On je kao 17-godišnjak prošle godine postao deo čuvene Akademije IMG, svetski poznate po teniskom kursu Nika Bolitijerija, ali je u vrh svetskog sporta otišao i veliki broj košarkaša, fudbalera, američkih fudbalera...
Ilija je još sa 15 godina shvatio da mora da se bori za sve u životu. Tada je u rodnom Zrenjaninu počeo da radi kao di-džej, ne bi li na taj način zaradio novac i pomogao svojoj porodici, a uporedo se bavio i sportom.
Trenirao je odbojku, vaterpolo, ali je sebe pronašao u američkom fudbalu, sportu za koji je rekao da je idealan za kanalisanje agresivnosti, ali i nadmudrivanje sa protivnikom u strateškim potezima.
Posle godinu dana boravka u Americi Ilija je posetio Srbiju za praznike i odvojio vreme za razgovor za sportsku redakciju Sputnjika na srpskom jeziku.
„Sve je ostalo isto ovde, drugačije je samo to što je, pod brojem jedan u svim pričama, virus korona... U Americi se to ne oseća, imamo normalne utakmice, pune tribine, postoji neki protokol, nosimo maske da bismo ljudima davali primer, ali je život skroz normalan. Ovde je ludnica. Ipak, utisak o svemu je dobar, drago mi je što sam kod kuće da se fizički i mentalno odmorim“, rekao je Krajnović na početku razgovora za Sputnjik.
Ilija je prošle godine u ovo vreme iznenada dobio priliku da nastavi školovanje u Americi, nakon što je prošao nekoliko probnih treninga u Evropi.
„Kada sam u januaru otišao imao sam period čistog privikavanja, desila se pandemija i nisam mnogo mogao da osetim pravu atmosferu. Kada smo se vratili sa odmora, krenule su pripreme za sezonu, utakmice i tada sam zaista osetio šta znači biti student tako prestižne akademije“.
A to znači – maksimalan fokus.
„Moraš da budeš u toku sa školom, a sa druge strane i sa sportom. Treninzi traju po pet, šest sati, ustajem jako rano, nekakav je vojnički sistem, ništa ne smeš da promašiš, imamo raspored i moramo da ga pratimo. Nije mi trebalo mnogo da se naviknem, kasnije sam se uigrao sa svime i sve je teklo kako treba, kako u školi, tako i na treninzima. Na treninzima u Evropi su bili treneri iz Amerike, ali ti kampovi nisu bili kao treninzi u Americi... Ono tamo je ubistvo, bukvalno, ali smo zbog toga po rangu na prvom mestu, ne može to da se stekne nikako drugačije nego krvavim radom“.
Ilija je svoju borbenost, snagu, ali i sportsku inteligenciju, pokazao već u prvim nedeljama takmičenja, što mu je omogućilo i da dobije ponudu za nastavak školovanja na fakultetu – od prestižnog Univerziteta Boston.
„Shvatio sam da nemam šta da čekam, zbog pandemije, sezone, svega... Odmah sam prihvatio sigurnu opciju jer sam znao da će kasnije biti problema, kao i što ih je bilo. Većina sportista iz moje generacije nije uopšte upisala koledž, pored brojnih ponuda. Koledži su povlačili ponude, nije bilo para za stipendije i sada pola generacije mora da čeka sledeću godinu“.
Srbin, 18 godina, velik kao planina, jak kao stena, spreman za šalu, ali i za ozbiljne stvari – Amerikancima nije bilo lako da se priviknu na takvu pojavu.
„Bili su jako začuđeni, imaju taj stereotip kad dođe neko sa jakim naglaskom, odmah ga smatraju za Rusa. Osim prvog utiska, jako sam lepo prihvaćen, internacionalna je škola, ima đaka iz Japana, Francuske, Rusije, ali se svi brzo sporazumemo. Što se tiče mog sporta, mislim da pored mene postoji još samo jedan stranac. Zanimalo ih je sve, pitali su se kako mi uopšte u Srbiji igramo američki fudbal, kako smo saznali za taj sport. Jednostavno sam im sve objasnio, meni ne treba mnogo reči da kažem da bi me razumeli... Opet, imao sam i situaciju da misle da je Srbija zapravo Sibir, imaju taj stereotip, pa sam morao da im pokazujem na mapi... Mislili su i da je Srbija u Ukrajini, za njih je geografija samo Amerika, ništa van nje“, navodi Krajnović.
Zamolili smo i našeg sagovornika da nam u najkraćem objasni svoj posao u američkom fudbalu.
„Ja igram na poziciji ofanzivnog tekla, dakle postoji linija od petorice igrača koji čuvaju kvoterbeka, dodavača. Mi smo u tim, kako se kaže – rovovima. Moj posao je da čuvam kvoterbeka i da bijem ljude, dok se on odluči na potez“, slikovito opisuje Krajnović.
Amerika ga nije otuđila, naprotiv, veze sa Srbijom su vruće.
„Bio sam stalno u kontaktu sa savezom, svi treneri iz Srbije su me podržavali, stalno sam primao poruke podrške. Javljaju mi se i deca koja treniraju, zanima ih kako sve to ide, kakve su njihove šanse da dođu... Zanimljivo mi je to, odgovaram svima, drago mi je što mi pišu, želim da im pomognem“.
Pomenutu ljubav prema muzici koja mu je još kao dečaku omogućila da zaradi svoj dinar, Ilija je preneo i u Ameriku.
„Kada sam stigao tamo direktor škole me je pitao da li imam neki hobi, rekao sam mu da sam završio muzičku školu, da sam svirao trubu i da sam učio muzičku produkciju, što ga je šokiralo i odmah me je odveo u njihov muzički studio, za koji je rekao da ne zna kako se koristi. Malo sam puštao muziku tamo, kada se pročulo da to radim, ali nisam imao toliko vremena i više sam prešao na komponovanje muzike, nego za miksovanje“.
Ilija nije mogao previše da se posveti hobiju – razlog je jednostavan, a rezultat vidljiv.
View this post on Instagram
„Stigao sam do nekih 206, 207 centimetara, imam 150 kilograma... Otišao sam sa 135 kilograma, na merenju je utvrđeno da imam 30 odsto masti u telu, napravili su mi plan i taj procenat je pao, a ja sam dodao 15 kilograma mišića“.
Ni za odmor nema previše vremena, veliki posao je pred mladim Zrenjanincem.
„Vraćam se 22. januara, 25. kreće koledž i očekujem mnogo. Oni su mi rekli da sam talenat jedan u hiljadu, zbog visine, atleticizma, dugih ruku, koordinacije pokreta, rekli su mi da imam šansu da za tri godine završim četvorogodišnji fakultet i da izađem na draft, da probam da uđem u NFL. Ako se to ne dogodi, vratiću se na koledž, završiti master i probati ponovo. Boston koledž je jako poznat po snanju ofanzivnih linijaša u NFL i zato su mi i rekli da su s namerom mene baš odabrali. Znači im to i žele da nastave tradiciju“.
I za kraj, Ilija je imao poruku za sve, poruku koja je primenljiva na svakom koraku, u svakom segmentu života.
„Preporučio bih svima da rade samo na onome šta mogu da kontrolišu, ako mogu da istrče sat vremena, neka istrče, ako mogu da treniraju neka treniraju, nikad ne znaš šta će se dogoditi. Meni se, eto, desilo da u decembru 2019. godine dobijem stipendiju i da posle nedelju dana odem u Ameriku...“, zaključio je Krajnović, potencijalno prvi Srbin u Ligi američkog fudbala.
View this post on Instagram
► Samo jedan košarkaš iz Partizana i Zvezde može da pomogne Srbiji /video/
► Bivši direktor Zvezde za Sputnjik o strancima u srpskim klubovima, Radonjiću, novom Kukoču
► Ko je „američki Radivoj Korać“ koji je zbunio Radonjića /video/
