Kako je pukla ljubav između Zvezde i Obradovića

Crvena zvezda još od odlaska Dejana Radonjića leta 2017. godine nije uspevala da dugoročno reši pitanje šefa stručnog štaba.

Probalo se sa Dušanom Alimpijevićem, Milanom Tomićem i Draganom Šakotom, uskakali su da pomognu Milenko Topić i Andrija Gavrilović, ali se sve na kraju završavalo neslavno.

Zvezda jeste osvajala trofeje i bila najbolji tim u Srbiji, ali je trenerska pozicija često bivala upražnjena. I to je polako krenulo da se prihvata kao normalnost.

Sve je, ipak, trebalo da se promeni 8. juna ove godine, kada je Obradović i zvanično postao trener prvog tima kluba sa Malog Kalemegdana.

Ali, šest meseci i 16 dana kasnije – Obradović i Zvezda su, kako je naveo klub, došli do sporazumnog raskida saradnje.

Obradović je navijačima, ali i stručnjacima, predstavljao nekog ko bi trebalo da uliva preko potrebnu sigurnost sa najbitnije pozicije u svetu košarke.

Trebalo je da bude dugoročno rešenje Zvezdinih višegodišnjih problema i da, pre svega, napravi sistem od kojeg će crveno-beli profitirati i u slučaju njegovog odlaska.

Došao je kao legenda kluba koja je isti zadužila kao igrač, a prilikom svakog pojavljivanja u „Pioniru“ dobijala gromoglasne aplauze i ovacije.

Došao je trener sa evropskim iskustvom i odlično odrađenim poslom u prethodnih nekoliko sezona, što u Albi iz Berlina, što u Lokomotivi Kubanj, što u Monaku.

Dugo se verovalo da je Obradović ranga iznad Zvezde, i što se kvaliteta i što se finansijskih prilika tiče, pa je njegov dolazak samo još dodatno obradovao navijače.

Trener koji je napravio istorijski uspeh sa Lokomotivom 2018. i došao do finala Evrokupa sa 20 pobeda – bez ijednog poraza – je samo po tom podatku je obećavao mnogo.

Praktično je sve obećavalo tog 8. juna 2020. godine.

„Ne mogu svi da budu skoreri, mora da postoji i neko vezivno tkivo. Pogotovo u spoljnoj liniji, gde pored Voldena i Lojda, sa kojima može da se kombinuje, moramo da imamo nekog ko više razmiljša kao plej. (Lengston) Hol to može, ima veliku košarkašku inteligenciju. Uveren sam da će navijači biti prijatno iznenađeni“, izjavio je Obradović pre početka sezone za „Sportski žurnal“.

Zvezda je na poziciji plemejkera, u praksi, imala samo pomenutog Hola, dok su na papiru to još bili i Tejlor Ročesti, Kori Volden i Aleksa Uskoković.

A, kada se Hol nešto ozbiljnije povredio, Zvezda je ostala bez pleja. I to je, delom, ono zbog čega je Obradović ostao bez posla.

Igra crveno-belih je tokom cele sezone izgledala bezidejno. Nije da nije bilo nekoga ko može da pogodi i sam sebi da izgradi poziciju – bilo je verovatno i previše takvih igrača – već nije bilo nekoga ko se od tog tipa suštinski razlikuje.

Napadačka konstrukcija tima sa Malog Kalemegdana prečesto je izgledala jednodimenzionalno, a izbori u igračkom kadru su tome značajno doprineli.

Hol za sada nije opravdao očekivanja. Volden, koji je tokom karijere pokazao da može da igra na poziciji plejmejkera, potpuno je odvojen od iste, za šta je kriv Obradović, Uskokoviću je tek u finišu mandata dao priliku, a Ročestiju s razlogom nije produžena saradnja.

„Saglasan sam da smo imali previše stranaca i to je za pametnog čoveka lekcija. To je bila odluka bivšeg trenera (Milana Tomića prim. aut.). Njemu svaka čast, ali je otišao jer nije mogao više da izdrži. Tu grešku imamo kao veliko iskustvo“, rekao je prvi čovek Zvezde Nebojša Čović za „RTS" pred početak nove sezone.

Čović je ujedno najavio i plan za narednu sezonu pod nazivom „kupujmo domaće“, sa planom da se ne ponovi situacija iz dve sezone iza njega.

Nekoliko meseci nakon što je nova sezona počela svako može da zaključi da domaći igrači ne da nisu bili u Zvezdinom prvom planu, već su saterani u ćošak.

U nekoliko navrata nije bio stran primer da tokom evroligaških utakmica svi srpski igrači zajedno ne pređu jednocifren učinak. Jednom je Marko Jagodić Kuridža bio jedini strelac na utakmici, što se srpskih košarkaša tiče.

Zvezdu je, prema sajtu Evrolige, činilo sedam stranaca i devet domaćih igrača, dolaskom Kina Koloma umesto Ročestija.

Branko Lazić, Ognjen Dobrić, Marko Simonović i Ognjen Kuzmić su igrali po oko 13 minuta po utakmici, Jagodić Kuridža se na parketu zadržavao pet minuta duže, dok je ubedljivo najveći minutažu (23) imao Dejan Davidovac.

Od pomenutih sedam stranaca, samo su Duop Rit i Ročesti igrali manje od 20 minuta po utakmici, što samo po sebi govori o tome oko koga je Obradović gradio ekipu i na koga se najviše oslanjao.

„Kupujmo domaće“ nije bilo lako realizovati, jer su srpski košarkaši koji su na tržištu ili već provereni i dosta skupi, ili poprilično neiskusni i trenutno ispod kvaliteta Evrolige.

Ipak, ono što je smetalo svima, a očigledno i upravi, je bilo to što je ove sezone domaćim igračima data ili sporedna ili epizodna uloga.

Istini za volju, verovatno nikoga ne bi zanimalo ko je koje nacionalnosti da su rezultati bili dobri, ali pošto to nije bio slučaj – epilog je bio donekle i očekivan.

Ko je odgovoran za ovakav splet okolnosti nije potpuno poznato, ali se kroz pozadinsku priču provlači informacija da je Obradović dobio ekipu kakvu je, manje-više, tačno i hteo.

Obradović je dobio šta je želeo i imao veliku slobodu, ali je odgovornost koja je sa istom dolazila, ispostavilo se, bila preveliki zalogaj.

​Kada je tačno klub odlučio da kontaktira Dejana Radonjića i ponudi mu Obradovićevo mesto nije poznato, ali se veruje da je konačna odluka doneta posle debakla u Sankt Peterburgu.

U 16. kolu Evrolige crveno-bele je deklasirao Zenit rezultatom 98:68, a tu je, pored igre, „pukao“ i trener.

„Lično mi je sramotan način na koji smo izgubili. Ono što sam rekao u svlačionici ostaće u svlačionici, to nije za medije“, izjavio je Obradović posle meča.

Saša nije bio zadovoljan igračima, ali, prema nezvaničnim informacijama, ni igrači nisu bili zadovoljni Sašom. Atmosfera u svlačionici dotakla je novo dno, a Obradović je odlučio da javno kritikuje svoje izabranike.

Nije bio prvi put da to radi, ali je ovog puta bilo sa više rezona nego prethodni, kada je najveći deo kritike svalio na domaće igrače koji nisu pokazali dovoljno.

Domaći igrači su uglavnom bili marginalizovani, pa je svaka kritika koja je mogla da bude upućena morala da bude upućena strancima – odnosno, onima od kojih se najviše očekuje.

Ono što je takođe nedostajalo je komunikacija između maltene svih strana prisutnih u klubu.

Znao ili ni šta se sprema, dok su mediji redom objavljivali da je, nezvanično, Saša bivši, on je držao trening kao i svaki prethodni.

Nedugo zatim stigla je i potvrda Crvene zvezde, koja je izostala za povratak Radonjića. Umesto crveno-belih to je učinio „superagent“ Miško Ražnatović, dugogodišnji zastupnik crnogorskog stručnjaka.

Utisak je da je između Obradovića i strana kojima je bio okružen nedostajala komunikacija – potcenjeno bitan segment u funkcionisanju svakog kluba.

Kada se sve sabere oduzme, Saša Obradović nije uradio dovoljno dobar posao.

Saša Obradović nije loš čovek, štaviše. Saša Obradović nije samo još jedan u nizu trenera koji su radili na Malom Kalemegdanu.

Saša Obradović će, bez trunke sumnje, ostati živa legenda Crvene zvezde.

Jednostavno nije bilo suđeno.

► Obradović besan posle debakla Zvezde: Sramotno!

► Da li je iskusni Španac rešenje Zvezdinih problema?

► Paradoks košarke na Jadranu: Jedna ekipa se udavila, a šest i dalje pliva u Evropi