Slavko Vraneš se seća 6. januara 2010, Duletovih ulazaka u svlačionicu i „Časova ljubavi“

Sa tadašnjih 26 godina života 229 centimetara visoki centar rođen u Pljevljima prošao je put od perspektivnog pionira FMP preko mlade nade Efesa, do NBA igrača legendarnih Njujork Niksa i na kratko člana Crvene zvezde, sa povratničkom snagom stečenom tokom trogodišnjeg boravka u Budućnosti iz Podgorice, do dresa Partizana.

Specifičan igrač, ogromne visine, dugih ruku i još dužeg koraka, sa dvoipogodišnjim iskustvom nošenja crno-belog dresa, pred prepunom halom Pionir odigrao je partiju karijere, upisao 13 poena, 9 skokova i 4 blokade.

Ukupan indeks korisnosti od 27 poena dovoljno oslikava koliki je uticaj Vraneš imao na pobedu rezultatom 97:67 i sigurno mesto u narednoj fazi takmičenja, koje je kasnije završeno učešćem na Fajnal foru u Parizu, te nesrećnim porazima od velikana – Olimpijakosa i Barselone.

„Ja sam stvarno tada od početka bio druga opcija. Najpre Nikoli Pekoviću, posle je tu bio Stefon Lazme, a onda je stigao Marić. Verovatno bih imao veću ulogu da je on igrao lošije, ali sam ja radio sve što se od mene traži, nisam se davao u razmišljanja da li bi nešto moglo drugačije ili ne... Ulaziš u igru, imaš zadatke koje treba da obaviš i to je to“, kaže Vraneš za Sputnjik na početku javljanja iz Budve.

Sećanja i detalji sami naviru našem inspirisanom sagovorniku, koga smo pronašli u povratku sa treninga. Da, Slavko Vraneš i na pragu ulaska u 39. godinu druži se sa košarkaškom loptom, svakodnevno trenira i uživa u tome, bez ikakog pritiska, napora i razmišljanja o poteri za novim angažmanom.

„Meni je košarka ventil za sve, prija mi, ništa ne radim na silu, niko mi ništa ne nameće, radim to jer mi prija i jer volim. Sve što se dešava, virus, zatvaranje, sve to negativno utiče na raspoloženje... Svaki odlazak u neku salu ili školsku dvoranu je meni važan, kad se vratim kući supruga i ćerka prepoznaju da sam bio na treningu jer uvek budem raspoložen i lagan. Izgubim pojam o vremenu na treningu, ne gledam na sat, teško je ljudima, rodbini, prijateljima, navijačima dočarati da je to ono što ja volim kod košarke. Košarka donosi putovanja, novac, slavu, ali ja najviše od svega volim da treniram. Mnogo puta mi se dešavalo da sa kumom iznajmim školsku salu u Budvi, ona nema liniju za tri poena sa strane, manja je, ali igramo tri na tri preko celog terena, do 101. I budemo srećni zbog toga“, ističe Vraneš.

Osećaj neizmerne sreće čoveku koji je 2003. izabran na legendarnom NBA draftu rame uz rame sa Lebronom Džejmsom, Dvejnom Vejdom, Karmelom Entonijem, ali i Darkom Miličićem, Sašom Pavlovićem, Vladimirom Radmanovićem i Žarkom Čabarkapom, javlja se kao osnovna asocijacija kada se pomene 6. januar 2010. godine.

„Kada se povredio Marić... Ne znam, jednostavno, tada je i navijanje bilo drugačije, ti navijači su nam zaista bili šesti igrač, sve se to desilo kako se desilo, dobio sam informacije od Duleta, ušao i od tog momenta... Ne znam kako bih opisao... Bio sam nošen navijanjem, tom pozitivnom energijom, saigračima... Sve je proradilo u tom momentu... Do tad sam bio na nekom umanjenom, doziranom režimu, tog trenutka je bilo, hajde, da vidimo šta znaš, da li je ono što smo radili bilo vredno, da li si spreman za sve to... Naježim se od pomisli na te mečeve iz tog perioda, to je nešto što ostaje ucrtano u sećanju. Nemoguće je izbrisati taj osećaj. Prihvatio sam to na način da je to bila velika šansa za mene, pravi momenat i da sam uspeo da to iskoristim“.

Slavko je iskoristio minute, a Slavka je iskoristio Dule – pronašao je u njemu iskrenog radnika sa talentom da data uputstva sprovede u delo, a sam momenat je u Vranešu probudio i dodatnu energiju koji je značio da navijači Partizana mogu da odahnu posle šoka zbog povrede najboljeg igrača.

​„Naša poslednja godina u Partizanu, zaključno sa Fajnal for takmičenjem, tada je napravljena ekipa koju su sa strane gledali kao na autsajdera, govorili su da nećemo stići ni do Top 16 faze u Evroligi, da će sezona propasti. U tom trenutku se znalo šta smeš da kažeš u javnom prostoru, nije se dogodila nijedna izjava ni igrača ni trenera koja je davala prostor protivničkoj ekipi, treneru, igračima, navijačima, nijednu informaciju kojom bi oni mogli da procene da li smo se mi opustili ili nismo, da li osećamo da smo jači ili slabiji. Svaka izjava je bila tačno odmerena, prilagođena, ni da se uvredi rival, niti da se dodatno motiviše...“

Odmah je usledio i primer:

„Recimo, Barselona je došla kod nas te 2010. godine. Nismo rekli da su mnogo jači, ništa, rekli smo samo da ćemo dati maksimum, koliki god on bio, niti smo se pozivali na navijače, a znali smo šta može da se desi rivalu kad navijači zagrme. Da smo im najavili da ih čeka pakao, buka, vriska, sve to su mogli da kreiraju na treningu, da postave zvučnike, da naprave buku i da im onda utakmica u Beogradu bude kao trening...“

• Muta Nikolić za Sputnjik: Otišli smo u Italiju bez Harisa i on je – otišao

Partizanu je utakmica odigrana na njegovom terenu tog 6. januara bila stvar života i smrti, do poluvremena je uspeo da smanji zaostatak na pola, trebalo je uraditi još toliko – na scenu je stupio huk sa tribina, kao odgovor za divljanje navijača Lijetuvosa u prvom meču, uz Duletove reči mudrosti, prave za takav momenat, kojih se Vraneš naslušao tokom te tri godine u Partizanu.

„Lijetuvos je bio veliki izazov i za mene i za ekipu... Gubiti toliko razlike i na kraju dobiti utakmicu tolikom razlikom, zaista je fascinantno... Kada smo ušli u svlačionicu očekivali smo da će Dule biti iznerviran, najljući ikada, ali je ušao toliko smiren i u nekoliko sažetih, lepih rečenica, rekao suštinu – da smo već izgubili, da ne može gore i da probamo da popravimo nekako stvari, da smanjimo razliku, da se iskidamo i ako treba da napravimo svi po pet faulova, samo da ostanemo na borbenom nivou“.

„Svaki Duletov ulazak u svlačionicu je bio poseban. Ulazi lagano, snima svakoga ponaosob, oseća energiju svakog igrača, tačno vidi i zna od koga može da izvuče maksimum u tom trenutku, ko može da izvrši zadatke. Toliko pažljiv, sveobuhvatan pristup, totalna psihoanaliza svih koji se nalaze u tom momentu. Pa, počevši od Saše Danilovića! Dešavalo se da zaboravi da ugasi zvono na telefonu, pa se izvini Duletu, a Dule mu kaže da ugasi telefon... Ili momenti kada flašica vode mora da stoji na stolu za masažu dok on drži govor, kad završi misao da okvasi grlo i nastavi dalje, ako te vode nije bilo, onda je to već poremećaj toka razgovora, prenosa informacija“.

Fantastična sezona u kojoj je Partizan stigao do Fajnal for takmičenja, sa ekipom kojoj niko to nije predviđao, donela je promene – većina igrača je napustila ekipu, među njima je bio i Vraneš, a Vujošević je svoj put nastavio u Moskvi, u ekipi CSKA, koja nije imala strljenja za njegov rudarski rad.

„Ja sam posle odlaska iz Partizana tek shvatio koliko je taj sistem treninga, način pravljenja ekipe, stvaranje hemije, koliko je sve to bilo u milimetar isplanirano, podešeno, precizno, da nije bilo prostora za slučajnosti. Sve je bilo isprogramirano. Moj početak rada sa Duletom u Partizanu je bio izazov, došao sam prvi put u kontakt sa nekim stvarima iako sam prošao dosta toga, igrao u različitim ekipama, na raznim podnebljima, u raznim ligama...Sećam se, odlazim iz Partizana u Uniks i idemo na pripreme u Viljnus, čini mi se, dolazimo na jutarnji trening i ja pitam kad je ručak... Kažu mi od tri do pet, recimo... I pitam ih kada se nalazimo na ručku... I svi u šoku! Kapiten mi kaže da imam svoj plan i program i da ga podesim tako da se pojavim na ručku, treningu, večeri, da dođem sam... Bio sam pogubljen, nisam mogao da verujem da sam iz sistema u kom se sve u svakom trenutku znalo došao u takav sistem. Nisam bio navikao na toliko prostora za razmišljanje, da li ću sada ili ću kasnije na večeru, da li ću ovo ili ono... Možda grubo zvuči, ali sam u Partizanu kod Duleta navikao na obaveze po komandi i to je sjajno funkcionisalo. Mislio da će prelazak u klub sa enormno većim budžetom značiti i veće zahteve i pravila...“

Slavku je nedostajala radna, timska, porodična atmosfera, iako je i u redovima Uniksa ostavio solidan trag, čak je delovao opuštenije i samouverenije više nego ikada. Imao je i zašto, bio je centar jedne od četiri najbolje ekipe Evrope, do čega je stigao ideologijom koju je usadio Vujošević.

„Dule ima strašnu psihologiju, neću da pričam o njegovim trenerskim kvalitetima, s razlogom je dobio nagradu „Gomeljski“ za najboljeg trenera Evrope, ali je ključ svega to što je on veliki psiholog i retko kad može da promaši u proceni. Ono što sam ja video i čuo, on je čovek 23 ako ne i cela 24 sata dnevno razmišljao o košarci, o Partizanu, o sledećem treningu, o skautingu protivnika... Imao je za saradnike profesora Vladimira Koprivicu i Vladu Radonjića koji su podešavali fizičku spremu ekipe, Vladu Jovanovića koji je radio vrhunski skauting, nigde nisam video ni pre ni posle da je rival skeniran do detalja, samo neko ko ne može da shvati ništa ne bi uspeo da shvati suštinu i ono što se traži. Sećam se detalja, kada su sve ekipe u pauzama između sezona trenirale, ubijale se od treninga, mi smo imali drugi sistem“, rekao Vraneš i dodao:

„Neko ko bi gledao sa strane bi pomislio da smo se predali, da ne želimo da se borimo, ali je sve to bilo tako isprogramirano. Bio sam fasciniran Duletovim radom i zalaganjem, ali i činjenicom da nije bilo nervoze – Dule je zahtevao da svaku nervozu, sve probleme ostavimo ispred vrata svlačionice pre nego što krenemo na trening ili na zagrevanje za utakmicu. Svi smo bili podređeni jednom cilju trenera i kluba, nismo imali vremena da se previše veselimo kada pobedimo, niti da tugujemo kada izgubimo. To se sve dešavalo u hodu, bez prevelikih oscilacija, tenzija. Jeste bilo svega toga, nije bilo realno da ne bude, ali se, kažem, sve rešavalo u hodu“.

Tako je delovalo da Partizan funkcioniše te sezone – u hodu. Utakmica za utakmicom, pobeda za pobedom, dan za danom, trening za treningom, a na treningu...

„Nije praštao dekoncentraciju na terenu... Prst u oko, so na ranu, tri u jednom... Jedna greška, druga greška, hajde nazad, treća greška hajmo na liniju i trčanje od linije do linije, kreće pogibija... Jednom, sećam se, profesor Koprivica prilazi i kaže Duletu da misli da su se igrači iscrpeli, Dule to ne prihvata odmah, razmišlja, ostavlja još za trčanje... Vidi, kad dođeš u klub ti potpišeš pravilnik o ponašanju, sve si video, prihvatio i svaka greška je tvoja krivica, ali bilo je i momenata kada mu iskreno kažeš zašto si pogrešio, on te toliko psihološki prostudira da ako ukapira da si ga slagao i nisi rekao kako jeste...“

„Zavlačenja nije bilo, skrivanja još manje, samo maksimalno poverenje i posvećenost. Kada si sve vreme na nivou i greška ti se oprašta, ali nebitno da li je neko domaći ili strani igrač, mlad ili formiran, nisam primetio da je Dule ikome davao prostor da može da radi ono što misli, nego ono što treba. Sve je bilo podređeno timu i svi su bili u funkciji tima, svako je morao da izvrši zadatke, bez obzira o kome se radi, a mislim da sada igrači imaju preveliku slobodu. Kao što je Dule govorio, tim je kao podmornica, ako jedan mornar pogreši – svi su mrtvi“.

• Bogdan Karaičić za Sputnjik: Saša je pričao sa Nedovićem, dajmo Igoru šansu da pomogne Srbiji

Televizijski snimak iz vremena utakmice odigrane 6. januara 2010. godine ukazuje baš na Vujoševićevu osobinu da traži maksimalan fokus igrača sve dok vreme nije isteklo, što je najbolje oslikao Dušan Kecman legendarnom trojkom na 0,6 sekundi do kraja meča.

Ali...

„Više puta u javnosti su se čule reči da se Partizanu nesrećno vraća za Kecmanovu trojku iz Zagreba... Da li se igrači opuste ili ne znam šta... Kod Duleta nije bilo pomisli o opuštanju, ako to uradiš dok na semaforu nisu nule? Pa, to je posle pogibija... Lakše je da ne dođeš na trening, na utakmicu, da kažeš da nisi spreman, da si bolestan, kako god, nego da dođeš na utakmicu i da ne odigraš kako se očekuje ili kako ti znaš. Mi nismo smeli da se opuštamo, možda se to desilo samo jednom, u onoj utakmici protiv Olimpijakosa, posle Teodosićevog šuta... Možda nas je malo ponelo to dostignuće... I koštalo nas je na kraju finala Evrolige“, kaže Vraneš.

Naš sagovornik ističe i da nije tačna uvrežena teza da Vujošević „nije dozvoljavao igračima da žive“, već da su postojala jasna moralna načela srodna svakome od igrača iz te, već legendarne generacije.

„Igrač izađe u grad, recimo, sretne nekog navijača ili nekog bliskog od tih okorelih navijača koji ne znaju ni za šta osim za Partizan...  Izađeš u grad i dođe neki navijač i pita te da li ima potrebe da zovemo, citiram, tata Duleta? Da li je opravdano što si ostao do dva, tri ujutru, da li Dule to odobrava? Ja sam reagovao tako što sam davao svoj telefon, pa neka pozovu sa mog telefona, da ne budu u nedoumici da li je nešto ovako ili onako. Koncept je bio takav da smo posle dobijene utakmice dobili vikend ili sledeći dan slobodan, da damo sebi oduška, da se opustimo i restartujemo do sledećeg treninga. Kada izgubiš utakmicu? Da izađem u grad? Pa neću da izađem do sledeće pobede, pa makar tri meseca ne izašao! I svi su tako razmišljali, da li igrali dva, pet, deset minuta, tri sekunde ili sedeli na klupi. Nismo osećali da imamo pravo na to“.

Osećaj za pravo nužno mora da prati i osećaj obaveze, čega su Vujoševićevi štićenici bili apsolutno svesni, posebno u momentima kada njihov general nije mogao da komanduje iz prostora ispred klupe za rezerve.

• Moka Slavnić za Sputnjik: Zvezda nastavlja da briše svoju decu kao gumicom

„Znaš šta te čeka kad Dule dobije tehničku grešku na utakmici, pa posle pet minuta dobije još jednu, isključujuću. Dešavalo se, na primer, u utakmicama sa FMP Železnikom, ekipom sa kojom možeš lako da igraš, ali si zbog nekih stvari koje se dešavaju sprečen, da odjednom Dule krene da diže tenziju da bi autoritetom popravio stvari. I napravi dve tehničke greške... Imaš osećaj da ga nema na klupi, Vlada Jovanović ga je vrhunski menjao, toliko da nismo osećali promenu, ali sama pomisao na to šta te čeka ako ne daš sve od sebe na sledećem treningu od pet ili šest ujutru... Dule je dao svoj maksimum, dobio isljučenje, pružio poslednji atom snage, pa kako da ne uradiš sve da bi bio bolji na toj utakmici. Postoji ona priča o ratnicima iz vremena ratova u Americi, nosili su u džepu poslednji metak, ukoliko budu opkoljeni da ga iskoriste za samoubistvo kako ne bi bili mučeni. Veruj mi, mi smo trošili i poslednji metak na takvim utakmicama, ništa nismo čuvali za sebe“, kaže Vraneš.

Naš sagovornik za sebe ne čuva ni znanje koje je stekao radeći sa Vujoševićem tih godina, za sada nema trenerske ambicije, ali kaže da ponekad sebe može da uhvati u „nekom trenerskom momentu“.

„Bude tu nekih klinaca koji treniraju u klubovima, odigramo neki basket, šutiramo, treniramo ponekad. Imam mlađeg brata Andriju Janjuševića koji igra u Pljevljima i preko leta dolazi, pa tu ja pored njega zaboravim na plažu, toliko se unesem u to, zanimaju me slabe tačke, kako da popravi, leva ruka, šut, da li može da zažmuri i da pogodi. Mislim da je to neki, da kažem, Duletov poremećaj... Ti treninzi koje su kod njega imali bekovi, sa rekvizitima za koje ne možeš da zamisliš... Ja sam takve šuterske treninge video samo u Partizanu i nigde više, ni u Turskoj, ni u Americi. Do te mere se treniralo da se dođe do tačke neosećaja lopte iz koje treba stvoriti, zamisliti osećaj i uputiti dobar šut... Pa treninzi za centre, tu se gledalo u kom položaju će stopalo da bude u kom trenutku, kada se radi zaokret, kada jedna finta, druga finta, čovek je toliko umeo da uprosti stvari, sve ti je sažvakano i ti to samo uradiš“.

Počela je i šesta godina otkako Vujoševića više nema u Partizanu, promenili su se mnogi treneri, a crno-beli su miljama daleko od uspeha generacije kojoj je pripadao i Slavko Vraneš.

„Ima tu dosta lepih stvari, pratim, dosta mojih prijatelja iz Crne Gore i Srbije prati pomno, tako da sam upućen i više nego što sam očekivao da ću biti. Ima tu nekih raznih promena, ali ja jednostavno mislim da Partizanu treba trener koji će tu biti duže vreme. Sve oscilacije se dešavaju zbog toga što se sistem menja često zbog promena trenera. Igrao sam za oba najveća kluba, ali Partizan ne može svako da vodi. Da me neko pita sada, da li bih bio trener Partizana, odgovorio bih potvrdno, ali na pitanje da li osećam da sam dovoljno jak da vodim takav klub, rekao bih da nisam. Taj klub ne može da vodi svako...“

Sunovrat je zapravo počeo u momentu posle legendarne sezone krunisane tituama u ABA ligi, Srpskoj ligi i plasmanom među četiri najbolje ekipe Evrope. Vujošević je otišao, vratio se 2012, ali ništa više nije bilo isto.

„Sve znam šta se dešavalo nekoliko sezona pre nego što je Dule otišao, ljudi kojima je Dule bio trn u oku tražili su sve moguće načine da profesora i doktora košarke odvoje od terena i razmišljanja o košarci. Sve su uradili protiv njega, radili su na način da mu skrenu pažnju sa košarke... Ja sam ubeđen, da se Dule u bilo kom trenutku vrati u Partizan i da razmišlja samo o košarci da bi opet krenuo da pravi rezultate, bez obzira na to kakvi ekipu ima. Kada bi Dule postavio svoj sistem treninga, ponašanja, odnosa prema klubu, istoriji, mislim da bi sve moglo da funkcioniše, da bi se sve vratilo na kolosek i da bi se napravio rezultat veći od našeg, možda i približniji onom iz 1992. godine“.

Te godine navijači Partizana su doživeli najveći uspeh u istoriji srpske košarke, osvajanje titule šampiona Evrope, što je doprinelo podizanju kulta kluba i stvaranju sve čvršće veze sa crno-belim bojama, koji je krunisan već čuvenim „Časovima ljubavi“.

Sa odlaskom Vujoševića i oni su usahli, pojave se tek ponekad, poslednji put 2019. godine kada je tim ka pokušaju da se vrati u elitu evropske košarke sprečio prekid sezone zbog pandemije virusa korona.

• Mića Berić za Sputnjik: Ni sa kim se nisam razumeo kao sa Harisom

„Da mi ne zamere navijači, ali mi jako smeta što nisu složni kao nekada, stvara mi tugu u duši... Oni su nekada ostajali posle utakmice satima, mi se istuširamo, imamo sastanak, krenemo kući i iz poštovanja prema njima se pre toga vratimo nazad u dvoranu. Iako ne zaslužujemo podršku zbog poraza, osećali smo da moramo da uđemo i da se zahvalimo na takvoj podršci. Mislim da se desilo protiv Hemofarma da im policija je htela da isprazni halu, mi smo se vratili sa puta ka autobusu, otpevali nekoliko sada već legendarnih pesama, uzvratili poštovanje i zajedno sa njima izašli iz hale. To je tada bio jedini način na koji su oni mogli da izađu, druga opcija nije postojala. Nigde nisam na drugom mestu doživeo tako nešto, to su neizbrisive uspomene za koje ne postoje prave reči. Ja već deset godina nisam u Partizanu i ja punih deset godina ne mogu da izbrišem nijedan osećaj... Primer od nedavno, odem na piće, zove me tata i kaže da neki kanal reprizira neku od naših utakmica. Dođem, sednem ispred televizora, gledam utakmicu koju sam igrao i imam isti osećaj kao i tada, znojim se kao da sam tamo, nerviram se, proživljavam utakmicu po drugi put...”

Vraneš nije doživeo da ponovo obuče crno-beli dres, nakon sezone 2009/10 koja mu je donela toliko radosti, a najveću žal ima i jer se to nije dogodilo ranije, zbog svog pokojnog dede, Momčila Joksovića, jedinog Partizanovca u porodici.

“On je bio iskreni, veliki Partizanovac, nikada uživo nije bio ni na jednoj fudbalskoj, košarkaškoj utakmici, ali granice njegove ljubavi za Partizan nisu postojale. Otišao je na neki bolji svet 2006. godine, žao mi je što nije poživeo dovoljno dugo da vidi mene u crno-belom dresu, siguran sam da bi mu to bila najmilija i najdraža slika, najdraži doživljaj u životu i da bi mu pored svih nedaća to produžilo život. Žalim i što nikada nisam dobio šansu da ponovo zaigram za Partizan, što nisam dobio priliku, poziv, mislim da ni sekunde ne bih razmišljao, da bi mi odgovor uvek bio potvrdan kao što je to bilo prvi put. Kada god uhvatim loptu u ruke prisećam se svega, od amaterskog do profesionalnog bavljenja košarkom, ne želim da kažem karijere, već druženja s loptom. Bez želje da nekog uvredim, žal mi se povećava i kada vidim da je dosta igrača dobijalo i po nekoliko novih šansi, pa mi to blago i umanjuje celu priču o utakmici sa Lijetuvosom, deluje mi da moj doprinos nije toliki kakav jeste i da zbog toga nisam zaslužio da dobijem ponovo šansu da nosim dres Partizana“, dodao je Vraneš.

S loptom se gorostasni Pljevljak i dalje druži, svakoga dana, trenira, radi ono što najviše voli, što ga čini srećnim, uz ponos na bogatu karijeru u kojoj je crno-bela boja dominantna i nezaobilazna, kao njegove partije koje je pružao 2010. godine, u momentima kada je bilo važno „na strašnom mestu postojati“ i biti kadar nadmašiti očekivanja, prognoze i samog sebe.

► Šampionska matematika Duška Vujoševića /video/

► Bogdan Karaičić za Sputnjik: Saša je pričao sa Nedovićem, dajmo Igoru šansu da pomogne Srbiji

► Bivši direktor Zvezde za Sputnjik o strancima u srpskim klubovima, Radonjiću, novom Kukoču