Deo sveštenstva i episkopije slaže se da je proslavljanje Božića u noći 24. na 25. decembar uoči Nove godine mnogo ispravnije, logičnije i zgodnije, ali tužno uzdišu i kažu da za to nije vreme.
Ovo pitanje prvenstveno brine, naravno, one u čije će crkve praznik doći u noći 6. na 7. januar. Odnosno, poklonike Jerusalimske, Ruske, Srpske, Gruzijske i Poljske pravoslavne crkve.
Po nekim legendama se smatra da je ovaj datum u Rusiji uzet zbog hladne klime, ali podržavanje ili opovrgavanje ovog gledišta besmisleno je gubljenje vremena, jer i u Evropi postoje zemlje sa hladnom i sumornom klimom. S druge strane, deo Rusije nalazi se u toplim geografskim širinama, gde zimi nema mnogo snega. U najkraćim danima u godini, na kraju godine, čovečanstvo je slavilo rođenje svih vrsta bogova sunca - Ozirisa, Horusa, Herkula, Dionisa, Jupitera, koji je poistovećen sa Adonisom Tamuzom i Daždbogom.
Prvi na listi je Saturn. Njegovim pominjanjem završio se članak posvećen prvom Hristovom rođenju. I drugo, praznik boga Saturna, koji je nastao u znak sećanja na zlatno doba njegove vladavine, jedan je od najpoznatijih.
Nije teško shvatiti zašto se ispostavilo da je praznik u čast boga Saturna bio jedan od najomiljenijih tokom najmanje hiljadu godina. Saturnalije su proglasili patriciji i konzuli Kvint Klelije Ciklus i Tit Lucije Flavije, koji su vladali Rimom u 5. veku pre nove ere. Nastavili su da ga slave u novom milenijumu u 4. i 5. veku i Blaženi Avgustin, koji je živeo tokom ovog perioda, više puta se obraćao hrišćanima sa podsetnikom da je vreme da prestanu da budu neznabošci i počnu da slave Rođenje Hristovo.
Prvo objašnjenje je da se Saturnalije poklopio sa završetkom poljoprivrednih radova, i što je najvažnije, sa završetkom berbe grožđa. Drugo, to je bio zakonski praznik za robove. Kao simbol slobode, robovi su ovih dana dobili posebnu kapu - pileus. Ovom „propusnicom“ nisu samo oslobođeni posla, već su puštani na praznike u kuće u kojima su jeli i pili za zajedničkim stolom. Dobijali su poklone. Moguće je da se upravo na praznik Saturnalije rodila dobrotvorna organizacija, po kojoj su poznati predbožićni dani.
Ciklus i Flavije odlučili su da se poklone Saturnu 17. decembra. Brzo je postalo jasno da jedan dan nije dovoljan. Dopunjavanje zaliha vina zahtevalo je promišljenu i ozbiljnu analizu svake sorte. Odlučili su da slave nedelju dana, ali se umešao Oktavijan Avgust. Formiravši Rimsko odlučio je da se izbori sa tako jednostavnom stvari kao što je iskorenjivanje pijanstva.
Oktavijan je bio opšte poznat kao pristalica morala. Izvršio je reformu brakova, pokušao da obnovi patrijarhalne tradicije ropstva, obnovio 82 paganska hrama. Oktavijan je smanjio Saturnalije na tri dana, oživljavajući tradiciju mnogo mirnijih igara na festivalu Luperkalij, koji pada u februaru, kada se ponuda vina već znatno smanjuje.
Rimljani se nisu bunili i to s pravom, jer je Kaligula, koji je zamenio Oktavijana povećao je svečane proslave u čast Saturna na pet dana.
Međutim, Saturn je daleko od prvog i ne poslednjeg boga kome se klanjaju u decembru. Štaviše, za neke od njih se zna tačan datum rođenja.
Prema drevnoj egipatskoj mitologiji, 3.000 godina pre naše ere rođeno je prvo dete boga zemlje Hebe i boginje neba Nut. Dečak se zvao Oziris. Najstariji je rođen prvog od pet svetih dana koji zatvaraju godinu.
Oziris je postavljen za boga ponovnog rođenja, kralja zagrobnog života i istovremeno za sudiju dušama preminulih. Vladao je nad dvanaest kraljeva. Bio je izdan, ubijen, sahranjen. Bio u paklu tri dana i vaskrsao. Egipat je zahvalan Ozirisu što je stvorio civilizaciju, podučavao ljude religiji i poljoprivredi i okončao varvarstvo. I naučio kako pravilno uzgajati lozu.
Oziris i Izida su 25. decembra rodili boga neba i sunca po imenu Horus, koji je takođe nazivan čuvarom Tajne mudrosti. U trenutku kada se Horus rodio, na istočnom delu neba pojavila se sjajna zvezda. Zahvaljujući njoj ljudi su pronašli nadu da će se osloboditi surove tiranije i moći zla koja je vladala u Egiptu. Horus je opravdao nade čovečanstva i okončao 80-godišnji rat, ujedinio Gornji i Donji Egipat, tako na mnogim slikama ima dve krune na glavi.
Oko 1200. pre Hrista u Persiji se 25. decembra rodio se bog Mitra o kome se zna vrlo malo. Veruje se da je on bio bog sunca, dana, svetlosti, moralne svetlosti, istine, tvorac kosmosa i posrednik između bogova. Naučnici vide mnoge veze između njega i Perseja.
Mitra nije imao roditelje, ali je rođen kao odrasla osoba iz stene na koju se s neba prosipala svetlost. Pastiri su prvi saznali za njegovo rođenje i odmah su shvatili da je to Bog, pa su mu poklonili darove u vidu potomstvo iz stada i plodove. Pre svega, Mitra je osvojio sunce, a onda i bika.
Nije imao sa kim da se bori, pa je otišao da luta svetom. Tokom putovanja nije gubio vreme, povremeno je spasavao ljude od poplava i požara. Jednog lepog dana, Mitra je shvatio da je na Zemlji promenio sve poslove, pa se posle oproštajne gozbe uzdigao na nebo sa Suncem.
Pretpostavlja se da se mitra kao deo svešteničke hrišćanske odežde i episkopskog dostojanstva mitropolita pojavila u grčkom leksikonu zahvaljujući persijskom bogu.
Naravno, zaštitnik vina i plodnih sila zemlje, najradosniji i najrazvratniji bog Dionis mogao je da se rodi samo u dane kada je bilo moguće okusiti vino nove berbe. Dionisov otac je bio Zevs, ali Dionisova majka bi mogla biti Persefona, Demetra ili čak smrtnica, ćerka tebanskog kralja.
Osvetoljubivi Dionis je često bio lošeg raspoloženja. Međutim, zabava mu nije bila strana, što je rezultiralo dionizijskim svečanostima, koje su se održavale dva puta godišnje, a pratile su ih pijanstvo, razuzdanost i žrtve. U dobrom raspoloženju i Dionis je često pomagao ljudima. Upravo je on dao Ikariju lozu, učeći ga kako da je pravilno uzgaja.
Vjačeslav Ivanov, pisac knjige „Dionis“, bio je zainteresovan za kult ovog boga. Ivanov je studirao u Nemačkoj, odakle su brojne ekspedicije upućene na iskopavanja u Grčku, tada je započelo istorijsko i mistično proučavanje hrišćanstva. U svojoj knjizi objašnjava rođenje Dionisa.
„Tako je nastala neka vrsta ritualnog dualizma koji je dugi niz vekova odredio čitavu strukturu helenske religije. Služenja olimpskim i htonskim bogovima strogo su razgraničena po mestu i vremenu; kombinacija elemenata i u opštem molitvenom postupku je apsolutno zabranjeno. Ritualni raskol je doveo do posledica. U religioznoj psihologiji naroda poslužio je za potragu za novom sintetičkom religijskom formom, koja je u liku patetičnog boga, nebeskog i heroja zajedno, podjednako moćnih na Olimpu i u prebivalištu mrtvih, bliskih ljudima i gotovo bogočoveka, trebalo da postane veza između suprotstavljenih gospodstva, od kojih je podjednako zavisio i od kojih je drhtao podjednako podređeni i jednima i drugima podjednako tuđi čovek“.
Vjačeslav Ivanov, analizirajući tok istorije, sugeriše zašto je hrišćanstvo tako brzo i čvrsto ukorenilo u Grčkoj.
„Nema sumnje da je Dionisova religija, kao i svaka mistična religija, dala svoju vernu 'metafizičku utehu' upravo u onom svetu koji je otkrila i nikako u autarhiji 'estetskog fenomena'. Štaviše, to je bila pretežno demokratska religija i, što je posebno važno, prva u helenizmu koja je odredila svoj pravac, koji je od tada neodoljivo težio svom verskom stvaralaštvu ka poslednjem zaključku – hrišćanstvu“.
Jedan od glavnih bogova u istočnoslovenskoj mitologiji, bog sunca, plodnosti i sunčeve svetlosti je Daždbog. Prema legendi, rođen je iz kamena koji je sirena Ros donela Svarogu. Zlatne strele Peruna pogodile su ovaj kamen, a Daždbog je rođen u kamenu. Iz deteta je zračilo divno i toplo svetlo. Odlučeno je da se dan Daždboga slavi dva puta godišnje na dane ravnodnevice. Veruje se da leti pomaže u ispunjavanju želja, održavanju zdravlja i sticanju raznih pogodnosti, a zimi je pokrovitelj venčanja, bogatstva, dobrote, svetlosti i prirodnim pojavama.
Obožavanje Daždboga postoji i danas. Međutim, rimski neznabošci nastavili su da slave Saturnalije i posle edikta iz 312. godine. Tada je car Konstantin, koji se preobratio u hrišćanstvo, preporučio da se Saturnalije zabrane kao paganski praznik. Od 284. do 323. godine Rimskim carstvom istovremeno je vladao ne jedan, već nekoliko careva i svako od njih je izdao bar jedan verski zakon, tako da predlog cara konstantina nije usvojen.
Što se tiče bogova i praznika posvećenih njima, svaki od njih je rođen kad je postalo nemoguće živeti u tami, tako se ujedno rodila i nada za najbolje.
Božić je simbol rođenja nove godine, novog Sunca, novih sila i svetlosti. Nova vera u dolazak boljih vremena.
