi, na račun rasta cena, povećao budžetske prihode i otplatio kredite. I opet je odbijen.
Husein je optužio susedni Kuvajt za krađu nafte i objavio mu rat. SAD su bili protiv Iraka. Uz podršku arapskih monarhija i zapadnih saveznika, u Persijskom zalivu je počela operacija „Pustinjska oluja“. Dok je kampanja vođena, na tržištima je bila oluja.
„Pale su cene nafte, zbog čega je i SSSR bio pogođen. Devedesetih je završen Hladni rat. Moskva je uspostavljala kontakte sa Vašingtonom i nije se protivila operaciji 'Pustinjska oluja'. Amerikancima je bilo važno da pokažu ko je sada glavni na Bliskom istoku. Pad cena nafte im je išao na ruku, ali se pozicija Saveza pogoršala“, rekao je Mamedov.
Usred operacije „Pustinjska oluja“ Evgenije Primakov se sastao sa liderima zemalja Bliskog istoka. Kuvajtski emir mu se požalio na „nezahvalnost Huseina“ za pomoć tokom iransko-iračkog rata.
Irački lider je objasnio Primakovu invaziju na Kuvajt kao „zaveru Zapada“. „Nisam mogao da ćutim, kada je Kuvajt po dogovoru Saudijske Arabije, a pod pritiskom SAD-a, rešio da naglo snizi cenu nafte“, pojasnio je Husein.
Akumulirani efekat
Međutim, ne treba kategorički tvrditi da je Zapad oborio cene nafte kako bi se SSSR raspao. Većina istoričara i ekonomista slaže se da su se problemi u sovjetskoj ekonomiji akumulirali decenijama. Kolaps naftnog tržišta samo je podstakao pad.
„Relativno bogatstvo i isključivi uticaj Saveza na svetskoj sceni bili su kupljeni za dolare od nafte. Uvozili su hranu, jer sovjetska sela nisu mogla da obezbede hranu za gradove koji su rasli. Velika sredstva su potrošena na kupovinu tenkova i raketa. U obilju nafte Moskva je postala neoprezna“, smatra specijalista za energetsku bezbednost Mihail Overčenko.
Ruski ekonomista, zamenik predsednika ruske vlade početkom devedesetih Jegor Gajdar je u obraćanjima i knjigama više puta podvlačio da je „neočekivani krah sovjetskog sistema rezultat neefektivne političko-ekonomske konstrukcije“. On je često kritikovao one, koji su verovali da je raspad SSSR-a rezultat međunarodnih intriga.
„Ako zauzmemo ovaj stav, nije teško objasniti šta se dogodilo krajem osamdesetih i početkom devedesetih u našoj zemlji. Takođe je neophodno uzeti u obzir dugu rusku tradiciju pripisivanja sopstvenih problema stranim spletkama“, govorio je Gajdar.
Ekonomisti kritikuju i zapadne lidere, koji su verovali u svemoć sovjetske ekonomije. Kako bi je spasio, Gorbačov je tražio kredite od Evrope i SAD, ali oni nisu ozbiljno shvatali njegove molbe. Nije bilo dovoljno kredita i u decembru 1991. godine SSSR se raspao.
Pad cena nafte se dogodio i posle devedesetih. Posledice su bolno uticale na politike i ekonomije država koje zavise od snabdevanja energentima, a to nije samo Bliski istok. Čak je i Rusija, samo 30 godina nakon raspada SSSR-a, smanjila svoju kritičnu zavisnost od kolebanja na tržištu nafte.
Tek prošle godine, prvi put u modernoj istoriji zemlje, udeo prihoda koji nemaju veze sa naftnom sferom u budžetu konačno je porastao na 70 procenata. Teške lekcije je teško naučiti, ali nisu uzaludne.
Pročitajte još:
