Nikola Kuga je „igrom slučaja“ rođen u Bihaću 1986. godine, ali je živeo u Lici. Usledila je selidba u Crnu Goru „zbog spleta nesrećnih okolnosti“, pa onda i u Srbiju.
Košarkašku karijeru je počeo sredinom prve decenije 21. veka, a sada ju je već završio.
To što je rođen na Balkanu ga nije sprečilo da obiđe, maltene bukvalno, ceo svet – i to profesionalno se baveći košarkom.
Početak karijere mu je bio uobičajen za dečaka koji se bavi košarkom. Prvi manji koraci u KK Kasta, prvi ozbiljniji koraci u FMP-u iz Železnika, a onda...
Maroko, Slovenija, Island, Estonija, Liban, Emirati, Maldivi...
„Živeo sam kao nomad. Ali, sve je došlo spontano – bez ikakvih planova“, počeo je svoju priču Kuga za Sputnjik sport.
Da neko iz Srbije ode nekoliko dana u Maroko iz turističkih razloga bila bi zanimljiva priča, a kamoli da tamo sa 19 godina ode kako bi zarađivao za život.
„Nije mi bilo ni na kraj pameti. Pripremao sam se u Sremskoj Mitrovici za narednu sezonu i pozvao me je jedan agent, da odigramo neki 'pet na pet'“, priča Kuga i priseća se da nije znao ko će ga tu gledati.
Ispostavilo se da su na tom treningu bili ljudi iz Maroka, kojima se ovaj tada mladi srpski košarkaš svideo, te su rešili da ga pozovu svoj tim u Kazablanki.
„Došao sam kada je bio Ramazan, do tada nisam ni znao kako to izgleda. Međutim, ti ljudi su mi stvarno izašli u susret, bili su sjajni. Bilo nas je u jednom trenutku nas trojica (u Kazablanki) sa ovih prostora i to mi je dosta pomoglo“, priseća se Kuga svog prvog velikog putovanja i nastavlja:
„To tamo nije ni blizu profesionalizma na koji sam ja navikao. Kod nas je to dva-tri treninga dnevno, ali tamo... ako je trening u sedam, pola igrača dođe u pola osam. Jedino ako je utakmica onda se svi skupe i budu ozbiljni. Ljudi si tamo ljubazni, žele da vam učine. Naleteo sam na sjajne ljude i trenera, tako da mi je tamo bilo sasvim okej, osim tog prvog šoka u pristupu košarci“.
Nikoli možda Maroko nije bio najzanimljivija putešestvija u životu, ali, kako kaže, možda mu je i najviše pomogao u životu, jer je tu naučio bitne stvari za dalje ekspedicije.
Pored pomenutih zemalja tu su bili još i Nemačka, Estonija, Portugal, Norveška, Švedska, pa čak i Indonezija, Kolumbija i Australija.
Na kraju – Kuga je obišao pet kontinenata i ukupno 25 zemalja, na kojima je je nastupao za oko 28 klubova. Ni on sam ne zna koliko tačno, verovali ili ne.
„Liban je jedna od retkih zemalja (u kojima sam igrao) gde ljudi bukvalno žive za košarku. Melburn i Singapur su gradovi koji su me ostavili bez teksta, ako bih morao da izdvojim neke. Kulturološke razlike u zemljama poput Vijetnama i Tajlanda su ostavile možda i najveći utisak na mene“.
Nikola je imao (ne)priliku da u svakoj ligi u kojoj je igrao bude stranac, pa da samim tim na njemu uvek bude veći pritisak nego na domaće igrače.
Jer, kao i u Srbiji, od stranaca se očekuje instant-kvalitet.
„Ako imaš kvalitet, moraš da znaš kako da 'hendluješ' taj mentalni deo. Bilo da si u NBA, bilo da si na Islandu, svi očekuju nešto od tog stranca kojeg su platili. Dobro se sećam jedne situacija na Islandu. Bile su kao neke mini-kupke sa vrućom vodom, a napolju je minus 20 stepeni. Meni prvi put nije bilo svejedno - izlazim potpuno go posle treninga na minus 20 i, okej, ulaziš (u tu 'kupku') telom, ali ti se glava potpuno zaledi. Ja sad - hoću li, neću li... i vidim decu malu sa roditeljima. Kažem sebi: 'Ako mogu oni, možeš i ti'“.
Sledeća liga u kojoj je Nikola igrao bila je na – Maldivima.
„Posle Islanda sam odmah išao na Maldive. To je razlika - nebo i zemlja, bukvalno neverovatno“, rekao nam je Kuga.
Tamo košarka nije bila ni kvalitetna ni prioritetna, što ne znači da se Kuga nije fenomenalno proveo. Naprotiv.
„Tamo je košarka na najnižem mogućem nivou, pogotovo ako se gledaju te lige u kojima sam prethodno igrao. Imaju sedam ili osam timova, celokupan turnir, koji oni zovu liga, traje četiri do šest nedelja. To je više jedna turistička varijanta gde doživite Maldive na turistički način. Ja sam se tamo vraćao tri-četiri puta, išao sam na te 'rizorte' i to je verovatno najlepša turistička destinacija na kojoj sam bio. To je zemlja u koju uvek želiš da se vratiš“.
Naš sagovornik nam je ispričao jednu zanimljivu anegdotu vezanu za Maldive.
„Ljudi su tamo neverovatni. Tamo se sa nekim dogovoriš da se nađete u, recimo, pet sati, i ti dođeš u deset do pet – i njih nema. Nema ih do devet uveče, nema ih ponekad ni do sutradan ujutru. Ne javljaju ti se telefon uopšte. Prva tri, četiri dana sam mislio da im neko priređuje skrivenu kameru. Međutim, oni zovu sutra, recimo u tri, četiri popodne i pitaju te gde si. Ja u čudu, ne verujem šta se dešava, međutim to su oni, imaju neki svoj film i način razmišljanja“.
Jedna od narednih destinacija bila mu je Liban, gde je igrao u ekipi u kojoj su u jednom trenutku igrali i Ratko Varda, ali i Hasan Vajtsajd, koji se direktno odatle vratio u NBA ligu.
Kuga je, inače, postao prvi igrač koji je sa ovih prostora otišao u Kolumbiju 2014. godine. I tu je, naravno, imao nekoliko nesvakidašnjih iskustava.
„Rekao sam da je Maroko najbitniji što se tiče mog sazrevanja, ali Kolumbija je najintenzivnija košarkaška sezona koji sam ikada imao u životu“.
„Oni rade sve zbrda-zdola. Pet dana pre početka lige, oni mene zovu i kažu mi da moram da dođem sutra. Tih pet dana se odvijao ludački scenario. Prvo sam morao da dobijem sportsku vizu. Kako to uraditi za pet dana? Oni urgiraju, ambasada ne postoji u Srbiji, prva je u Beču... Ja u jednom danu moram da idem za Beč, da se vratim avionom, pa da sutradan letim za Bogotu i na kraju da dođem u Medeljin. I to ne tamo gde mi je klub, već tamo gde ćemo igrati prvu utakmicu“, priseća se Nikola neverovatne situacije.
„U Beču me je zadesila jedna takva situacija... Ja dolazim u Beč, prethodno sam se čuo sa tim konzulom kolumbijske ambasade, i on mi objašnjava da oni moraju da pošalju neki oficijalni papir. Dolazim u ambasadu, a on mi kaže da nisu poslali taj papir. Let mi je bio u pet, došao sam u ambasadu u devet, a uveče oko devet mi je bio let nazad za Srbiju. Ako ne dobijem taj papir - nema ništa od Kolumbije“, priča nam naš sagovornik i nastavlja:
„Nekako se to preko faksa rešilo, dobio sam vizu, vratio se u Srbiju i sutra ujutru mi je stigla karta – Beograd, Frankfurt, Bogota, Medeljin. Stigao sam oko tri ujutru, više se ne sećam ni koji je dan bio, u taj Medeljin, ujutru me bude u sedam za doručak, trening od 11 šuterski – posle 30 sati leta i prethodne avanture do Beča. Uveče igramo utakmicu protiv šampiona na čijim utakmicama ima tri, četiri hiljade Kolumbijaca. Ja nisam znao gde se nalazim. Bio sam na utakmici, ali su krenule da mi se priviđaju neke stvari. I to su se igrale dve utakmice zaredom - utakmica, pa ujutru trening oporavka, pa opet utakmica. I nakon toga opet nismo išli tamo gde smo bili stacionirani, nego smo išli na Karibe gde smo imali gostovanje...“.
Kolumbija je, prema mišljenju našeg sagovornika, zemlja u kojoj nisu idealni uslovi zaživot. Pogotovo za jednog stranca.
„Meni su tamo saigrači sugerisali da, ako napolju neko vidi nekog Evropljanina, potencijalno može da nastane neki problem. Ja sam iz tona njihovog razgovora video da je to ozbiljna situacija gde se ne treba igrati, pa kada bi mi rekli da negde ne bi trebalo da idem sa celom ekipom – ja sam se držao hotela, utakmica, aviona...“.
„U Kalkuti sam imao situaciju koja nije bila prijatna... Otišao sam u neki internet-kafe i primetio sam dva 'lokalca' koji su me sve vreme skenirali. Oni su sve vreme čekali da izađem, ali nekako sam se snašao. Zvao sam tog kapitena, objasnio sam mu gde da dođe, ali svakako nije bilo prijatno. Posle svake utakmice se osećala tenzija, jednostavno morate da sačekate da svi navijači izađu iz hale da bi vi izašli. Još, ako pobedite... Kolumbija nije sigurna zemlja“.
Srednji stalež u Kolumbiji postoji, ali, kao da ne postoji.
„Tamo vlada veliko siromaštvo. Oni i dalje žive u vremenu Pabla Eskobara, ljudi taj sistem i dalje podržavaju. To su dobroćudni ljudi, ali su zavedeni tom celom pričom i famom gde žele brzo bogatstvo. Broj ekstremno bogatih ljudi je baš mali i ja ne vidim da tamo postoji neki srednji stalež. Kolumbija je fenomenalna zemlja, ali nije potencijal zemlje iskorišćen zbog nebezbednosti. Turistički u Kolumbiju? Teško...“.
Ako su u nekim zemljalma košarku shvatali previše neozbiljno, u nekim drugim su je shvatali previše ozbiljno.
„U Južnoj Koreji se trenira tri puta po tri sata dnevno, možete da zamislite koji je to napor, mentalni i fizički", priča nam Kuga, koji se priseća novih problema sa vizom i avio-letovima.
„Ja sam se posle problema u Kolumbiji unapred pripremao za sve što me čeka. Tamo iz određene zemlje, kao evropski državljanin, ne možeš da dobiješ određenu vizu za tu drugu zemlju. Odlazeći u Indoneziju sam ja dobio vizu sa jednim ulaskom i jednim izlaskom. Međutim, nakon par dana smo išli na Tajland, tako da sam ja izlazio iz Indonezije – i viza mi je poništena. Ja sam (ljudima u klubu) objasnio da ću ostati bez vize, a da se na Tajlandu ona ne može dobiti. Ja sam imao opciju da ne odem, ali oni su me nagovorili, mislili smo - idem tamo da igram utakmicu, snaći ću se...“.
„Nakon utakmice oni meni kažu da imamo problem. A ja im kažem da znam koji je problem. Pet dana sam ostao zaglavljen na Tajlandu dok su oni rešavali problem. Nakon tih pet dana sam morao da idem u Singapur, gde sam proveo popodne i gde sam u indonezijskoj ambasadi dobio vizu za povratak, a čim sam se vratio sam morao bukvalno odmah da idem na gostovanje na jug Indonezije. Mnogo sporednih stvari o kojima čovek mora da vodi računa. Ja sam to doživeo kao avanturu, ali to nije bilo profesionalno sa njihove strane“.
„Probudio sam se u Bankoku, proveo sam dar u Singapuru i ujutru sam završio u Džakarti“.
Život koji je Nikola živeo nije za svakoga, to je definitivno. Za svako neverovatno iskustvo praktično je došao i neki problem.
„U jednom momentu sam pomislio da sam stjuart. Imao sam osećaj da stalno letim, stalno po nekim smeštajima. To zvuči famozno, ali zahteva mnogo napora. Sada, iz ove perspektive, definitivno je super, ali potrebna je mentalna snaga da bi se sve to iznelo. Dosta je specifično“.
Neprijatna situacija u internet-kafeu u Kolumbiji, brojne neprijatnosti prilikom letova i putovanja... Ipak, možda se najzanimljiviji doživljaj desio na Maldivima.
„Dosta neverovatnih stvari se dešavalo na Maldivima. U ekipi sam imao jednog pilota, vozio je hidroavione. Tu je bilo igrača koji su se bavili raznim poslovima, taj pilot je bio najkomunikativniji, a ja sam imao želju da vidim nešto na Maldivima što nisu te plaže. Gledanje Maldiva iz vazduha je dosta specifično, a nije nimalo jeftino. I on meni obeća da, ako pobedimo neku utakmicu, da idemo na avion. I, tako se i desilo. Ujutru u pet na aerodromu, on prvo razvozi sve turiste, a ja mislim idem do tamo i nazad...“, priseća se Nikola i prepričava nam verovatno najupečatljiviju stvar koja mu se desila.
„I u povratku, ostajemo pilot, ko-pilot, neki njegov prijatelj i ja - i on (saigrač) kreće egzibiciju. I od te avanture da ja samo vidim Maldive odozgo, došli smo do toga da prvo pri uzletanju radi 'bamping' od vode, gde avion odskače - zamislite vi sebe u avionu kako odskačete, potpuno nenormalno. Ja sam se naježio, a vidim oni se smeju. Ja se ne smejem".
„Taman što se smirio i što sam stigao da napravim nekoliko slika, kreće takozvani slobodni pad. Meni se želudac spustio u mali prst u nogama, sav sam se naježio. Trebalo mi je tri dana da dođem k sebi i to je verovatno najupečatljiviji događaj koji sam imao. Posle sam mu pripretio da me pusti da idem kući, ali smo sve izgladili na kraju“.
To, međutim, nije sve... vraćamo se u Aziju.
„Sedimo u restoranu i ja naručim, recimo, rižoto sa piletinom, neki kokos i čokoladni kolač. Nakon deset minuta mi stiže sve suprotno. Stiže mi kafa, stiže mi koka-kola i stiže mi neka riba. Ja sad gledam, pretpostavljam da je pogrešio konobar i to mu kažem. On mi odgovara: 'Ne, ne, to je najbolja opcija. To je za tebe'. Ja mu objašnjavam da je okej to što on preporučuje, ali ja znam šta sam naručio. To se dešavalo ne samo meni, već momcima koji su se iz Srbije zadesili tu. Ja sam posle, kada sam bio iskusniji, išao da se smejem kada oni naruče 'to-to-i-to' i dobiju nešto potpuno suprotno“.
Nikola Kuga je okačio patike o klin i već neko vreme radi sa talentovanim košarkašima kao individualni trener.
Nije igrao u NBA ligi i Evroligi, nije igrao za reprezentaciju i za njega niste čuli jer se suočio sa Kobijem Brajantom ili Lebronom Džejmsom.
Ali, jeste pogodio 178 slobodnih bacanja zaredom i ušao u Ginisovu knjigu rekorda kao Evropljanin koji je igrao u 25 zemalja tokom svoje karijere.
Gde će ga trenerski put odvesti veliko je pitanje, ali će teško imati karijeru zanimljivu kao što mu je bila igračka.
To će, doduše, teško iko ikada imati.
► Sputnjikov sportista godine: Tihi heroj glasnih dela – Nikola Mirotić
► „Novi soj“ preti tradiciji u kolevki fudbala – igrači bolesni, a treneri uplašeni
