Opera Sankt Peterburga, pod umetničkim rukovodstvom Jurija Aleksandrova, izvešće 13. i 14. novembra u Narodnom pozorištu operu Bendžamina Britna „Nasilje nad Lukrecijom“, a 15. i 16. novembra u Operi-teatru „Madlenijanum“ publika će biti u prilici da pogleda operu „Otmica iz saraja“ Volfganga Amadeusa Mocarta.
Strah od rata zamenio diplomatiju
U razgovoru za Sputnjik Jurij Aleksandrov kaže da je gostovanje državnog kamernog muzičkog teatra iz Sankt Peterburga odraz potrebe svih članova ovog umetničkog ansambla da budu među prijateljima.
„Nisam u Srbiji prvi put i imam ovde mnogo prijatelja, postavljam predstave u ’Madlenijanumu‘ i mnogo sam želeo da se ovde vratim, da vidim ljude uživo. Prošli put kada smo izvodili predstavu, neko je iz publike povikao: ’Rusijo, majko rođena‘! Mene je to zaista dirnulo, jer je bilo od srca. Mislim da je prijateljstvo najsnažnije osećanje. Ljubav i strast mogu da prođu, a bliski prijateljski odnosi su dugotrajni i ozbiljni. Zbog toga, ovo gostovanje ima cilj da podrži Srbe koje iskreno volimo u ovom teškom trenutku. Nije bilo lako organizovati ovo putovanje. Svi su bili protiv toga, ali eto nas ipak ovde“, kaže reditelj koji je u „Madlenijanumu“ do sada postavio dve opere — „Travijatu“ 2006. i „Pajace“ 2011. godine.
I bogati plaču
Opera „Nasilje nad Lukrecijom“ je muzička tragedija koju je Bendžamin Britn napisao neposredno po završetku Drugog svetskog rata. Tema ove opere, kao i mnogih drugih dela ovog britanskog kompozitora, jeste protest protiv nasilja i rata i zaštita osnovnih vrednosti krhkog i nezaštićenog čovečanstva.
Jurij Aleksandrov je svoje viđenje Britnove opere zasnovao na večitom dijalogu muškarca i žene o ljubavi, vernosti i prevari, koji, međutim, ide mnogo dalje i dublje u traganju za odgovorima na važna i danas posebno aktuelna društvena pitanja.
„Nesumnjivo je da je ova Britnova opera predstavljala odjek ratnih iskustava. Kao prvo, u orkestru je 17 ljudi. To nije zato što je Britn tako hteo, nego zato što je muzičara u to vreme bilo malo. On je, međutim, napisao genijalnu orkestraciju. Kao drugo, na samu temu opere nesumnjivo je uticao rat koji je nedugo pre toga završen. Čitava Evropa je tada bila u pokretu, ljudi su kao izbeglice lutali po svetu. Težište moje postavke je na dvojici muškaraca i dvema ženama koji govore u ime svih stradalnika. Dovodim ih u neposrednu blizinu gledalaca, tako da publika može ne samo da uživa u njihovom glasu i glumi, nego da oseti njihov miris, njihove emocije, da vidi suze koje im se povremeno pojavljuju na licu“, objašnjava Jurij Aleksandrov.
Druga važna tema kojom se bavi u predstavi jeste priča o dva sveta — svetu siromašnih i svetu bogatih.
„Jad i beda ne biraju, s tim se suočavaju svi, i ljudi koji su nišči i oni koji su najbogatiji. I bogati plaču, postoji takva izreka. To su dva sveta koja i danas nesumnjivo postoje — s jedne strane siromašni, a s druge strane bogati. Oni plaču iz raznih razloga, ali plaču. Želeli smo da podelimo tu predstavu na dva sveta — svet na sceni, na kojoj je zlatna omladina, očarana imperijom, i svet koji to posmatra. Zbog toga je predstava višeslojna, a današnjica svemu tome daje dodatni smisao. Danas, takođe, svet gubi razum. Mi smo na samoj ivici rata“, s gorčinom konstatuje reditelj.
Aleksandrov očekuje da će publika u Beogradu posebno dobro razumeti poruku predstave, budući da je Balkan područje koje se u proteklim decenijama mnogo puta suočio s ratnim strahotama i stradanjem, priklješten različitim interesima velikih sila.
Večni Mocart za odagnavanje straha
Kao protivtežu Britnovoj operi Aleksandrov je za gostovanje u Beogradu odabrao lirsku komediju „Otmica iz saraja“, koju je Mocart komponovao u vreme ženidbe Konstancom Veber, u najsrećnijem periodu svog života.
Ovu veselu i privlačnu priču o dogodovštinama mladog zaljubljenog para, smeštenu u bajkovitu Tursku 18. veka, Aleksandrov je upotpunio motivima iz života samog Mocarta, odnosno ljubavnom pričom kompozitora i njegove supruge.
„Želeo sam da predstavim, pre svega, Mocartovu muziku, koja je kulminacija vokalne umetnosti. Ja, inače, razmišljam prvenstveno kao muzičar, a tek onda kao reditelj. Ovo je predstava kojom želim da smanjim napetost kod gledalaca, da im odagnam strah od svega onoga što se sada događa u svetu, uključujući pandemiju. Želeo sam da dam ravnotežu ’Lukreciji‘ nečim zdravim i ljudskim. To je drama, istovremeno komedija, ali ima i tragičnu liniju koja prati odnos Mocarta i njegove supruge Konstance. Mocart je celog života morao da bira između života i muzike. Nedostajala mu je porodica, a ponekad nije stizao da se bavi muzikom. U ovoj predstavi zaokupio me je taj odnos genija i porodice, genija i muzike. Kako se to uopšte može uklopiti? Ta tema se mnogo ponavljala u delima drugih velikih umetnika“, navodi Aleksandrov.
Umetnost koja pobeđuje politiku
Objašnjavajući kako su umetnici Opere Sankt Peterburga odlučili da gostuju u Beogradu, uprkos globalnoj zdravstvenoj krizi i sveopštem strahu od susreta, putovanja, međuljudskih kontakata, Aleksandrov ističe da je najvažnija funkcija njegovog teatra upravo da uspostavlja veze u najsloženijim svetskim situacijama.
„Mi smo jedini koji stalno gostuju u baltičkim zemljama, koje su vrlo neprijateljske prema sovjetskoj prošlosti, ponekad i s pravom, a ponekad samo zato što ispunjavaju zadatke i uloge koji im se diktiraju spolja. Redovno odlazimo u Talin, Rigu, Varšavu. Mislim da time pobeđujemo politiku. Često se dešava da, kada prilazimo pozorištu, ispred stoji grupa ljudi koja nosi plakate ’Odlazite iz Krima‘, a posle predstave razgovaramo i ljubimo se, grlimo se. Smatram da pozorište treba time da se bavi. Mogli bismo da cvrkućemo kao ptičice u zlatnom kavezu, ali mi ne želimo time da se bavimo i sve vreme tražimo sadržajne predstave koje su aktuelne danas“, navodi reditelj.
Diplomatija je umrla, a ceo svet je blokiran kao Lenjingrad
U osvrtu na krizu koja trenutno pogađa svet, naš sagovornik nije nimalo optimističan.
„Niko danas ne zna šta je istina. Ljudski odnosi se potpuno izopačuju. Umrla je diplomatija. Niko više ne govori diplomatskim jezikom, niko više ne razume svoje obaveze. Svi sporazumi propadaju. Ostala je samo narodna diplomatija. Muzika i pozorište su diplomatija. Ako možemo malo da poboljšamo raspoloženje ljudi, to je već veliki korak. Svi čekaju rat. Uveren sam da ga i u Rusiji svi očekuju. Ljudi se plaše... Moja majka i cela moja porodica preživeli su blokadu Lenjingrada tokom Drugog svetskog rata. Mislim da je danas ista takva blokada, u čitavom svetu. Tu blokadu treba prekinuti. Mi smo 90 dana bili u toj blokadi i prekinuli smo je, a sada to praznujemo. Igramo specijalne predstave povodom tog datuma za koji mislim da je veoma važan. Ovaj dolazak u Beograd takođe je prekid blokade“, smatra reditelj.
Dok je leteo ka Beogradu, Aleksandrov je čitao roman Anatolija Ribakova „Strah“. Danas je upravo strah, kako kaže, osećanje koje najuspešnije savladava ljude i blokira njihovo delovanje.
„Nas su u Sankt Peterburgu, kada smo krenuli na gostovanje, svi prvo gledali s užasom, a potom s interesovanjem, jer sedeti iza zatvorenih vrata predstavlja smrt. Sve vreme se trudim da to objasnim ljudima. Naše gostovanje pokreće ljude. Kada jedan pođe, krene za njim i drugi, pa treći. Strah je najgori od svega!“, naglašava Jurij Aleksandrov.
