Da li ste ikada lutajući po nepoznatom predelu razmišljali s kakvim biste se sve problemima suočili na putu da ste srednjovekovni putnik? Da li ste ikada sopstveni grad posmatrali očima stranca i otkrivali ga po prvi put? Da li ste nekad proučavali istoriju i kulturu nekog velikog grada kroz samo jedan detalj u arhitekturi, na primer, vrata?
Zbirka „Zov daljine“ otvara čitaocima upravo takve, potpuno neočekivane uglove iz kojih mogu posmatrati svet oko sebe. Počev od Handkeove „Epopeje o iščezavanju puteva“ nižu se priče Radoslava Petkovića, Vladimira Kecmanovića, Jelene Lengold, Uglješe Šajtinca, Srđana Valjarevića, Milisava Savića, Duška Kovačevića, Aleksandra Gatalice i drugih srpskih pisaca. Zbirku su priredili Ljubica Arsić i Dejan Mihajlović.
Putovanje kao herojska avantura
Ideja o zbirci koja bi okupila pisce na temu putovanja rodila se prošle jeseni, nekoliko meseci pre nego što se svet suočio s pandemijom, zatvaranjem granica i zabranom kretanja.
„Ova antologija je čista intuicija. Epidemija je zatekla naše pisce u situaciji da razmišljaju o svojim putovanjima. U tim pričama kao da se ostvaruje ideja Marine Cvetajeve da ne treba pisati baš o svemu, jer može i da se dogodi. Mnoge priče su predvidele određene stvari, naznačile i čežnju za kretanjem, za nomadskim načinom života i na najbolji način pokazale kako književnost prati život, ali i kako ide za korak ispred onoga što nam se dešava“, kaže u razgovoru za Sputnjik Ljubica Arsić, uz napomenu da su sve priče u zbirci objavljene prvi put.
Zbirku otvara nobelovac Peter Handke, u čijoj priči pratimo Hodača koji nas vodi po raznovrsnim krajolicima, slikajući ih jarkim bojama prirode – plavom, zelenom, crnom, crvenom, belom.
„Putovanje jeste neka vrsta herojske avanture od Odisejevih vremena do danas, jer napuštate prostor sigurnosti i izlazite iz sopstvenog centra u područje neizvesnog i neočekivanog, ali i nečega što je uzbudljivo ili lepo. Hankde je veliki putnik i Hodač, onaj koji savlađuje, bez pomoći ubrzanih sredstava, prostor i vreme. U tom svom koferu Handke nosi mnogo svog poetskog prtljaga, podrazumevajući da je putovanje i neka vrsta parafraze pisanja. Pisanje je putovanje koje predočava neizvesnost, ali i nešto neobično i neočekivano na šta nailazi čitalac“, kaže Ljubica Arsić.
Od srednjovekovnog putnika do turiste u sopstvenom gradu
Putovanje je u zbirci shvaćeno kao fenomen, te su autori imali slobodu da ga sagledaju na najrazličitije načine.
Jedan od zanimljivih uglova nudi nam Radoslav Petković, koji nas u priči „Putnik kroz vreme; put ka zamku" vodi na putovanje po Slovčkoj, ali iz dve perspektive – savremenog putnika, zaštićenog prozorima i krovom svog automobila, s mobilnim telefonom, elektronskim mapama, fotoaparatima i drugim tehničkim pomagalima, i srednjovekovnog putnika na konju, čije je kretanje u svakom smislu nepredvidivo.
„Radoslav Petković je pronašao jedan čudesan način da nas prošeta kroz prostor koji je drugačiji ukoliko se gleda iz vremenske perspektive. Pokazao nam je kofer pisca u kojem se nalazi ono što je prošlo i ono što je sadašnje“, kaže Ljubica Arsić.
Jedna od priča direktno je povezana s današnjim vremenom jeste „Vodič“ Vlade Kecmanovića, koji „putuje“ po sopstvenom gradu, Beogradu, u pratnji jednog iznajmljenog psa, i to u vreme policijskog časa, otkrivajući sasvim nova, nepoznata dvorišta i prolaze u svom kraju. I opet putuje u neki novi svet, inspirisan današnjim iskustvom.
„To je zaista zanimljiva priča, veoma duhovita, koja govori o praksi koja je postojala u Beogradu tokom policijskog časa. Neki ljudi su, navodno, iznajmljivali pse ljudima koji nisu mogli da izađu na ulicu. Napisana je u prepoznatljivom stilu Vlade Kecmanovića i utoliko je povezana s onim što se i nama dešavalo na početku ove pandemije, ali, naravno, u njoj ima i mnogo drugih slojeva i drugih značenja“, navodi urednik zbirke Dejan Mihajlović.
Moskva kao obrnuta babuška
Uglješa Šajtinac nam nudi jedan duhoviti, samoironični „popis“ svojih putovanja, dok nas Goran Petrović vodi kroz Moskvu, sagledavajući njenu grandioznu arhitekturu, kulturu i istoriju kroz – vrata. To su vrata metroa, vrata crkava, vrata stambenih zgrada izgrađenih u vreme soc-realizma, vrata luksuznih restorana, hotela, tržnih centara. Kroz tu perspektivu vidimo sve slojeve jednog društva.
„Pisac je onaj koji kroz detalj može da sagleda celinu, izbegavajući ono što je opšte, stereotipno. Dobro pripovedanje ogleda se u sposobnosti dobrog posmatranja. Goran Petrović je u priči 'Moskva, obrnuta babuška' preko različitih vrata, preko zatvaranja i otvaranja i onoga što se ispred i iza tih vrata nalazi, uspeo da ispriča priču o putovanju koje predstavlja jednu vrstu ulaska u nov, neočekivan i uzbudljiv svet“, ocenjuje Ljubica Arsić.
Putovanje kao nasušna potreba za pisca
Putovanja su inspirativna za svakog čoveka, a naročito za pisce. Dejan Mihajlović podseća na to da je Ivo Andrić bio veliki zavisnik od putovanja, o čemu je govorio u mnogim svojim zapisima i intervjuima.
„Govorio je o tome da je jednostavno morao i voleo da putuje, da ne zna šta bi bilo da je morao da sedi kao Lav Tolstoj u Jasnoj Poljani ceo život“, podseća Dejan Mihajlović.
Ljubica Arsić veruje da izmeštanje iz poznatog prostora piscu otkriva i drugačije načine pripovedanja.
„Fizičko kretanje je preduslov nekog unutrašnjeg pokreta i upućuje nas na to da nešto drugačije vidimo, čujemo. Taj nomadizam, to hodanje o kojem govori Handke, i kroz bespuća, i kroz pitome predele, susreti s ljudima koje razumemo ili ne razumemo, jesu neka vrsta provokacije. Kad idete negde gde ste niko i ništa, gde nikoga ne prepoznajete i niko vas ne poznaje, gde možda i jezik ne razumete, kao Srđan Valjarević u svojoj priči, nalazite se na nekom Severnom polu, na ničijoj zemlji, gde ste samo čovek i gde treba da artikulišete vrednosti koje se ne podrazumevaju tamo gde je vaše prirodno okruženje - stičete preduslov i za jednu vrstu odrastanja“, zaključuje Ljubica Arsić.
