Priča o razmeni postala je poznata zbog učešća disidenta Natana Ščaranskog kao glavne „zvezde“, a ostali koji su u njoj učestvovali su mahom zaboravljeni, iako je sudbina nekih od njih mnogo dramatičnija od života i borbe cioniste Ščaranskog. Manje je poznato da su pregovori o razmeni trajali vrlo dugo i sa prekidima, nekoliko puta su bili na ivici neuspeha, a ambicije Amerikanaca su sezale mnogo dalje od Ščaranskog.
Ko je razmenjen na „Mostu špijuna“
Sovjetska strana, kao i Čehoslovačka i Istočna Nemačka (DDR) prebacivali su na Zapad Natana Ščaranskog, državljanina Čehoslovačke Jaroslava Javorskog i dvojicu državljana DDR: Volfa Georga Frona i Ditriha Nistroja. Kao odgovor, kolektivni Zapad je na Glinike mostu predao državljanina SSSR-a Jevgenija Zemljakova, državljane Čehoslovačke Karla i Hanu Keher, državljanina Poljske Ježija Kačmareka i državljanina DDR Detlefa Šarfenorta.
Kada je reč o Natanu Ščaranskom, on je SSSR-u osuđen za klevetu protiv socijalističkog sistema i špijunažu. Ovo poslednje se odnosi na blizak kontakt sa američkim novinarom Robertom Totom, koji je identifikovan kao obaveštajni oficir i kom je Ščaranski predavao određene dokumente. Ipak, američka strana je odbijala da prizna Ščaranskog za špijuna, što je poremetilo „ravnotežu“ u preliminarnim pregovorima o razmeni. Na kraju su bili prinuđeni da ga tretiraju kao zasebnog optuženog. U praksi je to izgledalo ovako: Ščaranski je prvi pušten iz minibusa i sam je pešice prešao preko mosta Glinike, a njemu u susret sa zapadne strane nije išao niko. Ostali optuženi su krenuli jedni prema drugima 25 minuta nakon što su Amerikanci preuzeli Ščaranskog.
Amerikancima nije bio potreban samo Ščarinski. Izraelcima je bilo više stalo do njega, ali se iz nekog razloga nisu usudili da iznesu Moskvi ovaj predlog. A i nisu imali nikog da ponude za razmenu. U Vašingtonu su dotle jako hteli da dobiju Andreja Saharova. Ovo je izgledalo čudno: Saharov nije bio osuđen, iako je bio u izgnanstvu, i to je bilo zakonski nemoguće.
Pored toga, Amerikance je veoma zanimala sudbina bivšeg potpukovnika GRU Anatolija Filatova, kog su vrbovali u Alžiru još sedamdesetih godina prošlog veka. Filatov je 1978. godine osuđen u Moskvi na smrtnu kaznu, ali mu je iz nepoznatog razloga ova kazna zamenjena za 15 godina zatvora. Možda su ga od samog početka smatrali za mogućeg učesnika razmene, ali Amerikanci su toliko jako navijali i tražili od istočnonemačkih advokata posrednika da predoče dokaze da je Filatov živ. Na kraju, Moskva je odbila da nastavi da razgovara o Filatovu, a on je odslužio 15 godina u zatvoru. Već u vreme nove Rusije, pojavio se u američkoj ambasadi u Moskvi i tražio novac koji je zaradio za špijunažu i koji je navodno trebalo da bude na računu u Švajcarskoj. Amerikanci su dugo ovo izbegavali, a zatim su rekli da novca nema. Dalja sudbina Filatova više nije zanimljiva.
Na spisku bio i učenik Bžežinskog
Da se vratimo na pregovore o razmeni, koji su vođeni u nekoliko gradova širom sveta. Na primer, o porodici Keher je pregovarano u Njujorku jer su oni zadržani u Sjedinjenim Državama. Godine 1965. čehoslovački obaveštajac Karl Keher, zajedno sa suprugom Hanom, ušao je ilegalno preko Austrije u SAD kao vrlo mlad čovek sa zadatkom da se infiltrira u CIA. Odlično je uspeo u tome. Studirao je na Univerzitetu Kolumbija, a njegov mentor je bio lično Zbignjev Bžežinski. Bžežinski je izuzetno cenio talentovanog Čeha, brinuo se o njemu na svaki mogući način, pomagao u dobijanju američkog državljanstva 1971. godine i slanju na rad u CIA. Tamo je radio kao savetnik u odelenju SSSR-a i Istočne Evrope u Operativnoj direkciji. Karl Keher je uhapšen 1984. godine po dojavi.
Pregovori o ostalim optuženim licima su vođeni uglavnom na skijalištima u Austriji. Berlinski advokat Vogel je bio zvanično ovlašćen sa istočne strane da razgovara o svim pitanjima razmene. Nazvan je „špijunskim posrednikom“. Na zapadnoj strani su bili njegovi prijatelji: austrijski advokati i mladi oficiri MI6 za Istočnu Nemačku. Poseban problem, na primer, bila je potreba da se bračni par Keher isporuči iz SAD u Nemačku kako bi se olakšao sam tehnički proces razmene.
Nemci — 50-godišnji Nistroj i 41-godišnji Fron — osuđeni su na doživotni zatvor u DDR zbog pokušaja organizovanja masovnog bekstva zatvorenika preko Berlinskog zida. Jasno je da to nisu mogli organizovati sami, te su stoga bili u kontaktu sa britanskom obaveštajnom službom.
A mladi Čeh Jaroslav Javorski je dobio 12 godina u Pragu 1981. godine, takođe zbog pokušaja organizovanja bekstva na Zapad, ali s njim je komplikovanija situacija. Njegov otac, poznati čehoslovački teniser Jirži Javorski, malo pre toga nije se vratio u Čehoslovačku posle još jednog u nizu turnira. Posle toga, Jaroslav je prvo bezuspešno pokušao da legalno napusti Čehoslovačku, a onda kupio lažne pasoše za sebe i porodicu. Ukrcali su se na „Orijent ekspres“, ali na prvoj granici, njihovi pasoši su provaljeni. Formalno, on nije bio politički zatvorenik, već je priveden po krivičnoj prijavi.
Ali kod onih koje su SSSR i zemlje Istočnog bloka razmenjivali za ova lica, sve je još zanimljivije.
Jevgenij Zemljakov (39 godina) je radio u sovjetskom trgovinskom predstavništvu u Kelnu i osuđen je na tri godine zatvora zbog industrijske špijunaže. Ekonomista Detlef Šarfenort ja najmanje od 1969. godine radio u raznim obrazovnim institucijama u Nemačkoj, gde je vrbovao studente da rade „za opšte dobro Nemačke“, a obećavao im pokroviteljstvo prilikom prijavljivanja na posao u Dojče banci ili Ministarstvu finansija Nemačke. Na kraju ga je prijavio jedan od njegovih studenata, i saradnik Štazija je osuđen na četiri godine zatvora u Kelnu.
Sudbina poljskog obaveštajca
Ipak, od svih njih najzanimljivija je sudbina Ježija Kačmareka, potpukovnika spoljne obaveštajne službe NR Poljske. Kačmarek je bio „dvojnik“, na slengu poljskih obaveštajaca čovek koji se predstavlja kao neko drugi. Zvao se zapravo Hajnc Peter Arnold i bio je dete Nemice Hildegarde iz Pomeranije, udovice SS oficira, i sovjetskog oficira Petra.
I sve bi bilo u redu, ali sovjetski oficir je morao da se vrati kući. Kad je Pomeranija predata novoj Poljskoj, iznenada je vaskrsnuo muž Hildegarde, a kad nije hteo da prihvati „rusko“ dete, mali Hajnc je završio u sirotištu. Uzela ga je poljska porodica iz Sopota i promenila mu ime u Januš Halicki. Rastao je smatrajući se Poljakom, oženio se, imao dvoje dece, radio kao zvaničnik u Sopotu. A onda je jednog dana kad je trebalo da izvadi neke papire saznao ko je. Pokušao je da nađe biološku majku preko Crvenog krsta kad je na njega obratilo pažnju Gdanjsko odelenje Službe za bezbednost. Ovo je bilo savršeno vreme za infiltraciju. Međutim, stvarni Januš Halicki nije bio pogodan za ulogu agenta. U ovoj fazi je i stvoren takozvani „dvojnik“. Mladi oficir Službe za bezbednost iz Poznanja Jan Kačmarek odlično je govorio nemački i bio je idealan za ulogu fizičke zamene Januša Halickog.
Kačmarek dobija dokumenta na ime Halickog i ide u Crveni krst koji ubrzo pronalazi njegovu majku u Vestfaliji. Ježi Kačmarek (tada još poručnik) odmah je otišao za Nemačku. Nesrećna žena je poslednji put videla svoje dete kada je imalo dve godine i stoga identifikuje poručnika Kačmareka kao svog sina. Međutim, iznenađujuća je činjenica da je 60-godišnja Hildegarda Arnold umrla od srčanog udara dok se vozila kući taksijem nakon prvog susreta sa novopronađenim „sinom“. Nemačka policija je mislila da je od stresa. Neočekivana smrt Hildegarde je mogla okončati svu operaciju infiltracije, ali Ježi Kačmarek je već u ulozi Hajnca Petera Arnolda tako iskreno tugovao da ga je brat njegove „majke“, istaknuti član Socijaldemokratske parije u Bremenu, uzeo pod svoje starateljstvo.
Kačmarek je studirao pravo dok je još bio u Poljskoj (odakle je i došao u obaveštajnu službu), odlično je znao nemački pravni sleng, i „ujak“ ga je zaposlio u pravni sektor SDP-a, a zatim u bremenskom odelenju nemačke migracione službe za rad sa poljskim emigrantima. I tamo je počeo da nadgleda čitavu poljsku emigraciju, uključujući članove Solidarnosti. Dobio je pristup tajnim dokumentima o vrbovanju emigranta i postao posrednik u radu nemačke obaveštajne službe BND sa Poljacima. Preko Ježija Kačmareka poljska Služba za bezbednost je lako kontrolisala veze „Solidarnosti“ u Pomoriju sa nemačkim specijalnim službama. A Pomorje je, pre svega, Gdanjsk i Gdinja sa Lehom Valenskim na čelu.
Kačmarek kao Hajnc Peter Arnold je dobijao povišice u službi, pridružio se redovima SDP-a i čak mogao da se kandiduje za Bundestag. Bio je to simpatičan muškarac sa naočarima, uvek dobro obučen i pristojan.
Smatrali sebe patriotama
Ali u Sopotu je živeo pravi Hajnc Peter Arnold, to jest, Januš Halicki koji nije gubio nadu da će pronaći svoju biološku majku. Nije znao ništa o onome što se događao. Jednom je slučajno, 1984. kod zajedničkih prijatelja sreo par nemačkih turista. Reč po reč, pokazao im je svoj rodni list i zamolio da nešto saznaju. Turisti su po povratku u Nemačku otišli u Crveni krst i dobili odgovor da je Hildegarda Arnold davno umrla, a njen „sin“ je bio tamo. Iznenađeni, otišli su u BND.
Ježi Kačmarek je uhapšen početkom februara 1986. godine. Do trenutka razmene, 11. februara, on još nije bio osuđen od strane nemačkog suda. Poljaci su insistirali da Ježija Kačmareka (već potpukovnika) treba odmah vratiti u Varšavu. Možda je bio od ogromne vrednosti, jer su svi slučajevi emigranata iz Solidarnosti prolazili kroz njegove ruke. A Nemci su u njegovoj kući pronašli kompletan paket špijunske opreme, uključujući i šifrovane sveske, koje su bile ugrađene u hvataljke za krckanje oraha.
Prema jednoj verziji, Kačmarek koji je bio odgovoran za proveru emigranata u Nemačkoj, mogao je organizovati „drugi talas“ infiltracije. Mogao je izdavati dozvole za boravak u Nemačkoj drugim zaposlenima u poljskoj obaveštajnoj službi, koji su se na taj način infiltrirali u emigrantske krugove i „Solidarnost“. Moguće je da su uz pomoć takvog „drugog talasa“ poljske obaveštajne službe (možda Česi) stvarale agente uticaja. Sada je ovo noćna mora u Poljskoj i Češkoj: postoje sumnje da su neki lideri „demokratskih revolucija“ ranih ‘90-ih godina iz redova „herojskih emigranata“ sami mogli biti infiltrirani agenti sa dugoročnim planovima.
Malo pre razmene na mostu Glinike, preminuo je stvarni Januš Halicki od srčanog udara. A Januš Halicki, rođen kao Hajnc Peter Arnold, imao je 38 godina i nikada se nije žalio na srce.
Ježi Kačmarek je čudom preživeo sve lustracije bivših oficira bezbednosti u Poljskoj i izgradio odličnu karijeru u Međunarodnoj trgovinskoj komori u Poznanju, gde i danas radi. Dalja sestra žene Januša Halickog, poljsko-nemačka novinarka Ruža Romanec je 2013. godine snimila dokumentarni film „Moja porodica i špijun“. Kačmarek je pristao na intervju sa njom, a rekao je da je svo učinio isključivo u korist svoje domovine. Na isti način Natan Ščaranski smatra sebe patriotom svog naroda. Na kraju su ova dva čoveka razmenjena jedan za drugog, uprkos fundamentalno različitim ideološkim pristupima i idejama o patriotizmu.
