Ovako izveštaj o nastavku procesa dijaloga između Beograda i Prištine Međunarodne krizne grupe i tri opcije koje bi se mogle naći na pregovaračkom stolu, koje se u njemu pominju, komentariše analitičar Dragomir Anđelković.
„Ako Međunarodna krizna grupa stvarno želi kompromis, onda je Srbiji morala da ponudi fer podelu Kosova, koja bi podrazumevala vraćanje severa i kosovskog Pomoravlja u okrilje Srbije, kao i eksteritorijalnost za manastire i, paralelno sa tim, samoopredeljenje za Republiku Srpsku. To bi onda bio kompromis“, smatra on.
Kapitulaciju Srbije bi da nazovu kompromisom za Kosovo
Sve što je manje od onoga što je naveo, Anđelković, kako kaže, smatra kapitulacijom i nada se da niko u Srbiji neće biti spreman da to podrži.
Uticaj Međunarodne krizne grupe, kada se posmatra pojedinačno nije veliki, dodaje naš sagovornik; međutim, ako se posmatra kumulativni efekat albanskih lobista, a ova organizacija spada u tu grupu, njihovo mišljenje ima težinu – lobisti onih koji rade protiv Srba od Prištine do Sarajeva, aktivirali su se zato što misle da je došlo vreme da se Bajdenovoj administraciji nametne novi pristup Balkanu.
„Da na samom početku njenog delovanja energično zahtevaju redefinisanje politike prema nama, što znači vraćanje na ono što su radili devedesetih godina. Tako da je sve to više u funkciji pritiska na američku administraciju. S druge strane, to je pokušaj da nas zaplaše, da pomislimo da će se to i desiti u punoj meri, pa da potrčimo da tražimo nekakav lažni kompromis“, kaže Anđelković.
Američka administracija ima isuviše problema kod svoje kuće i na drugim meridijanima, da bi se u punom kapacitetu bavila Balkanom, a uz to, i svet se bitno promenio – Amerika je mnogo slabija nego što je bila devedesetih, a druge sile su mnogo jače. U takvom kontekstu, antisrpski lobisti ipak ne mogu da rade po obrascu iz devedesetih, zaključuje Anđelković.
U izveštaju pod nazivom „Ponovno pokretanje dijaloga između Kosova i Srbije“, na 27 strana, u pet poglavlja, govori se o ulozi EU u pregovorima o tehničkim pitanjima, ali analitičari Međunarodne krizne grupe pominju i tri opcije za postizanje kompromisa.
Prva je nagrađivanje Srbije, koja bi, kao nagradu za priznanje kosovske nezavisnosti dobila donatorsku podršku i članstvo u EU. Druga je priznanje nezavisnosti Kosova u zamenu za stvaranje autonomnih zona Srba na KiM i Albanaca u Srbiji, a treća opcija je razmena teritorija.
MKT – grupa koja proizvodi krize
Međunarodna krizna grupa je međunarodna nevladina inicijativa za rešavanje sukoba, na čijem se čelu nalaze uticajni političari na izmaku svojih karijera, poput bivše američke državne sekretarke Medlin Olbrajt ili bivšeg finskog predsednika Martija Ahtisarija, koji nisu jedini vezani za konflikte na Balkanu. Među rukovodiocima ove organizacije nalazila se i nekadašnja glavna tužiteljka Haškog Tribunala Luiz Arbur.
Kao promoteri globalnih političkih trendova, MKG je služila i služi za promociju ciljeva globalnih zapadnih centara moći, zbog čega se neretko nalazila na meti kritika, čak i na Zapadu.
Tako je novinar i pisac Tom Hazeldin, urednik časopisa Nju left rivju, oštro kritikovao MKG kao organizaciju koja je naizgled nepristrasna i nezavisna, ali organizaciju koja zagovara NATO ratove.
I sama MKG nekada se ponašala vrlo nevešto, kao 2013, kada je nagradu za mir dodelila tadašnjem mjanmarskom predsedniku Tein Seinu, u trenutku kada je Hjumen rajts voč objavio izveštaj o etničkim čišćenjima koje podržava Seinova administracija.
Naredne godine, časopis Trd vorld kvorterli, objavio je niz članaka u kojima se kritikuje uticaj članova MKG na donosioce spoljnopolitičkih odluka, biznis „proizvodnje kriza“ i metodologiju kojom se analitičari MKG služe u svojim istraživanjima, a 2016, grupa se, zbog svog izveštaja o Siriji iz 2011, našla pod salvom kritika prominentnog i uticajnog politikologa Nikolasa Noe.
Izveštaj MKG pod nazivom „Usporeno samoubistvo sirijskog režima“ ne samo da je podstakao prerano i katastrofalno odbacivanje diplomatskih rešenja koje pomoglo da se građanski rat u Siriji produži, tvrdi Noe.
„Takođe je odustao od glavne uloge zbog koje prvenstveno postoje nevladine organizacije za mir, promociju i ublažavanje sukoba: zalaganje za snažno međunarodno angažovanje i pregovaračka rešenja koja bezbednost civilnog stanovništva smatraju najvažnijom“, zaključio je on.