„Da imam dvadesetak godina, verovatno bih bio takva budala da pomislim da će moj spomenik postati simbol Beograda. Kako da znamo šta će on postati, možda će postati tema sporova i tvrdnji da je pokvario izgled Beograda, kao Ajfelov toranj koji je dugo kritikovan pre nego što je postao simbol Pariza. Zato, ko zna hoće li ljudi razumeti šta sam imao u vidu, ili će im to biti tuđe i reći će – ruska invazija... Nemam pravo da tvrdim da će to biti simbol Beograda. Zaista“, kaže autor spomenika Stefanu Nemanji, koji je u subotu uveče bio u prilici da spomenik prvi put vidi u punoj veličini, u ambijentu Savskog trga.
Ruskom skulptoru će u ponedeljak biti uručeno Sretenjsko priznanje koje se dodeljuje zaslužnim ličnostima iz raznih oblasti.
Među ovogodišnjim laureatima su, pored Rukavišnjikova, srpski režiser Emir Kusturica, ruski patrijarh Kiril i mnoge druge ličnosti.
„Zahvalan sam i srpskom narodu i predsedniku Srbije za tako visoko priznanje, ali moram reći da to nisam očekivao. Iako mi je veoma prijatno zbog toga, kada sam radio, nisam razmišljao ni o nagradama, ni o ordenima“, kaže Aleksandar Rukavišnjikov.
Stefan Nemanja – od spora do simbola
Na pitanje kako se odnosi prema raznim kritikama na račun spomenika, koje se tiču, pre svega njegovih razmera, ali i načina na koji je izveden, Rukavišnjikov odgovara:
„Iskreno, trudim se da na njih ne obraćam previše pažnje, jer kada se umetnik ozbiljno bavi kritikama, nikada ništa neće stvoriti, zato što će onda samo nastojati da zadovolji ukuse i zahteve drugih ljudi. To nije ispravno. Neki mu zameraju da nije dovoljno savremen, ja se s tim ne slažem. Što se tiče njegovih razmera, mislim da se spomenik uklopio".
Neki smatraju da spomenik u toj veličini više odgovara velikoj prestonici kakva je Moskva, a ne „malom gradu“ kao što je Beograd...
- Spomenik je potrebno posmatrati u kontekstu trga na kojem se nalazi, a ne u kontekstu čitavog grada. Beograd, po mom mišljenju, nije mali grad. A trg je u svakom slučaju veliki. Ja sam zadovoljan kako spomenik izgleda u kontekstu celog okruženja, u kontekstu Beograda na vodi, zgrade Železničke stanice i drugih zdanja. Da je spomenik manji, on bi se izgubio u očima posmatrača koji dolazi, recimo, iz Ulice Stefana Nemanje. Postoji izraz „držati trg“ kada je reč o spomenicima. Da je spomenik manji, po mom mišljenju, on ne bi mogao da „drži trg“. Na primer, spomenik Marku Aureliju u Rimu je mali, ali je mali i trg na kojem se on nalazi, zbog čega taj spomenik „drži trg“. Naravno, svako ima pravo na svoje mišljenje, neka kritikuju.
Stefan Nemanja je bio čovek od dela
Dugo ste proučavali i lik Stefana Nemanje, obilazili ste srpske manastire. Šta za Vas predstavlja ličnost Stefana Nemanje? Kakvu unutrašnju simboliku nosi spomenik? Kakva ste osećanja želeli da prenesete nama, srpskom narodu?
- Čini mi se da je Stefan Nemanja važan, pre svega, zbog toga što je to bio čovek od dela. Odlučio je da je potrebno stvoriti državnost. Nije govorio o tome, pa zaboravio, nego je to dovršio. Podseća me na figuru svetog čoveka iz ruske istorije, Sergeja Radonješkog, čiji je osnovni postulat bio da čovek treba da da sopstveni primer. Ista je stvar, prema mom mišljenju, sa Stefanom Nemanjom. Voleo bih da ova forma to prikazuje. Mnogo sam pažnje posvetio svakom detalju, vodio računa o tome gde se nalazi lakat, gde su drugi delovi tela, jer se Stefan Nemanja oslanja na jednu nogu, to je kontrapost. Tu, međutim, nema ničeg naturalističkog. Oslanjao sam se, pre svega, na večne, velike skulpture starogrčke umetnosti, renesanse, meksičke, indonežanske umetnosti... Onaj ko u spomeniku Stefanu Nemanji vidi samo realističnu figuru, prosto nije video dovoljno dela svetske umetnosti, jer je u njemu, verujte mi, mnogo ne citata, nego prosto duha. I to definitivno nije duh sovjetskog soc-realizma.
Zanimaju me ta osećanja. Kada sam posmatrala lice Stefana Nemanje, moj utisak je bio da je to lice zamišljeno, da je mudro, ali da nosi i nekakvu tugu u sebi.
- Naravno. Postoji i tuga. To je sveukupnost raznih emotivnih stanja. Ja sam želeo da lice Stefana Nemanje odiše spokojnom mudrošću. Postoji takav izraz u borilačkim veštinama: spokojna mudrost. To je kada čovek poput velike zveri, recimo, tigra, mirno posmatra plen i, zapravo, procenjuje situaciju. Ne radi ništa drugo: ne zastrašuje, ne riče, ne otvara čeljusti, nego posmatra i procenjuje vreme kada će krenuti u napad.
Možete li da objasnite simboliku postamenta, koja je veoma složena?
- To je ruinirani, razoreni vizantijski šlem. Vizantija je mnogo dala našim zemljama, Rusiji i Srbiji, mi smo od nje mnogo uzeli, ikonopisanje, religiju... Istovremeno, došao je period u kojem su Srbi vojevali s Vizantijcima. Stefan Nemanja se jednom nogom oslanja uz pomoć žezla koje je predstavljeno na osnovu postojećeg Savinog žezla, pošto Nemanjino nije sačuvano, mada pretpostavljamo da je postojalo, kao simbol državnosti. Drugom nogom se oslanja na taj razoreni vizantijski šlem. Takav postament mi je bio potreban i u formalnom smislu, sada već otkrivam tajnu, ali mi odgovara i po sadržaju. I to nije bio nimalo jednostavan posao.
Srpske freske su remek-dela
Kako sada gledate na istoriju srpskog naroda, njegovu tradiciju i kulturu? Koliko je ona slična ruskoj, a koliko se i u čemu razlikuje? Ukratko, šta biste rekli o srpskom narodu?
- Od svih stranaca najbliži su mi Srbi, i treba reći - Crnogorci, nešto zajedničko nalazim i sa njima, tamo sam takođe radio. Odnosim se s poštovanjem i prema drugim narodima, ali Srbi su nam jednostavno braća. Fasciniran sam snagom fresaka koje sam video u manastirima. Veoma mi je žao što naš socijalistički poredak u kom smo dugo živeli nije davao mogućnost da razvijemo tu temu u svetskim razmerama. Jer, ponavljam, ako bi se ovako nešto nalazilo u nekoj Raveni, čitav svet bi to znao. Čak ni ja kao umetnik nisam znao, a gledao sam razne knjige, ali to nije toliko poznato kao, recimo, italijanska renesansa. Premda su te freske, koje imaju i izvesnu dozu naivnosti srednjeg veka, jednostavno remek-dela. Te freske su me uputile na mozaičnu pozadinu sa zvezdama, pomalo dečje naivnu i bajkovitu. Eto, taj duh sam želeo da prenesem. Zato se ja klanjam pred srpskom kulturom i srpskim narodom.
Kakav je Vaš stav o pitanju savremene umetnosti, savremene skulpture? Treba li savremena skulptura da bude isključivo apstraktna, geometrijska i može li se reći da su figuralni prikazi anahroni?
- Meni je smešno to da slušam, jer se sve vreme preispituju klasične vrednosti. Grubo rečeno, od pojave avangarde, čitav prošli vek je bio obeležen pitanjem ne – kako, nego - šta. To jest, konceptualna umetnost je bila glavni smisao. U 21. veku vlada prava glad za vrhunskim slikarstvom. To se oseća čak i u umetničkim savetima. Kada se, recimo, priprema velika izložba, u savetu sede istoričari umetnosti raznog kova. Kada na ekranu počnu da se nižu razne slike, svaki put kada se pojavi vrhunski naslikan pejzaž ili vrhunski naslikana mrtva priroda, svi aplaudiraju, jer takvih umetničkih dela više gotovo i nema, to niko više ne ume da stvori. Ja sam, recimo, tokom rada u Italiji, u svojoj školi, osetio teret želje stranaca, Evropljana, da vide kako se izrađuje skulptura. Dolazili su Francuzi, Nemci, Kinezi... Osećao sam se kao da sam u bioskopu, da me snima kamera i imao sam utisak kao da kvarim delo. Oni su, nažalost, prvi put bili u prilici da vide kako se skulptura izrađuje od gline. Nisu verovali svojim očima, jer se sada sve radi u 3D formi, uz pomoć kompjutera, od raznih plastičnih materijala, a onda se sve to prekriva gipsom.
