U izveštaju međunarodne nevladine inicijative za rešavanje sukoba se konstatuje da su napori za rešavanje dugotrajnog spora Beograda i Prištine oko nezavisnosti Kosova zastali i dodaje da su razgovori pod pokroviteljstvom EU doveli do sporazuma o tehničkim pitanjima, ali da nisu rešena ključna politička pitanja.
Ističe se i da su napori Vašingtona da posreduju u sporu propali, nakon što je pred sastanak lidera Srbije i Kosova u Beloj kući, tadašnji kosovski predsednik Hašim Tači morao da napusti položaj zbog optužbi za ratne zločine, što je, kako se dodaje, vlasti u Prištini ostavilo u rasulu.
Vašingtonski sporazum koji je u septembru prošle godine potpisan između predsednika Srbije Aleksandra Vučića i kosovskog premijera Avdulaha Hotija, uz posredstvo bivše američke administracije na čelu sa tadašnjim predsednikom Donaldom Trampom, opisan je kao simbolički
Međunarodna krizna grupa podseća da dok se ne reši spor, ni Srbija ni Kosovo neće moći da pristupe Evropskoj uniji, a Kosovo neće moći da postane članica Ujedinjenih nacija i NATO-a. U izveštaju se Beograd optužuje da vrši štetan uticaj na teritoriji Kosova.
Postojeći spor predstavlja rizik i za manjinske zajednice i predstavlja pretnju regionalnoj bezbednosti, pa bi rešavanje spora predstavljalo podstrek za stabilnost Zapadnog Balkana i Evrope, navodi se dalje u izveštaju.
„Beograd i Priština bi trebalo javno da iskažu potrebu za kompromisom. Kosovo bi trebalo da zatraži veći stepen političke, bezbednosne i ekonomske integracije sa partnerima dok se ne postigne konačan dogovor“, navode autori izveštaja.
Uz podsećanje na tok dijaloga Beograda i Prištine uz posredovanje EU i američku inicijativu, u izveštaju se konstatuje da nije postignut vidljiv napredak i da situacija predugo stagnira.
Priznanje nezavisnosti Kosova – glavna tačka
Strane su, navode autori izveštaja, došle do tačke u kojoj je glavno pitanje priznanje nezavisnosti Kosova.
„U ranijim rundama, razgovori o praktičnim pitanjima barem su služili za pripremu terena za konačni dogovor. Ali sada se čini da je ta dinamika obrnuta, neslaganje oko statusa Kosova usporava napredak u svakoj drugoj temi. Ni Beograd ni Priština nemaju mnogo apetita za dug, otvoren proces i ne vide da se mnogo može dobiti iz daljih tehničkih razgovora“, navodi se u dokumentu.
Međunarodna krizna grupa podseća i da je i uloga Evropske unije kao posrednika otežana zbog nejasnoća koje ima u sopstvenim redovima.
„EU do sada nije mogla da usvoji zajednički stav u kojem se navodi da je priznavanje cilj dijaloga, s obzirom na to da pet država članica ne priznaje nezavisnost Kosova“, piše u izveštaju
Napominje se da iako formalna promena zajedničke pozicije EU sada može biti nedostižna zbog političke realnosti u pet država članica, postoji niz potencijalno korisnih koraka koje bi Savet EU mogao preduzeti da Unija razjasni svoje ciljeve i mandat specijalnog predstavnika za dijalog.
Predviđa se i da će za pregovore Srbije i Kosova Evropska unija i njene države članice zatražiti i angažovanje Sjedinjenih Država
„Kredibilitet Brisela na Kosovu je narušen zbog nesposobnosti Unije da građanima Kosova uvede bezvizni režim, iako je Evropska komisija to preporučila i potvrdila da je Priština ispunila sve uslove. Suprotno tome, kosovski političari imaju tendenciju da veruju Vašingtonu s obzirom na ključnu ulogu SAD u okončanju rata i obezbeđivanju nezavisnosti“, stoji u dokumentu.
Pogled na Beograd i Prištinu
U analizi situacije na Kosovu u pogledu dijaloga sa Srbijom, piše da su kosovski lideri malo uradili kako bi pripremili javnost za kompromise koji su neophodni kako bi se došlo do konačnog rešenja
„Široku podršku kompromisu mogla bi dodatno da zakomplikuju politička previranja na Kosovu, gde su prevremeni izbori rutina, a nijedna vlada nije odslužila puni mandat od proglašenja nezavisnosti 2008. godine“, navodi se.
Dodaje se da ko god izađe kao pobednik parlamentarnih izbora zakazanih za 14. februar, verovatno neće biti sklon da da prioritet dijalogu sa Beogradom
Za razliku od pregovarača iz Prištine, predsednik Srbije Aleksandar Vučić ima snažnu političku moć u svojim rukama, ističu autori izveštaja, ali dodaju da je klizav put ka uspostavljanju rešenja iako mu dominantan položaj daje manevarski prostor.
Oni smatraju da će Vučić, ako se zalaže za napredak dijaloga, morati da uradi dve suštinske stvari. Prvo, da se suoči sa uslovima pod kojima bi bio spreman da pristane na priznanje Kosova a drugo da se ti uslovi predstave javnosti.
„Ne bi trebalo da potceni značaj prilagođavanja srpske javnosti detaljima navodnog dogovora. Prema Ustavu Srbije, priznavanje nezavisnosti Kosova zahteva referendum“, podseća se u dokumentu.
Tri opcije
U izveštaju su predstavljene i tri opcije koje bi se mogle naći na pregovaračkom stolu – međusobno priznanje u zamenu za brze evrointegracije, formiranje autonomnih oblasti u obe države i razmena teritorija.
Niti jedna od ovih opcija nije ni približno idealna, dodaje se.
„Kada se radi o prvoj mogućnosti, uzevši u obzir unutrašnju dinamiku, moguće je da ne postoji mehanizam da EU obeća ubrzano pristupanje, dok materijalni aspekt sam po sebi nije adekvatan za rešavanje ovog ključnog pitanja političkog identiteta Srbije. Između druge dve mogućnosti, autonomija bi izgledala kao bolji izbor, pošto je pokazala uspeh u drugim delovima Evrope. Postoji i dobar deo podrške među državama članicama EU, mada izgleda da najnegativnije reakcije izaziva na Kosovu i u Srbiji. Sa druge strane, evropske vlade – posebno nemačka – su opravdano zabrinute da bi to mogao biti presedan koji bi mogao dovesti do destabilizacije i ponovnog iscrtavanja granica na Balkanu i šire“, objašnjava se u izveštaju.
Šta ako ništa ne uspe?
U slučaju neuspeha pregovora, razmatra se i kakve bi negativne posledice po Srbiju i Kosovo imao status kvo, i napominje se da bi i Vašingtnon i Brisel morali to da imaju na umu i preduzmu korake da ublaže rizik od neuspeha dijaloga.
Učesnici dijaloga, kao i posrednici u Briselu i Vašingtonu koji žele da reše problem, još uvek imaju neke nade da će se stvari popraviti, ocenjuju u Međunarodnoj kriznoj grupi, uz napomenu da to zahteva nešto drugačiji pristup dijalogu.
„Prvo, moraju biti jasni da je cilj da se jednom zauvek reši pitanje priznanja“, smatraju autori izveštaja.
Drugi uslov je da nijednu od tri pomenute opcije za rešenje dijaloga, uz sve njihove „zamke“, ne treba diskvalifikovati iz rasprave, a treći postojanje političkog konsenzusa po pitanju dijaloga na Kosovu.
Četvrti uslov je da obe strane treba da budu međusobno jasnije – Priština treba da sasluša srpsko rukovodstvo i pod kojim uslovima su spremni da prihvate formalno priznanje. Nasuprot tome, Beograd treba da čuje šta je Kosovo spremno da ponudi u zamenu za priznanje, objašnjava se.
„Ako strane nisu spremne da izreknu formalne stavove o ovim temama, EU bi trebalo da omogući neformalne kanale komunikacije, gde obe strane mogu da govore iskreno, bez straha od curenja podataka i u prisustvu sagovornika od poverenja“, navodi Međunarodna krizna grupa.
Na samom kraju, navodi se u izveštaju, spoljnopolitički partneri Kosova bi, kao prioritet, trebalo da se pripreme za mogućnost da će se pregovori i dalje razvlačiti bez rešenja.
„Pod takvim okolnostima, najbolja strategija bi mogla biti traženje političkog manevarskog prostora koji bi omogućio da se Kosovo dalje integriše u međunarodne institucije“, zaključuje se u izveštaju Međunardne krizne grupe.
