Ako Srbija hoće u EU, onda mora tu odluku prihvatiti, a da ucena ne bi zvučala ovako brutalno, osmišljena je — modernost. Opštepoznata je stvar da bez EU nema ni modernosti.
A kako živeti bez modernosti!? Ko je protiv EU, taj je protiv modernosti; opet, ko je protiv modernosti, taj je zaostao; zaostali su primitivni, pobornici palanačke filozofije; palanački primitivci su prostaci, a prostaci su varvari; varvarstvo kao takvo legitimizuje ubistvo. Gde je ubistvo, tu je i genocid!
Bajke o modernosti i funkcionalnosti — protiv Srba
Ko je protiv „priznavanja Kosova“, taj brani i genocid.
Tezu o genocidu ponavlja i američki Senat usvajajući poslednju rezoluciju. Ma kakav genocid, genocide — prošle i buduće!
Zbog modernosti je i Milo Đukanović donosio „onaj“ zakon, ne može se sa nemodernim pravoslavljem u Evropu. I Zoran Zaev je za modernost, zbog toga je menjao ime države.
Istina, ovo baš i nije najbolji primer za priču o BiH, jer je zbog modernosti severnomakedonizacijom žrtvovana funkcionalnost, te će zato biti zaobilažen.
Jer, u BiH, priču o modernosti teško je ponovo prodati. Pokušano je više puta, trajalo je, čak i vršilo funkciju u nekolikim prilikama, uticalo da se amortizuje nezadovoljstvo javnosti prilikom donošenja problematičnih odluka. Bonska ovlašćenja su izmišljena zbog modernosti, međunarodni predstavnik će pomoći da se brže stigne u EU. Vojska Republike Srpske je ukinuta zbog toga, da bi se lakše pristupilo hipermodernom NATO paktu.
Rahmetli Ešdaun smenjivao je od srpskih zvaničnika svakoga ko mu je pao na pamet zbog modernosti. Između ostalog, tako se obračunavao sa svima koji su odbijali da priznaju genocid! Primitivce, prostake i varvare.
Međutim, uprkos tolikom promovisanju modernosti, BiH je daleko od EU. Poslednji put o modernosti je tako govoreno tokom čuvenog Butmirskog procesa. Ipak, Milorad Dodik je odbio sve pritiske.
Načelno, njegove tadašnje pregovaračke akrobacije mogle bi se opisati parolom: prvo EU pa unutrašnje promene. Logično, ako je do modernosti, integracijom se ona lakše završava. I tada je u Butmiru sve neuspešno završeno, jer sa prijemom BiH u EU niko u toj EU nije ozbiljno računao. Kao ni sa prijemom Crne Gore ili Severne Makedonije u trenucima dok su svoje vratolomije baš tim argumentom branili Đukanović i Zaev.
Uličarske „cigle“ nam prodaju
Modernost je fraza, ili tačnije ona „cigla“ koju mangup prodaje na ulici. Ekipa iz haustora već čeka, naoštrena da svako odbijanje kupovanja cigle propisno kazni. Sve se, dakle, svodilo na pitanje koliko se ko plašio ekipe iz haustora!? Ispostavilo se, u brojnim situacijama, da je prodaja cigle običan blef, ovi iz haustora odavno bejahu mobilisani, razbacani po iračkoj pustinji i avganistanskim bespućima.
Promena pojma u ovoj taktičkoj igri (strategija se ne menja, ona ostaje ista već punih četvrt veka) od modernosti ka funkcionalnosti zapravo je prelazak sa konja na magarca! Pored lokalnih klijenata i bašibozuka, dosta se raznolikog sveta okupljalo da razmišlja o ponuđenoj paradigmi modernosti. Možda to i nije tako loše!? Verovatno i nemamo drugih izbora!?
Konj je konj, bolje i jahati nego kretati u budućnost peške. Ko će sada krenuti za magarcem? Ili na magarcu!? Naravno, ne računajući lokalne klijente koji se u ovoj priči pronalaze zbog očiglednih interesa. Nema više ni onog bašibozuka, nije im atraktivna funkcionalnost! Uostalom, funkcionalnost se može posmatrati iz dijametralno suprotnih uglova.
Šta briga ikoga u Republici Srpskoj što je BiH nefunkcionalna, ako je sama Srpska funkcionalna? Neka se unutar drugog entiteta dogovaraju o sopstvenoj funkcionalnosti. Oni bi da ruše Dejtonski okvir na kom počiva entitetski sistem, ali ne bi da ruše prethodno usaglašen Vašingtonski okvir na kom počiva kantonalna struktura.
Pa više je u BiH nefunkcionalnosti zbog kantonalnog, nego zbog entitetskog principa. Zato će inicijatorima biti teško, verovatno i nemoguće da pronađu lokalne klijente u Srpskoj koji će podržati funkcionalnost. Sa principom modernosti bilo je drugačije. Ovako, nestrpljivim, grubim i opet, kao i 2008. godine na Kosovu ne baš do kraja razrađenim potezom, sve su prilike da će uticati na homogenizovanje unutar Srpske.
Zbog priče o funkcionalnosti čak će i afera sa ikonom iz Luganska brzo pasti u zaborav i ostati neupotrebljiva kao argument za sledeće izbore. Kontraefekat svega može biti kao u Crnoj Gori, sa čak i težim konsekvencama po inicijatore, koji su manje-više isti, pošto je polazna pozicija Đukanovića tada bila neuporedivo povoljnija.
Napad na Srpsku sa posledicama
Ipak, dugoročno, ovakav napad na Srpsku može ostaviti posledice. Pre svega zbog poturanja teze kako „Srpska ne sme biti kompenzacija za Kosovo“. Nije u izgledu nikakva skorija promena granica na Balkanu, samim tim nema ni ozbiljnih nagoveštaja ikakvih teritorijalnih trampi. Čemu onda pomenuta teza? Jednostavno — da bi Beograd i dalje „kosovskim ustupcima“ potvrđivao kako ne razmišlja o menjanju granica i „trampama“.
Način na koji se odigralo objedinjavanje elektrodistributivnog sistema koji sada spaja Tiranu i Prištinu, primer je kako bi se to završavalo u budućnosti u drugim oblastima.
Ćutanjem na „kosovska pitanja“ Beograd bi potvrđivao kako nema teritorijalne aspiracije prema BiH, proizilazi iz ovoga. Nesreća je, međutim, u tome što će ovakvim pristupom Beograd izgubiti svaku mogućnost da brani interese Republike Srpske.
Kidanje niti između Beograda i Prištine ne prati i istovremeno čvršće institucionalno povezivanje Beograda sa Banjalukom. Tako se na kraju gubi pozicija i na Kosovu i u Srpskoj. Srpska se kao entitet čuva i na Kosovu. Što manje ustupaka Albancima, to jača pozicija Banjaluke. Kosovo je Srbija, Srpska je srpski entitet. I tu staviti tačku. To će dugoročno doneti rezultat. I za srpske interese — biti funkcionalno.
Pročitajte još:
