Evo kako, na primer, ruska služba britanskog „Bi-bi-sija“ predstavlja ovu vest: „U Rusiji predložili blokiranje društvenih mreža koje ograničavaju državne medije. Da li će Jutjub i Tviter biti zabranjeni?“. Odnosno, bilo koji čitalac ovog naslova treba da razume sledeće: zbog nekih problema nekakvih ruskih medija, meni, običnom korisniku, može biti zabranjen pristup Jutjubu, što znači da ću izgubiti listu svojih omiljenih pesama ili priliku da gledam poznate emisije.
Najdalje je otišao nemački (opet državni) resurs „Dojče Vele“: ispostavilo se da je predlog rezultat „dvonedeljne tirade protiv Jutjuba“, a prouzrokovan je činjenicom da „Kremlj traži od Jutjuba garanciju za svoje medije“. Ideja koja stoji iza takvih naslova je više nego jasna i očigledna — izazvati nezadovoljstvo ruskog čitaoca. „Jedina“ omaška ovakvih naslova je u tome što su fejk.
Ne cenzurišu Rusi, već pokušavaju da spreče cenzuru
Kao prvo, predlog zakona koji se razmatra u Državnoj dumi uopšte se ne odnosi na zabranu ili blokiranje stranih mreža, već upravo suprotno — na nameru da se okonča njihova cenzura kada je reč o ruskim korisnicima. Kao drugo, reč je o zaštiti ne samo i ne toliko državnih medija u Rusiji, već pre svega, o zaštiti prava na slobodu govora bilo kog ruskog građanina.
Jedan od autora projekta, senator Aleksej Puškov, otvoreno o ovome kaže: „Smisao i svrha novog zakona nije blokiranje stranih internet resursa, već zaštita ruskih medija od cenzure i diskriminacije od strane stranih mrežnih kompanija. To je glavno u predlogu zakona. Blokiranje nije cilj, već krajnja mera“.
Ali zapadni „glasovi“, raspravljajući o zakonu u svojim člancima, uporno izostavljaju ovo objašnjenje, pozivajući se na mišljenje nekih stručnjaka koji su u najboljim propagandnim tradicijama apsolutno jednoglasni u zaključcima. Oni kažu: „Cenzura je kada država ograničava slobodu govora, a privatne platforme se, po svojoj definiciji, ne mogu baviti cenzurom“.
Naravno, takvo slobodno tumačenje pojma „cenzura“ odavno je zastarelo. Pojam „samocenzura“ postoji u svim medijima (uključujući i privatne) vekovima. Dugo godina se koristi i izraz „internet cenzura“, koji je potpuno nevezan sa državnim čuvarima vladavine zakona. Uostalom, sumnjičavi stručnjaci treba samo da bace pogled na dekret američkog predsednika Donalda Trampa „O prevazilaženju cenzure na internetu“.
I oni će otkriti sasvim novi svet. Svet u kojem šef najmoćnije države pokušava da se zaštiti od cenzure kojoj je lično izložen na privatnim društvenim mrežama. Čudno je da naši zapadnjaci sada ne uzimaju taj Zapad kao primer u ovom pitanju. Ako čak američki predsednik uvodi takvu zakonodavnu inicijativu, zašto onda to ne bi mogli da rade i ruski poslanici?
Trampov primer
Ako neko ima mnogo toga da kaže, onda je to Tramp, a verovatno će i reći više puta o potpuno nezamislivim ograničenjima društvenih mreža, kojima je bio podvrgnut samo poslednjih nekoliko nedelja. Na njegovim objavama dolazi do apsolutno neverovatnih oznaka.
Na primer, Trampove izjave o prevarama na izborima, Tviter je u početku pratio sa komentarima da „zvanični izvori imaju drugačiji pogled na ove izbore“. Mnogi su odmah počeli da se pitaju kada je američki predsednik prestao da bude „zvanični izvor“? Tada je Tviter promenio oznake i počeo da piše o „mnogim izvorima“. Kao da je malo izvora koji potvrđuju Trampove sumnje.
Ili na primer oznaka „ovaj navod o izbornoj krađi je sporan“ na retvitu američkog predsednika objave „Foks njuza“, u kojoj su navedeni konkretni zabeleženi slučajevi davno umrlih birača koji su učestvovali u glasanju. Kad bi bar neko na Tviteru objasnio šta im se u ovim dokazanim činjenicama čini spornim.
Ali za njih je to uradio kolumnista „Njujork tajmsa“ Kevin Rus (niko na društvenim mrežama nema više spornih članaka od ovog predvodnika anti-trapovske propagande), koji je objasnio da činjenice koje je nazvao „dezinformacijama“ u stvari mogu biti tačne, što ih ne sprečava da budu „deo kampanje dezinformacija“. I verovatno bi ih trebalo cenzurisati, čime se društvene platforme aktivno bave.
Izgleda da svaki aktivni ruski korisnik društvenih mreža može da navede mnogo primera ograničenja kojima je lično bio podvrgnut. A ponekad iz potpuno neobjašnjivih ili izmišljenih razloga. Takvih slučajeva ima bezbroj. Po pravilu je nemoguće isterati pravdu sa samim mrežama. A pokušaji da se nađe na ruskim sudovima se obično završavaju u fazi podnošenja prijave.
Na primer, nedavno se sa ovim susreo šef Komisije Javne komore Rusije za razvoj informacionog društva, medija i masovnih komunikacija Aleksandar Maljkevič. Već godinu dana bezuspešno traži ukidanje potpuno neobjašnjivog blokiranja njegovog naloga na Tviteru.
Na kraju, koristeći sličan presedan koji je razmatran ovog leta u Vrhovnom sudu Rusije, Maljkevič je podneo tužbu Lefortovskom sudu u Moskvi, zahtevajući da kompanija Tviter prestane da krši njegova prava. Ali njegov zahtev je odbijen zbog „nenadležnosti ruskog suda“.
Ako javni ljudi sa takvim statusom ne mogu da brane svoju slobodu govora na ruskom sudu, šta onda reći o običnim korisnicima! Zapravo, zbog toga se i donosi predlog zakona o borbi protiv cenzure društvenih mreža i drugih platformi na internetu, i tada će ruski sudovi imati osnovu za razmatranje ovakvih slučajeva.
Odavno je trebalo doneti ovakav zakon, a sada je krajnje vreme. Njegova svrha nije da ruskom korisniku blokira pristup njegovoj omiljenoj listi pesama na Jutjubu, već da ga zaštiti od takvog blokiranja od strane samog Jutjuba. Odnosno, ne radi se samo o obezbeđivanju slobode ruskih medija, već i o „pravu građana Ruske Federacija da slobodno traže, primaju, prenose, proizvode i šire informacije na bilo koji zakonit način“.
Ruski sudovi nisu nadležni
Praksa je pokazala da žalbe ruskim pravosudnim vlastima i Rospotrebnadzoru u retkim slučajevima mogu dovesti do obnavljanja pristupa našim informacionim resursima. Tako je bilo sa filmom „Beslan“, tako je bilo i sa filmom povodom avionske nesreće Malejša erlajns let 17, koji je sajt Ukraina.ru postavila na Jutjub. Ali u ovim slučajevima, internet resursi su se povukli pre zbog javnog odjeka, a ne zbog zakonskih zahteva.
Inače, slučaj Malejša erlajns je 17 godina jedna od jasnih potvrda postojanja dvostrukih standarda u zapadnim medijima i na društvenim mrežama. Obratite pažnju na nedavna „otkrića“ holandsko-ruske grupe novinara koja već nekoliko godina sprovodi svoju alternativnu istragu ove tragedije, koja se ne uklapa u zvaničnu verziju događaja.
Zloglasna grupa Belingket zajedno sa ruskim kolegama iz Insajdera objavila je „istragu“ u kojoj su materijali (nije na nama da sudimo da li su originalni) o navodnom hakovanju elektronske prepiske i mobilnih operatora upravo na teritoriji Rusije, što je samo po sebi već kršenje zakona. Autori tvrde da je izvor podataka „ruska haktivistička grupa“.
I obratite pažnju: nijedna društvena mreža nije blokirala nalog Belingket, nije ove informacije označila kao sumnjive koje moraju proći verifikaciju, a svakako ne kao lažne. A setite se kako su pre nekoliko nedelja te iste mreže objašnjavale razlog blokiranja članka „Njujork posta“ o podacima laptopa Hantera Bajedena: mi zabranjujemo objavljivanje materijala dobijenih hakovanjem. Lični podaci Bajdena se ne smeju objavljivati, a podaci ruskih građana naravno - da, bez obzira na način dobijanja istih. Naravno, ovo bi takođe trebalo da postane predmet zakonodavne regulative u Rusiji.
Ili pronađite bar jednu oznaku „fejk“ ili „sumnjiva informacija“ na Jutjubu ili društvenim mrežama o nedavnoj laži Dmitrija Gordona, ukrajinskog „agenta SBU“ (tako je on sam izjavio) , o tome da je gradonačelnik Jalte Ivan Imgrunt navodno preminuo nakon primanja ruske vakcine protiv virusa korona.
Gordon je naveo jednostavan „izvor“ ovih informacija: „na svim društvenim mrežama“ tako pričaju. Ali nijedna od ovih društvenih mreža ne osporava i ne bori se protiv otvorenih laži, što je takođe još jedna potvrda pristrasne selektivnosti njihove cenzorske politike. A takvih primera ima mnogo.
Ne treba živeti u zabludi: ovo je svesna politika usmerena protiv svih. Antiruske dezinformacije i čišćenje informacionog prostora od istine koja ne odgovara Zapadu, predstavljaju ozbiljnu pretnju bezbednosti i pravima ruskih građana.
Potceniti ovu pretnju bi bilo krivično delo. Potrebno je boriti se protiv nje zajedničkim snagama i na svim nivoima, što naravno podrazumeva i zakonodavni nivo.
Pročitajte još:
