Od rušenja Trampa, do bahatog ponašanja – koliko su, u stvari, moćni američki košarkaši?

Sada već minula 2020. godina je donela mnogo neizvesnosti i bizarnosti – kako u celom svetu, tako i u svetu američke košarke.

Legendarni Kobi Brajant je poginuo u padu helikoptera u Los Anđelesa, sezona je suspendovana zbog korone, mečevi su igrani u „mehuru“ u Orlandu...

Pored uzročno-posledičnih situacija, viđene su i neke na koje je najviše uticao voljni momenat.

Američki košarkaši su tokom prethodne godine pokazali da u svojim rukama drže ogromnu moć i da mogu da utiču na brojne stvari koje nemaju dodirnih tačaka sa parketom na kojem zarađuju novac.

Prvi primer je definitivno Lebron Džejms, koji je ove godine bio glasniji u kampanji protiv Donalda Trampa, čak i nego što je bio u podršci Hilari Klinton na izborima u SAD 2016. godine.

​Pokret „Crni životi su bitni“ je u načelu imao pošten i ispravan cilj, ali je u međuvremenu provučen kroz blato i politizovan do mere neprepoznatljivosti.

Udeo u tome su, donekle, imali upravo NBA košarkaši, koji su predstavljali talas poznatih ličnosti koji je pokušao da kreira javno mnjenje na svakom koraku svoje egzistencije.

Bilo da ste na strani Džoa Bajdena, bilo da ste na strani Donalda Trampa, pitanje koje se postavlja je isto.

Zašto je bitno šta poznate ličnosti, u ovom slučaju košarkaši, misle o politici ili drugim životno bitnim temama? Odnosno, zašto je njihovo mišljenje bitnije od mišljenja običnog čoveka, koji radi „od devet do pet“?

Prosečna plata jednog NBA košarkaša je oko osam miliona dolara, dok će od naredne sezone najunosniji ugovor imati grčki košarkaš Janis Adetokumbo, koji će zarađivati, u proseku, 45 miliona dolara po sezoni sve do leta 2026. godine.

Ovaj podatak otvara vrata analizi novog problema. Problema kojeg je glavni akter plejmejker Bruklin Netsa, Kajri Irving.

​Irving je oduvek važio za osobu drugačiju od ostalih.

Od toga da je uglavnom remetio hemiju u svlačionici, preko raznih povreda, pa sve do toga da je, neironično, mislio da je zemlja ravna ploča – i nije se libio da to svima kaže.

Prošle sezone maltene da nije igrao zbog povrede, a mediji su prenosili da i kada je bio zdrav nije hteo da igra, jer je jedan od njegovih saigrača – Kevin Durent – bio povređen.

Novu sezonu je počeo tako što je novinare nazvao pijunima i rekao da neće više da priča sa njima, a onda, posle izuzetnog starta sezone – nestao.

Jednog dana se samo nije pojavio na utakmici. Bez ikakvog objašnjenja. Nije se javio treneru, generalnom menadžeru, saigračima... samo nije došao.

Danima se spekulisalo šta se desilo, a iz ekipe su naveli da odsustvuje „iz ličnih razloga“.

​Par dana kasnije na internetu se pojavio snimak na kojem je Irving uhvaćen kao deo rođendanske žurke svoje sestre, čime je, ujedno, prekršio kovid-protokole koje je uvela NBA liga.

Kajri – koji je pretprošlog leta potpisao četvorogodišnji ugovor u vrednosti od 136 miliona dolara – kako stvari stoje, neće biti kažnjen od strane Bruklin Netsa.

Bruklin je dao sve od sebe kako bi krivicu za neodgovorno ponašanje skrenuo sa svog igrača koji je, inače, tokom meča protiv Denver Nagetsa imao video-sastanak sa jednom američkom političarkom.

Zamislite da se, na primer, hirurg jednog dana ne pojavi na svom poslu, nikome ne javi da neće doći i, kada konačno uspeju da dopru do njega, nikome ne kaže razlog svog ponašanja.

Hirurg koji, pritom, neće zaraditi 33 miliona dolara za godinu dana.

​Situacije koje smo prošli kroz tekst su samo jedan mali deo primera ponašanja NBA igrača, odnosno pravila da što ste veća zvezda, to vam se više može.

Mediji su preneli da su mogući razlozi Irvingove „epizode“ tihi protest zbog dešavanja u Kapitolu, ali i to što on nije bio za to da Stiv Neš, legendarni kanadski plejmejker, dođe na poziciju šefa stručnog štaba.

Samo dan nakon što je Bruklin trejdom dobio Džejmsa Hardena, jednog od najboljih košarkaša današnjice, objavljeno je da Kajri „jedva čeka da se vrati na teren“.

Ujedno, ukoliko neko ne postupi po narativnu većine koja drži moć... Takav primer videli smo kada Džonatan Ajzak, košarkaš Orlando Medžika, nije želeo da kleči tokom intoniranja himne u znak podršci pokretu „Crni životi su bitni“.

Zbog toga je žestoko kritikovan od onih istih ljudi koji su prethodno kritikovali Trampa kada je osudio NFL igrača Kolina Kapernika, koji je prvi bio taj koji je kao znak protesta klečao tokom intoniranja himne.

Ovaj problem nije vezan samo za košarkaše i sportiste, već i generalno, a posebno u Americi.

Ukoliko ste poznata ličnost na vas gledaju kao na nekog čije je mišljenje bitno i uvaženo. Nebitno da li ste košarkaš koji priča o politici, glumac koji priča o ruskom baletu ili muzičar koji želi da postane predsednik.

​► Američka „duboka država“ zloupotrebljava košarku – ponovo /video/

► Srpski košarkaš otvorio karte o propalom „američkom snu“

► „Ludi Srbin“ odbija da prihvati novu ideologiju