Vest o pronalasku tela petnaestogodišnjaka u Tamišu u Pančevu potresla je Srbiju. Prema pisanju medija reč je o samoubistvu zbog raskida sa devojkom.
Goran Knežević, direktor centra „Srce“, nevladine organizacije koja se već 30 godina bavi pružanjem emotivne podrške osobama u krizi i prevencijom samoubistva, ukazuje da smo nažalost svedoci sve češćih nesrećnih slučajeva u vidu suicida kod mladih.
Sistemska prevencija suicida kod dece
„Prevencija je potrebna već kada neko razmišlja o tome. Ako neko ima misli, možda nema plan u vezi sa tim, ali problemi su prisutni i osoba razmišlja o tome da sebi oduzme život. Mi prevencijom moramo da se bavimo malo više sistemski“, apostrofira Knežević.
On navodi da „Srce“ na teritoriji Vojvodine uspešno sprovodi projekat u srednjim školama sa ciljem edukacije kako da vršnjaci i osobe iz okruženja primete neke moguće znake koji ukazuju na to da je došlo do promena u ponašanju, da se osoba možda povlači u sebe, da eventualno završava neke poslove koje ima a koji su pred njom, da želi da što više stvari završi, da se možda oprašta, poklanja neke svoje stvari.
Situacije koje se odraslima čine potpuno rešive, deci u pubertetu predstavljaju najveće probleme sa kojima su se susreli. Tako i jedinica u školi nekad može da bude razlog da deca razmišljaju o tome da sebi oduzmu život. Stoga je, prema rečima našeg sagovornika, važno da se ne minimalizuju njihova razmišljanja i njihovi problemi.
Edukacija vršnjaka
„Prosto, moramo kao društvo biti senzitivniji na te stvari, osluškivati ljude, dobro pratiti ono što nam govore, pratiti da li postoje nekakve promene u tome kako se osoba oseća, i reagovati u smislu ponuditi razgovor. Možda ja kao vršnjak ne znam kako da ti pomognem, ali hajde zajedno da pronađemo koja je to osoba sa kojom bi mogao da popričaš o tome“, objašnjava Knežević.
Ono što je specifično za tinejdžere, podvlači naš sagovornik, je da veliki broj njih nije otvoren za razgovor sa roditeljima, pa se vrlo često trude da roditelji ne primete neku promenu jer nisu spremni da sa njima razgovaraju o tome:
„Tinejdžeri se često otvaraju svojim drugarima, prijateljima, možda nekome iz razreda. Mislim da se moramo baviti sistemskom edukacijom, i ukoliko što veći broj tinejdžera bude znao kako da osluškuje ono što im drugari poručuju, da će tada moći adekvatno da reaguju. Da mogu da alarmiraju školskog psihologa, pedagoga, da neko obavi razgovor“.
Naravno, dodaje Knežević, ne treba svaki put razmišljati o najcrnjem scenariju, ali logično je da se u nekom trenutku života ne osećamo dobro iz raznoraznih razloga, pa je važno da se osvestimo kao društvo da je u redu potražiti pomoć.
Zanemarivanje ljudskog života- „važnije je imati nego biti“
Specijalista medicinske psihologije Vlajko Panović smatra da globalna civilizacija ide u propast zato što se ne bavi životom, već zadovoljstvom i zabavom:
„Ali ne zadovoljstvom kroz rad, lepotu, kroz aktivnosti, kroz zdrav odnos sa drugim ljudima, nego kroz hedonizam, alkohol, drogu, promiskuitet, ekscesnost u svakom pogledu, senzacije, spektakl. Kad globalno pogledamo, forsira se taj odnos prema realnosti. I tu se zanemaruje ljudski život, zato što je proklamovano 'važnije je imati nego biti'. To su dominantni sistemi vrednosti koji su prisutni u medijima, a zanemarena je kultura. Obrazovanje je prisilno, i kad sve to pogledamo, porodica je prezaposlena, a deca prepuštena velikom medijskom inputu raznih informacija koje prepunjavaju dečije umove, i s obzirom da deca nemaju percepciju razvijenu u tom ranom uzrastu, oni postaju žrtve tih informacija“.
Veliki problem za decu je prema rečima ovog stručnjaka neorganizovanost u vremenu i prostoru, jer ona žive iluziju slobode i beskrajnih granica koja se kroz medije forsira. Takođe, roditelji su retko ili nedovoljno prisutni u dečijim životima, pa plasirajući svoje zahteve ne uvažavaju da u glavama dece već obitavaju koncepti realnosti koje ona dobijaju zalepljena za ekrane modernih uređaja, i onda roditelji ostaju nemoćni.
Vratiti dostojanstvo životu
„Čitava realnost u kojoj deca žive trebalo bi da se resetuje, da se preoblikuje. Ali u kom pravcu- vratiti dostojanstvo životu, lepoti, redu, radu, organizovanosti, pomoć drugima, empatiju za slabije, za one koji su bolesni, tužni, drugačiji, koji drugačije misle, koji su druge vere, druge boje kože, da nam oni nisu neprijatelji“, smatra ovaj psiholog.
Školski psiholog Branka Tišma, ukazuje za Sputnjik da je u konkretnom slučaju koji je potresao srpsku javnost malo verovatno da je raskid emotivne veze uticao na suicid. Po njenom mišljenju, moralo je da postoji još nešto što je ugrozilo razvoj deteta, ali da je svakako teško pretpostavljati i treba biti pažljiv.
„Gubitak je ogroman i za porodicu i za zajednicu, i to ne može rečima da se opiše. Ali svi treba da budemo oprezniji kada su nam deca u pitanju, i kada primetimo bilo kakvu promenu u ponašanju treba razgovarati sa njima, treba se obratiti stručnim licima, treba tražiti podršku na drugim stranama, i negde mislim da treba više da ulažemo u naše ljudske odnose, jer to kao da nam se gubi sada. Nama se smanjila agresivnost u školama, smanjili su nam se neki drugi oblici ponašanja, ali usamljenost se povećala“, naglašava Tišma.
Pročitajte još:
- Posle jezivih ispovesti i uznemirujućih scena: Velike promene za privatne školice i vrtiće u Srbiji
- Može li Srbija da kontroliše u čije ruke dajemo decu
- Kult ličnosti i odnos kao u sekti - znak upozorenja za roditelje
