Višedecenijski problem nacionalne biblioteke na Svetosavskom platou – nedostatak prostora za smeštaj bibliotečke građe konačno bi mogao biti rešen pošto je Narodna biblioteka Srbije u saradnji sa Društvom arhitekata Beograda nedavno raspisala konkurs za idejno rešenje za izgradnju - proširenje postojećeg depoa.
Planski osnov za predmetnu izgradnju sadržan je, kako je navedeno u konkursu, u Planu detaljne regulacije dela Vračarskog platoa između ulica: Katanićeve, Makenzijeve, Čuburske, unutrašnje granice parcela duž parne strane Šumatovačke, Braničevske, Rankeove, Nebojšine, Skerlićeve i Bore Stankovića, a rok za predaju radova je 19. februar.
Tako će Narodna biblioteka dobiti dovoljno prostora za smeštaj svojih fondova koji se neprestano dopunjuju i obogaćuju.
Beogradski parimejnik – najstarija rukopisna knjiga
Među najdragocenijim predmetima u fondu Narodne biblioteke Srbije jeste 320 rukopisnih knjiga, pretežno srpskih, slovenskih, pisanih ćiriličnim pismom i samo nekoliko na drugim pismima i drugim jezicima.
„Najstarija srpska knjiga u Narodnoj biblioteci Srbije je Beogradski parimejnik iz prve četvrtine 13. veka. Prošle godine smo uspeli da objavimo njegovo fototipsko izdanje. To je knjiga iz vremena Svetoga Save. Ne znamo tačno vreme njenog nastanka. Nastala je na području Raške države i sadrži izbor starozavetnih čitanja za bogosluženja, izuzetno važna za staru slavistiku uopšte, jer ima neposredne veze sa najstarijim slojem staroslovenske pismenosti“, ističe u razgovoru za Sputnjik načelnik Arheografskog odeljenja Narodne biblioteke Srbije dr Vladan Trijić.
Trijić podseća da je veliko knjiško blago, sakupljeno pre svega u Staroj Srbiji tokom 19. veka, oštećeno tokom Prvog svetskog rata, a potom uništeno u bombardovanju 6. aprila 1941. kada je izgorela Narodna biblioteka Srbije na Kosančićevom vencu i mnogi unikati nepovratno nestali.
Jedini rukopis koji je preživeo uništenje Biblioteke 1941. je Zbornik srpskih žitija i Hilandarski tipik taha-monaha Marka, 1370/1375. godina, početak Hilandarskog tipika.
Bogat liturgijski život u knjigama iz 13. veka
Prvi rukopisi su počeli da stižu u nacionalnu biblioteku već septembra 1941. tako da je do danas sakupljeno 320 rukopisnih knjiga.
„Imamo više izuzetno značajnih knjiga iz 13. veka, jer svedoče o tradiciji pre uvođenja Jerusalimskog tipika gde je postojalo čitavo jedno šarenilo. U tim knjigama se očitava vrlo bogat liturgijski život kojim je živeo srpski narod u 13. veku. Vidi se i kako su knjige prilagođavane potrebama te određene zajednice. To je prava riznica zbog svedočanstva o tadašnjem životu, ali i zbog veze sa staroslovenskom pismenošću koja je najvećim delom sačuvana u srpskim knjigama, posebno 13. veka. Zbog toga je naša pismenost izuzetna u odnosu na ostale slovenske pismenosti“, naglašava Trijić.
Biblioteka čuve i knjige od 14. veka pa nadalje.
„Neke su dragocene zbog svojih ukrasa, druge zbog pisma, treće zbog sadražaja. Ima primeraka koji uspevaju da objedine sve te kvalitete. Iako je naša zbirka rukopisnih knjiga obnavljana poslednjih 70-80 godina, ona uspeva da na reprezentativan način predstavi razvoj srpske književnosti i pismenosti kroz vreme“, kaže naš sagovornik.
Od inkunabula do zvučnih zapisa
Vredna pažnje je zbirka stare srpske štampane knjige od 15. do 17. veka.
„Tu imamo od prvih srpsko-slovenskih inkunabula iz Cetinjske štamparije pa nadalje. Čuvamo jednu inkunabulu na latinskom iz 1481, zatim preko 120 primeraka knjiga zapadnoevropske literature iz 16. veka“, navodi načelnik Arheografskog odeljenja NBS.
Nacionalna biblioteka poseduje i zbirku mapa i atlasa od 16. veka pa nadalje, a među njima najstarija geografska karta na kojoj je prikazana Srbija jeste „New Griechenlandt mit anstossenden Länder“ iz 1580.
Trijić skreće pažnju i na fonografsku zbirku zvučnih snimaka i muzikalija štampanih i rukom pisanih, a sve od prvog zvučnog snimka načinjenog u Beogradu 1903.
U kolekciji starih i retkih knjiga, štampanih od 1519. do 1867. godine, kada je zvanično u Srbiji usvojen Vukov pravopis, nalaze se zbirke knjiga Jovana Rajića, Branka Radičevića, Stojana Novakovića, Atanasija Stojkovića, Jovana Sterije Popovića, Dositeja Obradovića, Petra Drugog Petrovića Njegoša, Dimitrija Davidovića, Đure Daničića, Zaharija Orfelina, zbirka knjiga o Gerasimu Zeliću.
Srpsko kulturno blago rasuto po svetu
Dešava se da Trijić sa svojim kolegama pronalazi primerke srpskog kulturnog nasleđa i van granica naše zemlje.
„Pre nekoliko godina smo uspeli da pribavimo izuzetno dragocenu knjigu Zaharija Orfelina iz 1761. ’Gorestni plač’ koji govori o položaju srpskog naroda u Austrougarskoj. Znalo se samo za jedan primerak te knjige, koji je uništen u bombardovanju 1941. Mislili smo da ne postoji više nijedan, ali je bečki antikvar ponudio na prodaju sačuvani primerak i biblioteka je uspela da ga kupi. To je poema Zaharija Orfelina koja se smatra prvim srpskim modernim pesničkim delom“, naglašava Trijić.
Naš sagovornik kaže da je srpsko blago rasuto po čitavom svetu – od severa Rusije do Sjedinjenih Američkih Država i na jugu do Sinaja i Jerusalima.
„To govori o kulturnim kretanjima, ali i o načinu života srpskog naroda i njegove sudbine. Nikako ne možemo da poistovetimo našu državu sa onim gde je srpski narod živeo i stvarao, što je još važnije. Te knjige su rasute po svetu, ali se možda tako na najbolji način reprezentuje srpska kultura ukoliko se, naravno, čuvaju na pravi način, ako su dostupne našim proučavaocima i predstavljaju se na način na koji zaslužuju“, smatra Trijić.
On podseća da se najstariji prepis Nomokanona Svetog Save - Ilovička krmčija nalazi u Zagrebu, u Sinajskom manastiru su dragoceni rukopisi iz 13. i 14. veka pa i stariji, a jednu zbirku čuva i Patrijaršijska biblioteka u Jerusalimu.
„Pre nekoliko godina radeći u bečkoj biblioteci i opisujući jednu rukopisnu knjigu, primetio sam sastav originalne srpske književnosti - zajednički Kanon Svetom Simeonu i Svetom Savi Teodosija Hilandarca koji nam je bio poznat u nekoliko primeraka. Sada smo našli još jedan prepis u knjizi koja nam je poznata i dva puta je do sada bila opisivana, ali sastav se nalazio na neočekivanom mestu i poredak je poremećen. Neko prilikom povezivanja knjige u 19. veku nije sastavio listove kako treba pa je taj segment Teodosijevog nasleđa bio izgubljen do sada“, napominje Trijić.
Knjiga ima u Parizu, Londonu, Oksfordu, Moskvi, Sank Peterburgu, Sofiji..
„Na stotine je gradova u kojima se nalazi srpsko kulturno nasleđe, sve do Harvarda i Jerusalima. Nije sačuvan veliki broj primeraka u poređenju sa nekim drugim kulturama, ali je on vrlo reprezentativan i šerenolik po sadržaju i drugim osobinama. Da bismo sklopili sliku razvoja naše pismenosti, da bi se sve slilo u jednu priču o razvoju kulture srpskog naroda, potreban je veliki fizički napor“, naglašava dr Vladan Trijić.
Pročitajte još:
