Mistična Divna gospa
Aleksandar Blok je za sobom ostavio stihove koji i dan-danas plene čitaoce svojom muzikalnošću, mističnošću i senzualnošću. Njegova prva zbirka „Stihovi o Divnoj gospi“, objavljena 1903. godine, bila je posvećena Ljubovi Mendeljejevoj, kćeri slavnog ruskog hemičara, koja mu je kasnije postala i supruga.
„U periodu simbolizma ideal predivne dame je bio jedan od ključnih simbola. Kod nekih pesnika bio je to lik Beatriče, kod nekih je to bila Dulčineja, a kod Bloka je to ponekad srednjovekovna divna gospa koja na nekom udaljenom balkonu čeka svog viteza, a ponekad je prosto mistična – to su zraci svetlosti koji se uvek iznova rađaju s novim danom, donoseći radost ovom svetu“, kaže u razgovoru za Sputnjik asistent na Katedri za slavistiku Filološkog fakulteta u Beogradu Nikola Miljković.
Poetski ljubavni trougao
Ljubavni život Aleksandra Bloka bio je obeležen dubokim osećanjima prema supruzi, ali i ljubavnim trouglom u kojem je učestvovao njegov blizak prijatelj, književnik Andrej Beli.
„Interesantna je osvedočena priča o počecima druženja Bloka i Belog. Ta veza, pre nego što je došla do burnih trenutaka zbog ljubavnog trougla, bila je vrlo čvrsta i jaka i nosi obrise mističnog. Pre nego što su se lično upoznali, prepoznavali su jedan drugog kroz stihove i članke i osećali obostranu bliskost kao braća, kao duhovni sabesednici. Prvo pismo koje je Blok napisao Belom poslato je u istom trenutku kada je i Beli pisao njemu. Njihova pisma su se srela u putu, iako su tako dugo čekali da se jedan drugom obrate“, navodi asistentkinja na Katedri za slavistiku Vasilisa Šljivar.
Ona ukazuje na to da je atmosfera na prelazu iz 19. u 20. vek i u prvim decenijama 20. stoleća bila obeležena društvenim i duhovnim preporodom, zbog čega se sam pojam ljubavnog trougla, u kojem su u ovom slučaju učestovali Beli, Blok i njegova supruga, odnosio pre svega na snažnu duhovnu povezanost među njima.
„Naravno, ova vrsta povezanosti postojala je i sa svim ostalim umetnicima tog vremena, koji su zajedno proživljavali vrlo buran istorijski trenutak. Bio je trenutak iščekivanja nečega novog, trenutak velike čežnje za izgradnjom novog sveta“, objašnjava Vasilisa Šljivar.
Prvi pesnik Srebrnog veka
Svaka epoha ima svog prvog pesnika. Ako je to u 19. veku bio Aleksandar Puškin, u prvim decenijama 20. veka to je nesumnjivo bio Aleksandar Blok.
„Blok je mnogim pesnicima bio uzor, pa je tako Sergej Jesenjin, kada je došao u Petrograd iz svog Konstantinova, prvo otišao na 'poklonjenje' Aleksandru Bloku, koji mu je dao agreman za bavljenje poezijom. Iako je to bilo vreme mnogih književnih pravaca i takmičenja na književnoj sceni, Blokovu važnost nisu odricali ni oni iz suprotnih tabora. Njegov veliki protivnik bio je Vladimir Majakovski, ali je, pored toga što je znao čitavu zbirku stihova o Divnoj gospi napamet, imao i vrlo zanimljivo zapažanje: 'Od deset pesama koje napiše Blok, devet ne valja ništa, ali desetu ja nikad neću umeti da napišem'. I oni koji se nisu slagali sa suštinom simbolizma i poezijom samog Bloka nisu poricali da je on prvi među pesnicima“, objašnjava Nikola Miljković.
Kako je revolucija pesniku „slomila zube“
Blok je revouciju primio s oduševljenjem, ali je postepeno menjao sliku o događajima čiji je svedok bio.
„Čitava plejada pesnika i umetnika spremno je dočekala revoluciju i promene i lako se svemu tome prilagodila. Mnogi su, međutim, 'slomili zube', jer očigledno nisu bili spremni na promenu koja je zahtevala da se menjaju i sami učesnici. Blok je, kao i mnogi, u prvi mah oduševljeno dočekao promene, ali se u nekom trenutku razočarao. Znamo da ga je taj sistem na kraju i uništio. Umro je zbog nemogućnosti da napusti zemlju da bi se lečio“, podseća Nikola Miljković.
Vizija budućnosti obavijene maglom
Aleksandar Blok je, ujedno, autor prve poeme posvećene revoluciji. Reč je o „Dvanaestorici“, delu koje je, kada se pojavilo 1918. godine, iznenadilo mnoge njegove savremenike i poznavaoce njegove poezije.
„Poema je izazvala svojevrstan skandal u krugovima u kojima se Blok kretao, mnogi su odbijali da mu pruže ruku ili su izbegavali da učestvuju na književnim večerima na koje je on pozivan. Poema u 12 simboličnih delova govori o 12 crvenoarmejaca, koji su prikazani maltene kao banditi sa starim austrougarskim puškama, koje upiru prema mraku, snegu i haosu u kojem se nalaze, tražeći neprijatelja. Prolaze kroz atmosferu obojenu crno-belim tonovima, a na tom putu sreću različite junake koji su predstavnici društva. Najviše polemika izazvala je završna scena, u kojoj ispred tog voda crvenoarmejaca, tih 12 apostola novog vremena, staje 13. apostol, s vencem od belih ruža, i visoko podiže crvenu zastavu“, navodi Vasilisa Šljivar.
Trinaestog apostola prati pas, koji je, prema pojedinim tumačima Blokove poezije, aluzija na Mefistofela i na vreme koje dolazi. Mnogi su, međutim, ovu poemu doživeli i kao veličanje revolucije.
Ono što je sigurno, jeste da poema „Dvanaestorica“ sadrži ogromnu ironiju, koja, kako navodi Nikola Miljković, izvrgava ruglu bukvalno sve, kako neke tradicionalne vrednosti, tako i one nove.
„To je vizija budućnosti, čija je suština da niko ne vidi šta je ispred, svi idu kao guske u magli, ne vide ništa od mećave, pucaju nasumice, ne znajući ko strada. Niko ne zna kuda će taj brod doploviti. Atmosfera u poemi je potpuno mistična, a kraj je otvoren, kao da nije završena, kao da čitalac sam treba da vidi šta će dalje biti. Blok, zapravo, ostavlja istoriji da sama završi ono što je namerila, i to je karakteristično za njega“, navodi Nikola Miljković.
Odučen od poezije
Sovjetska vlast je nakon revolucije počela da koristi Blokov pesnički ugled za svoje ciljeve. U periodu od 1918. do 1920. godine pesnik je često, protiv svoje volje, bio imenovan za razne dužnosti u državnim organizacijama, komitetima i komisijama, a sve veći obim posla i obaveza oduzeo mu je stvaralačku snagu. Sam pesnik je to opisao rečenicom: „Ispili su me“. U jednom pismu iz januara 1919. godine naveo je da se „odučio od pisanja stihova i razmišljanja o stihovima".
Duševno i fizičko zdravlje pesnika bilo je ozbiljno poljuljano. Tražio je dozvolu da otputuje u inostranstvo da bi se lečio, ali je njegov zahtev odbijen. Umro je u svom petrogradskom stanu 7. avgusta 1921. godine, od upale srčanih zalistaka. Imao je svega 41 godinu.
Neposredno pred smrt po Petrogradu su se proširile glasine da je pesnik sišao s uma. Uoči smrti Blok je dugo buncao, tražeći da svi primerci njegove poeme „Dvanaestorica“ budu uništeni.
Prvi narodni komesar za prosvetu Anatolij Lunačarski je nakon Blokove smrti priznao: „Mi smo pesnika bukvalno mučili ne dajući mu odmor i ne omogućavajući mu elementarne uslove za normalan život“.
