Kada je pre četiri godine počeo da osmišljava idejni projekat za oslikavanje Hrama Svetog Save, ruski slikar i akademik Nikolaj Muhin se suočio s brojnim sumnjičavim glasovima, jer je malo ko mogao da poveruje da njegova grandiozna vizija može biti ostvarena.
U Srbiji se desilo čudo
Dve hiljade dvadesetu je, ipak, obeležila i jedna radosna vest — u hramu je završen mozaik, impresivan čak i pre nego što se vidi uživo, jer ga prate činjenice: da je sazdan od 50 miliona zlatnih kamenčića, da obuhvata površinu od 15.000 kvadratnih metara, da teži više od 320 tona, da je u njegovom stvaranju učestvovalo 300 umetnika i još isto toliko majstora.
„Vernici to gledaju, neki od njih plaču, neki prosto zaneme od zadivljenosti, to je reakcija na ono što vide. Ispostavilo se da je Srbija jedinstvena zemlja koja se na početku 21. veka preporodila tako što je podigla nešto što se činilo da je nemoguće podići. To je 15.000 kvadratnih metara živopisa, ne znam ko za to ima snage, ne znam... Čak ni u Rusiji, iako je to ogromna zemlja s mnoštvom hramova, nema nečeg ovakvog. I to je nešto što vodi, uslovno rečeno, renesansi, odnosno preporodu. Preporod je tamo gde je dobrobit, gde ljudi grade i stvaraju. Ja sam i dalje zadivljen kakvo se to čudo dogodilo u Srbiji, kako smo to uspeli da uradimo, kako je Gospod izabrao Srbiju za takav projekat. Sve je to za mene svojevrsni preporod, čudo koje se ostvarilo“, s ushićenjem nam priča Nikolaj Muhin.
Božanstvena igra svetlosti
Mozaik je predstava Vaznesenja Isusa Hrista s anđelima, Bogorodicom i apostolima, a jedna od njegovih osobenosti jeste svetlost koju reflektuje tako da obasjava čitav hram i sve koji su u njemu.
„Glavna ideja živopisa u Hramu Svetog Save jeste preobraženje. To je preobraženje Gospoda na planini Tavor, kada se ukazao u beloj odeždi, obasjan zlatnom svetlošću. Ideja je bila da ceo hram osvetlimo tom tavorskom svetlošću, a najbolja tehnika za to je mozaik. Čine ga zlatni kamenčići koje su umetnici lepili svojim rukama, pod raznim uglovima, neujednačeno, tako da se dobije neravna površina. To stvara iluziju lelujanja tih kamenčića i odblesak koji preobražava ceo hram, čineći veliki, jedinstveni prizor koji blista na zlatnoj pozadini. Kompoziciju čini nekoliko desetina sižea, odnosno prikazi Hrista, Bogorodice, prikazi posvećeni Srbiji, njenim i uopšte hrišćanskim svecima i duhovnicima, a sve to objedinjuje svetlost“, objašnjava Nikolaj Muhin.
Tu glavnu ideju, priča nam umetnik, bilo je potrebno razviti kao projekat koji obuhvata i ikonostase, pod i veliki hor.
„U centru kompozicije na podnom mozaiku predstavljena je Božićna zvezda, oko koje su dva prstena, mali prsten je simbol vere, a onda se vaš pogled usmerava i podiže ka kupoli, na kojoj je predstavljeno Vaznesenje Hristovo. I ta vertikala ima duhovno i umetničko značenje, sve je pažljivo osmišljeno. Na tom prstenu, dijademi velikog hora, predstavljeni su srpski sveci koji su između neba i zemlje i objedinjuju ceo taj prostor s ikonostasom. Sve to zajedno čini jedinstveno umetničko rešenje koje je razvijano tokom četiri godine“, kaže Muhin.
Naš sagovornik kaže da je u planu dovršavanje unutrašnje dekoracije hrama, odnosno oltarskih mozaika, četiri izlaza iz kripti, kao i izrada niza mozaičkih ikona koje treba da ukrase krstionicu, prolaze i galerije u nepreglednom prostoru hrama.
Umetnik potčinjen hramu
Celokupna vizija ruskog umetnika potčinjena je, kako nam objašnjava, arhitekturi i stilu velelepnog beogradskog hrama.
„Hram Svetog Save je izgrađen po ugledu na carigradsku Aja-Sofiju. Naravno, neki detalji u njemu su lokalni, ali je uticaj potpuno očigledan. I taj odraz glavne svetinje pravoslavnog sveta, carigradske Sofije, bio je glavni zadatak arhitekte Aleksandra Deroka, to je njegova glavna zasluga. Arhitektura je ta koja provocira umetnika da slika u onom stilu u kojem je ona sazdana. To su tradicije koje se prožimaju u arhitekturi, slikarstvu i skulpturi, kao i u bogoslovskim knjigama. U tu predivnu arhitekturu bilo je potrebno delikatno proniknuti, naglasiti njenu posebnost, ukrasiti njene manje vidljive delove. To i jeste zadatak živopisanja — da nešto posebno naglasi, da nešto harmonizuje, izravna, da objedini kamen, staklo, mozaik, bronzu, sve ono što čini dekor u hramu“, navodi Nikolaj Muhin.
Freske ovog ruskog slikara krase mnoge pravoslavne hramove u Rusiji, u Srbiji, ali i u Hrvatskoj, na Malti, u SAD, Japanu... Ono što ih objedinjuje, jeste neizmerna ljubav prema poslu kojim se bavi.
„Profesija slikara je nešto što mi suštinski odgovara. To je nešto što volim da radim, čemu sam posvetio ceo život i zbog čega sam neizmerno srećan. Veoma su mi dragoceni komplimenti koje čujem na raznim jezicima. To nisu komplimenti od istoričara umetnosti, nego od ljudi koji su došli da se mole u hramu. Kod njih na nivou podsvesti, na nivou nekog mističnog sećanja postoji osećaj da hram treba da bude upravo takav kakav jeste. Taj osećaj verodostojnosti je upravo ono o čemu umetnik treba da misli: verujući čovek koji uđe u hram treba u njemu da oseća duševni mir, da ga ne razdražuju prizori koje vidi, nego da mu pomognu da se usredsredi na molitvu, da u nekom trenutku spozna veličinu Gospoda Boga“, uveren je Nikolaj Muhin.
Slike koje razumeju i Srbin, i Japanac, i Rus
Pored živopisanja hramova, ruski umetnik se bavi i drugim vidovima slikarstva, a česti motivi na njegovim slikama su Adam i Eva, porodica, materinstvo. Portreti ovog slikara sadrže bezbroj osećanja, unutrašnjih preživljavanja, a svima im je zajednička duboka ljubav.
„Najjednostavnije je slikati bliske ljude, ono što umetnik odlično razume, ono što iskreno voli, onda mu to donosi zadovoljstvo i razvija njegovu duhovnu stranu. To je vrlo jednostavna koncepcija. Adam i Eva su beskonačna tema, oni mogu biti simbol bilo kog para, mogu biti Marija i Ivan. Reč je prosto o muškarcu i ženi, o njihovoj ljubavi i neljubavi, o grehu. Kada umetnik slika materinstvo, to je jasno i Japancu, i Amerikancu, i Srbinu, i Rusu“, naglašava Muhin.
Kada je bio mlad, bavio se raznim temama, ali je za njega najinspirativniji ostao emocionalni niz koji se tiče odnosa muškarca i žene, majke i deteta.
„Slikam mrtve prirode na kojima je, recimo, uvek jabuka s nožem kao simbol muškog i ženskog principa, zabranjenog voća, jabuke presečene na pola, koju je Eva ponudila Adamu. To nije mrtva priroda kakvu ste navikli da vidite na trpezi, to je simbolika koja govori još o nečemu. Ili, recimo, grožđe i vino, hleb — jasno je kakvo je njihovo značenje. To su simboli koji mene interesuju, koje mogu beskonačno da kombinujem u raznim stilovima i formatima. Jedan život nije dovoljan da se sve te emocije zabeleže“, sa zanosom priča Nikolaj Muhin.
Opčinjen Sezanom
Kao zreo umetnik, koji iza sebe ima na stotine slika, ikona, fresaka, ugledni ruski slikar nema uzore i idole, ali nam otkriva da je kao 25-godišnjak bio opčinjen Polom Sezanom.
„Da mi je neko u vreme kada sam imao 25 godina rekao da postoji umetnik bolji od Pola Sezana, verujem da bih se potukao s njim, jer sam tada zaista verovao da nema boljeg slikara na svetu. Zbog čega? Zato što je učinio nemoguće — objedinio je realističko slikarstvo s dvodimenzionalnim prostorom. Sazdao je dvodimenzionalni prostor slikajući pejzaž, mrtvu prirodu, portrete. Iz toga je ponikla i ruska avangarda, Maljevičev ’Kvadrat‘ — sve je to Sezan. S 25 godina strašno sam voleo celu tu umetničku liniju koja povezuje Modiljanija, Pikasa, Matisa, Šagala... Sve mi je to bilo veoma interesantno“, seća se Muhin.
Umetnička zrelost, mnogo rada i stvaranja doneli su mu promene koje su ga uputile na traganje za simbolima, za znakovima koji otkrivaju suštinu predmeta, pojava, samog života. Dvodimenzionalni prostor, likovi koji su izraz promišljanja sveta i preispitivanja sopstvene duše, postali su mu daleko zanimljiviji od akademskog slikarstva, od „raznih ’izama‘ koje svaki umetnik propušta kroz sebe tokom studija“.
O današnjoj umetnosti, smatra Muhin, teško je suditi, jer je postala toliko raznovrsna da je veoma teško reći gde je tu preporod, a gde je pad.
„Mogu sa sigurnošću da kažem samo da će slikarstvo uvek postojati, u ovoj ili onoj formi. Ubeđen sam da danas niko ne bi odbio da u kući ima malenu Rembrantovu sliku, da niko ne bi odbio Sezanovu mrtvu prirodu, ili Modiljanijev portret. Neka velika dela u umetnosti i slikarstvu ne zavise od mode, od trendova, možda su neka od njih anahrona, ali su i dalje važna. Ona će ljude uvek oduševljavati. Nove forme umetnosti, kao što su instalacije, performansi i slične stvari rezultat su novog vremena i ko zna šta ćemo još videti. Ipak, ako pogledamo istoriju umetnosti, u svim vremenima postojali su prosečni slikari i izuzetni majstori, čak i u epohi renesanse“, podseća Muhin.
